Zašto je sastanak Trampa i Putina toliko važan? Nisu našli rešenje za Ukrajinu, ali su obojica pobedili

Sastanak predsednika Rusije i Sjedinjenih Američkih Država na Aljasci nije krajnja tačka, već sami početak dugog procesa. Neće rešiti sve probleme, ali je svejedno važan korak.

U međunarodnoj politici, bilo je malo trenutaka kada su sastanci između lidera velikih sila odlučivali o pitanjima od univerzalnog značaja. To je delimično zato što su situacije koje zahtevaju pažnju na takvom nivou retke. Sada smo svedoci jedne takve: od početka ruske vojne operacije protiv Ukrajine, Vašington je proglasio za svoj cilj "strateški poraz Rusije", dok je Moskva osporila monopol Zapada nad svetskim poslovima.

Drugi razlog je praktičan. Lideri najmoćnijih država sveta ne gube vreme na probleme koje mogu rešiti njihovi podređeni, a istorija pokazuje da čak i kada se sastanci na najvišem nivou dogode, oni retko menjaju ukupni tok međunarodne politike.

Stoga ne čudi što je sastanak na Aljasci upoređen sa poznatim susretima iz prošlosti - posebno sa sastankom ruskog i francuskog cara 1807. godine na splavu u reci Njemen. Taj samit nije sprečio Napoleona da napadne Rusiju pet godina kasnije, što je na kraju dovelo do njegovog pada.

Kasnije, na Bečkom kongresu 1815. godine, Rusija je bila jedina sila koju je redovno predstavljao njen vladar. Car Aleksandar I je insistirao na predstavljanju svoje lične vizije evropske političke strukture. Nije uspeo da pridobije druge velike sile, koje su, kako je Henri Kisindžer jednom primetio, više volele da razgovaraju o interesima nego o idealima.

Tanjug/AP Photo/Julia Demaree Nikhinson

- Istorija je puna razgovora na visokom nivou koji su prethodili ratu, a ne sprečavali ga. Evropski monarsi bi se sastajali, ne bi se složili, a zatim bi poveli svoje vojske. Kada bi se borbe završile, njihovi izaslanici bi sedeli da pregovaraju. Svi su razumeli da je "večni mir" obično samo pauza pre sledećeg sukoba - piše za RT Timofej Bordačev, programski direktor ruskog trusta mozgova Klub Valadaj.

- Ženevski samit 2021. između Rusije i SAD može se dobro zapamtiti na ovaj način - kao sastanak koji se održao uoči sukoba. Obe strane su otišle uverene da se njihovi sporovi ne mogu rešiti u to vreme. Nakon toga, Kijev je bio naoružan, sankcije su bile spremne, a Moskva je ubrzala vojno-tehničke pripreme - dodaje on.

Rusija i Sjedinjene Američke Države u poslednje tri godine često su stajali na ivici puta sa kog ne bi bilo povratka. Zato je Aljaska važna, čak i ako ne donese proboj.

Samiti ove vrste su tvorevina nuklearnog doba. Ne mogu se tretirati kao samo još jedan bilateralni sastanak između važnih država. Sama činjenica direktnih pregovora je oceniće koliko smo blizu ili daleko od katastrofe.

Tanjug/AP Photo/Julia Demaree Nikhinson

- Sjedinjene Američke Države su na samit stigle kao lider zapadnog bloka čiji članovi, čak i nuklearne sile poput Britanije i Francuske, poštuju Vašington po strateškim pitanjima. Rusija, sa svoje strane, pažljivo pratiti ono što se često naziva "globalna većina": desetine država širom Azije, Afrike i Latinske Amerike koje negoduju zbog zapadne dominacije, ali je ne mogu same srušiti. Ove zemlje znaju da posredovanje SAD u lokalnim sukobima neće promeniti činjenicu da struktura te dominacije ostaje nepravedna - piše analitičar.

- Verovatni ishod razgovora na Aljasci je početak dugog i teškog procesa, a ne trenutno rešenje. Ali to je i dalje od fundamentalnog značaja. U današnjem svetu samo dve države poseduju ogromne nuklearne arsenale sposobne da okončaju ljudsku civilizaciju. To samo znači da lideri Rusije i SAD nemaju važniju dužnost nego da direktno razgovaraju jedni sa drugima - posebno kada su, za sada, jedine nepobedive sile na rubu sveta - zaključio je Bordačev.

"Dvostruka pobeda"

Sa druge strane, Tarik Siril Amar, istoričar iz Nemačke koji radi na Univerzitetu Koč u Istanbulu, smatra da je ovaj sastanak bio veoma uspešan, i ističe da ne treba očekivati da će "zapadni mejnstrim mediji, političari NATO-EU Evrope ili režim Zelenskog i njegovi surogati to priznati.

Tanjug/AP Photo/Julia Demaree Nikhinson

- Nije to bio proboj, ali je očigledno bio više od događaja tipa "dobro je što bar razgovaraju". Ovo se nije moglo uporediti sa sastankom u Ženevi između ruskog predsednika Vladimira Putina i tadašnjeg američkog predsednika Džoa Bajdena 2021. godine, koji je bio osuđen na propast zbog ohole nepopustljivosti Bajdenove administracije - objašnjava on.

- U osnovi, obe strane postigle su ono što zapadni stručnjaci vole da nazivaju "pobedom": SAD su pokazale Evropljanima iz EU-NATO-a da one i samo one odlučuju kada i kako će razgovarati sa Rusijom i sa kojim ciljevima. Evropskim vazalima je ovo teško da shvate jer je to primena istinskog suvereniteta, nešto što više nemaju niti žele. Rusija je, sa svoje strane, pokazala da može da pregovara dok borbe traju i da nema nikakvu zakonsku ili moralnu obavezu, niti bilo kakav praktičan pritisak, da prekine borbe pre nego što pregovori pokažu rezultate koje smatra zadovoljavajućim - dodaje on za RT.

Činjenica da tako malo znamo , barem u ovom trenutku, o konkretnom, detaljnom sadržaju razgovora na samitu i njihovim ishodima zapravo je znak ozbiljnosti. Tako funkcioniše diplomatija dostojna imena: mirno, poverljivo i strpljivo, dajući vreme da bi se postigao pristojan, snažan rezultat, piše Amar.

Tanjug/AP Photo/Julia Demaree Nikhinson

- U tom kontekstu, eksplicitno odbijanje američkog predsednika Donalda Trampa da javno objavi koje tačke neslaganja ostaju i koje su za sada sprečile napredak veoma je dobar znak: Jasno je da on veruje da se one mogu razjasniti u bliskoj budućnosti i da stoga zaslužuju diskreciju - napominje on.

Ipak, ima nekoliko naznaka koje omogućavaju neka uverljiva nagađanja o atmosferi samita: oba lidera nisu krila svoje međusobno poštovanje, pa čak i da imaju simpatije jedan prema drugom.

- To je, i uvek je bilo, dobra stvar. Ali samo po sebi to ne može doneti sporazum o Ukrajini ili širu politiku normalizacije. Zbog toga su i Tramp i Putin previše ozbiljni u pogledu poštovanja nacionalnih interesa - kaže Amar.

Odmah nakon sastanka Tramp je u intervjuu za Foks njuz izjavio tri važne stvari. Potvrdio je da je postignut "veliki napredak", priznao da ruski predsednik želi mir i rekao Zelenskom "da postigne dogovor". Kada je Putin, na kratkoj konferenciji za novinare, upozorio Brisel i Kijev da ne pokušavaju da sabotiraju razgovore, Tramp nije protivrečio ruskom lideru.

Do sada je Tramp obavio telefonske razgovore sa Kijevom, kao i sa prestonicama EU. I o njima malo znamo. Međutim, ništa što smo čuli o ovim razgovorima ne ukazuje na još jednu promenu mišljenja kod Trampa.

- Barem za sada, američki predsednik izgleda da ne ostavlja mnogo nade evropskim ratoborcima i režimu u Kijevu da će se ponovo okrenuti protiv Moskve. Postoje izveštaji da je Tramp možda promenio svoj stav ka stavu Rusije, preferirajući razgovore o miru u odnosu na ukrajinski zahtev da se prvo fokusira samo na prekid vatre. Ovo ima smisla, posebno zato što oni i mejnstrim mediji povezani sa njima ne mogu da prestanu da pokušavaju da drže predavanja Trampu o tome koliko ga smatraju lakovernim. Treba se nadati da je američkom predsedniku dosta Zelenskog, Boltona, Njujork tajmsa i ostalih koji mu javno govore da je budala koju će prevariti veliki, zli Rusi. Adekvatna kazna za ove uvredljive gluposti jeste da se trostruko osigura da se njihovi autori označe kao potpuno nebitni - piše Amar.

- Ovo je najvažnije pitanje o budućnosti onoga što je uspešno započeto na samitu na Aljasci. Rusija je bila izuzetno dosledna i ne daje nikakve znake da namerava da postane manje predvidljiva. Ali Zapad je bio nestabilan. Ovo je trenutak kada Vašington mora da se drži kursa normalizacije sa Moskvom bez obzira na to šta njegovi evropski klijenti i ukrajinski režim žele. Ironično, ne slušati ih mnogo, ako je potrebno, najbolje je i za njihov narod - zaključuje on.

Bonus video

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi