Bašar al Asad: Krvava biografija predsednika Sirije koji je samo zbog tragedije završio u politici

Bašar al Asad, koji je predsednik Sirijske Arapske Republike od 2000. godine, i na današnjim predsedničkim izborima koji se održavaju u njegovoj zemlji ima najveće šanse da pobedi. Slogan njegove kampanje “Radom do nade” poziva na obnovu zemlje razorene desetogodišnjim sukobom koji je odneo više od 388.000 života i raselio polovinu sirijskog preratnog stanovništva. Predsednik je postao posle smrti svog oca Hafiza 2000. godine, a samo šest godina pre toga nije ni pomišljao da bi on mogao da se nađe na čelu Sirije.

Bezbrižno detinjstvo i tragedija koja mu je promenila planove

Bašar al Asad je rođen 11. septembra 1965. godine kao drugi sin predsednika Sirije Hafiza al Asada. Pošto je otac od starijeg brata očekivao da postane njegov naslednik, Bašar nije ni imao nameru da uđe u politiku, a kamoli da postane predsednik.

Hafiz je na vlast došao 1970. godine zahvaljujući sirijskoj vojsci i manjinskoj političkoj partiji Alavita. Pomoću vojske koja je bila većinski sačinjena od njegovih saradnika Alavita, i koju je uspeo da integriše u svoj politički režim, Sirijom je tokom tri decenije vladao čeličnom pesnicom.

Kao povučen i tih mladić, Bašar je odrastao u senci aktivnijeg i angažovanijeg brata, Basila. Srednju školu je pohađao u Damasku i završio ju je 1982. godine. Studirao je medicinu na Univerzitetu u Damasku i diplomirao 1988. godine. Specijalizovao je oftamologiju u Vojnoj bolnici Tišrin i nastavio studije u Londonu, sve do 1994. godine.

Tada ga je jedan neočekivani događaj predodredio za nešto o čemu nije ni razmišljao. Njegov brat Basil, koga je otac pripremao da postane budući predsednik Sirije, poginuo je u automobilskoj nesreći 21. januara 1994, zbog čega se Bašar odmah vratio u Damask. Njegov život počeo je posle bratovljeve smrti polako da se menja, pošto se otac odmah preusmerio na njega u želji da ga Bašar nasledi na mestu predsednika.

Od 1995. Bašar je nadgledao reformske programe dva ministarstva — za obrazovanje i za visoko obrazovanje, a iste godine pridružio se i vojsci, služeći u intendanturi. Prošao je kroz brojne kurseve i vežbe u očevoj želji da se što pre pripremi za ulogu koju mu je namenio. U roku od pet godina vrtoglavo je napredovao i postao je pukovnik, posle čega je postavljen za komandanta Vojske i Oružanih snaga. U tom periodu služio je kao očev savetnik, primajući žalbe i molbe od građana i vodeći kampanju protiv korupcije. Na taj način uspeo je da ukloni veliki broj rivala.

Predsednik Sirije

U junu 2000. izabran je za predsedavajućeg Arapske socijalističke partije Baas, 10. jula iste godine postao je predsednik Sirije, a na dužnost je stupio sedam dana kasnije. Drugi put je izabran za predsednika 2007, a onda treći put 2014. godine.

U danima posle smrti Bašarovog oca parlament je brzo glasao da smanji granicu starosti za predsedničke kandidate sa 40 na 34 godine kako bi on mogao legitimno da se kandiduje. Na javnom referendumu dobio je 97 odsto glasova.

Na Bašara su gledali kao na lidera nove generacije, koji će doneti promene u Siriju, kojom su dugo vladali stariji diktatori. Bio je obrazovan i mnogi su verovali da će biti u stanju da transformiše sistem vladavine i da uspostavi modernu državu. U početku je i on sam slao signale da želi da sprovede kulturnu revoluciju u Siriji i izjavio je da je demokratija “oruđe za bolji život”, ali da ona ne može naglo da se uvede u Siriji. U prvim godinama vladavine obećao je da će iskoreniti korupciju u vladi i pričao je da će Siriju usmeriti ka kompjuterskoj tehnologiji, internetu i mobilnim telefonima, u skladu sa 21. vekom.

Kada je Bašar stupio na vlast, ekonomija Sirije bila je u užasnom stanju. Podrška Sovjetskog saveza, koji je decenijama pomagao njegovu zemlju, okončana je 1991. njegovim raspadom. Ozbiljnu recesiju sredinom devedesetih pogoršalo je to što je Sirija rasipala svoje prihode od nafte na drugorazrednu vojsku. Ipak, do 2001. Sirija je pokazala mnoge znake modernog društva – stanovnici su počeli da koriste mobilne telefone, imali su satelitsku televiziju, moderne restorane i internet-kafiće.

Ipak, pokazalo se da je ekonomsku reformu teško sprovesti u državi koja kontroliše celu ekonomiju. Krcata vlada koju je činila većina korumpiranih birokrata otežala je nastanak privatnog sektora, a Bašara su smatrali nesposobnim da uvede neophodne sistematske promene koji će Siriju i njenih 17 miliona ljudi uvesti u 21. vek.

Na međunarodnom planu Bašar se suočio sa mnogim problemima koji su mučili i njegovog oca: nestabilni odnosi sa Izraelom, vojna okupacija Libije, tenzije sa Turskom zbog prava na vodu i nesigurnost zbog marginalne uloge na Bliskom istoku. Većina analitičara tvrdila je da je Bašar nastavio sa očevom spoljnom politikom, pružajući direktnu podršku grupama kao što su Hamas, Hezbolah i Islamsku džihad, iako je Sirija ovo poricala.

Bez obzira na obećanje da će ljudska prava biti reformisana, nije se mnogo toga promenilo otkad je Bašar došao na vlast. Sirija je 2006. proširila zabranu putovanja za neistomišljenike, sprečavajući mnoge da napuste zemlju ili da uđu u nju. Dve godine kasnije i 2011. sajtovi kao što su Jutjub i Fejsbuk bili su blokirani. Grupe za ljudska prava izvestile su da se Asadovi politički protivnici rutinski muče, zatvaraju i ubijaju.

Građanski rat

Posle uspešne režimske promene u Tunisu, Egiptu i Libiji, protesti su počeli i u Siriji, 26. januara 2011. Demonstranti su zahtevali političku reformu, vraćanje građanskih prava i ukidanje vanrednog stanja, koje je bilo na snazi od 1963. Zbog nereagovanja vlade, protesti su se samo raširili širom države i postali veći.

Pročitajte još

Godine krvi, bola i patnje: Sirija – zemlja u kojoj rat stanuje već deceniju

ISPOVEST ZA 24SEDAM Muhamed i Ali su sa devet godina osetili sve strahote rata: “Letele su nam granate iznad glava, a sada imamo samo jednu želju”

U maju 2011. sirijska vojska je odgovorila nasilnim akcijama u Homsu i u predgrađima Damaska, a u junu je Asad obećao nacionalni dijalog i nove parlamentarne izbore, ali do promene nije došlo i protesti su se nastavili. Istog meseca opozicioni aktivisti osnovali su “Nacionalni savet” kako bi poveli sirijsku revoluciju.

Do jeseni 2011. mnoge zemlje tražile su da Bašar al Asad podnese ostavku, da bi u januaru 2012. novinska agencija “Rojters” saopštila da je sirijska milicija ubila više od 5000 civila, kao i da su antirežimske snage usmrtile najmanje 1000 ljudi. Marta te godine Ujedinjene nacije su usvojile mirovni plan koji je izradio bivši generalni sekretar Kofi Anan, ali to nije zaustavilo nasilje.

U junu 2012. zvaničnik UN izjavio je da su pobune prešle u građanski rat. Konflikt se nastavio, dnevno se izveštavalo o broju civila koji su nastadali u akcijama vladinih snaga, dok je Asad tvrdio da je strani faktor umešao prste u situaciju u njegovoj zemlji.

U avgustu 2013. Asad se našao na udaru lidera širom sveta, uključujući predsednika SAD Baraka Obamu i britanskog premijera Dejvida Kamerona, zbog toga što je koristio hemijsko oružje na civilima. Ipak, uspeo je da spreči stranu intervenciju uz pomoć ruskog predsednika Vladimira Putina, koji je pristao da mu pomogne da ukloni sirijske zalihe hemijskog oružja.

U junu 2014. Bašar je treći put izabran za predsednika, nakon čega je nastavio svoju kampanju protiv pobunjeničkih snaga, odbacujući spoljašnje pozive da podnese ostavku. Njegova pozicija ojačana je u septembru, kada je Rusija pristala da mu pruži vojnu podršku. Do februara 2016. u konfliktu je poginulo oko nekoliko stotina hiljada ljudi, a pokrenuta je i međunarodna debata o tome šta bi trebalo uraditi sa milionima izbeglica koji su napustili ovu zemlju.

U aprilu 2017, nakon vesti o ponovnoj upotrebi hemijskog oružja na civilima, novi predsednik SAD Donald Tramp naredio je vazdušne napade na sirijsku vazduhoplovnu bazu.

Nakon izveštaja u aprilu 2018. o ponovnom korišćenju hemijskog oružja, tokom kog je stradao veliki broj ljudi, 14. aprila udružene američke, britanske i francuske snage izvršile su seriju napada na Siriju, uspešno pogađajući dva postrojenja hemijskog oružja i naučni istraživački centar.

Bašar al Asad u desetoj godini rata ne vlada ništa jače u Siriji, iako je većina zemlje ponovo pod njegovim formalnim nadzorom. Ustanak 2011. je brutalno ugušio, rat koji je iz toga nastao odneo je više od 388.000 ljudskih života.

Asad danas zavisi pre svega od pomoći Moskve. Rusija skupo naplaćuje svoju vojnu podršku, kao i Iran, druga Asadova sila zaštitnica. Obe zemlje su jače od Sirije vojno, politički i ekonomski i pretpostavlja se da će one bitno uticati na budući razvoj te zemlje.

Iluzija slobodnih izbora

Zbog strogih kriterijuma za prijavu predsedničkih kandidata, uz Asada su na izbornim listama samo dva protivkandidata za koje narod danas može da glasa, prenose mediji.

To su Mahmud Ahmed Marei, opozicioni političar iz Damaska, i Abdalah Salem Abdalah, lider levičarske partije koji je bio ministar u Asadovoj vladi četiri godine.

Pročitajte još

Sirija bira predsednika: Favorit Asad, koji zemljom vlada već 21 godinu (FOTO)

Hiljade Sirijaca na ulicama koje ne kontroliše Asad: “Bojkot izbora za ubicu dece!”

Dan pred izbore ministri spoljnih poslova Francuske, Nemačke, Italije, Britanije i SAD poručili su u zajedničkom saopštenju da izbori neće biti ni slobodni ni fer.

Na prethodnim izborima održanim 2014. godine Asad je osvojio 89 odsto glasova, a izlaznost je bila veća od 73 odsto, uprkos žestokom konfliktu koji je tada postojao.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi