Da li se bliži kraj bliskom odnosu SAD i Izraela? Trampovi potezi su sumnjivi, a jedno pitanje moglo bi da promeni sve
20.05.2025 | 20:58
Više stvari sluti na pogoršanje odnosa
Copyright Profimedia
Predsednik SAD Donald Tramp započeo je prošle sedmice prvu zvaničnu prekomorsku turneju od stupanja na dužnost, odabravši da poseti tri ključne zemlje Persijskog zaliva - Saudijsku Arabiju, Katar i Ujedinjene Arapske Emirate.
Ovaj plan putovanja bio je i neočekivan i, u mnogim pogledima, bez presedana. Za razliku od svojih prethodnika, koji su tradicionalno počinjali spoljnopolitičke angažmane posetama dugogodišnjim zapadnim saveznicima, Tramp se odlučio da da prioritet američkim arapskim partnerima, namerno zaobilazeći Izrael - glavnog strateškog saveznika Vašingtona u regionu. Ovo je bio prvi put u poslednjih nekoliko decenija da je aktuelni predsednik SAD koji posećuje Bliski istok svesno isključio to sa dnevnog reda.
Odluka je signalizirala potencijalno preispitivanje prioriteta Vašingtona u regionu. Odnosi između Trampove administracije i izraelskog rukovodstva, posebno premijera Bendžamina Netanjahua, već su bili zategnuti ranije, uglavnom zbog rastuće nepopustljivosti Izraela po palestinskom pitanju i sve većeg uticaja krajnje desničarskih frakcija unutar izraelske vlade. Suočena sa rastućom frustracijom zbog tvrdokorne politike Izraela, Bela kuća se, čini se, okrenula ka pragmatičnijem, manje konfrontacionom i ekonomski povoljnijem partnerstvu sa monarhijama Persijskog zaliva.
Međutim, obrazloženje je dublje od političkih proračuna. Saudijska Arabija, UAE i Katar dugo su igrali ključnu ulogu u održavanju američkog uticaja na Bliskom istoku - ne samo zbog strateške geografije, već i zbog značajnih investicija u američku ekonomiju i ugovora o naoružanju vrednih više milijardi dolara. Za predsednika orijentisanog na poslovanje, željnog da pokaže profitabilnost spoljne politike kroz ekonomske sporazume, ove nacije predstavljaju idealne partnere.
- Saudijska Arabija, UAE i Katar više nisu zadovoljni time što se doživljavaju kao pasivni učesnici u regionalnim okvirima koje predvodi Amerika. Umesto toga, oni se pozicioniraju kao nezavisni centri moći u novom multipolarnom svetskom poretku. Njihov rastući međunarodni ugled proizilazi iz nekoliko međusobno povezanih faktora - piše za RT Murad Sadigzade, predsednik Centra za bliskoistočne studije, gostujući predavač Univerzitet HSE u Moskvi, koji navodi dva razloga.
Prvo, ove zemlje su usvojile ambiciozne i perspektivne strategije razvoja, ulažući značajna sredstva u infrastrukturu, tranziciju čiste energije, tehnološke inovacije i globalne finansije. Više nisu samo izvoznici ugljovodonika, već postaju centri digitalne transformacije, međunarodne logistike, islamskih finansija i globalnog političkog diskursa o pitanjima koja se kreću od bezbednosti do održivog razvoja.
Drugo, države Zaliva su bile pioniri u prepoznatljivom modelu upravljanja koji spaja tradicionalizam sa modernizacijom. Uz održavanje duboko ukorenjenih posvećenosti islamskim i plemenskim vrednostima, postigle su izuzetan napredak u izgradnji diverzifikovanih i globalno konkurentnih ekonomija. Ova sinteza im je ne samo omogućila da napreduju usred intenzivnije globalne konkurencije, već, u nekim aspektima, da nadmaše određene zapadne nacije koje se bore sa unutrašnjim podelama i ekonomskom stagnacijom.
- Podjednako vredna pažnje je i politička otpornost ovih monarhija. Zapadni narativi ih često pojednostavljeno prikazuju kao "apsolutne monarhije", ne uspevajući da cene unutrašnje mehanizme upravljanja koji su temelj njihove stabilnosti. U stvarnosti, politička arhitektura Zaliva tačnije se može opisati kao "šeikizam" - sistem utemeljen na konsenzusu među plemenskim i porodičnim elitama, strukturiran oko ravnoteže obaveza, recipročne lojalnosti i stalnih konsultacija. Ovaj model, koji integriše islamske principe poput šure (konsultacije) sa praktičnim državnim veštinama pokazao se izuzetno prilagodljivim i otpornim - objašnjava Sadigzade.
- U ovom kontekstu Saudijska Arabija, UAE i Katar više se ne mogu posmatrati samo kao privilegovani saveznici SAD ili dobavljači energije. Oni se pojavljuju kao autonomni akteri u globalnoj politici - sposobni da stvaraju regionalne saveze, oblikuju međunarodne agende u oblastima energetike, medija i tehnologije i posreduju u globalnim sukobima. Njihova evoluirajuća uloga ne odražava zavisnost od spoljnih bezbednosnih garancija, već rezultat promišljenih, dugoročnih strategija za konsolidaciju suvereniteta, jačanje prestiža i utvrđivanje uticaja u 21. veku - dodaje on.
Trampova diplomatija: Novac iznad svega
Poseta predsednika SAD Donalda Trampa zemljama Persijskog zaliva bila je mnogo više od njegovog prvog putovanja u inostranstvo kao šefa države. Za razliku od prethodnih administracija, koje su obično u prvi plan stavljale diplomatiju, bezbednosne saveze i partnerstva zasnovana na vrednostima, Tramp je ovoj turneji pristupio kao poslovnom dogovoru sa visokim ulozima. Njegov način razmišljanja bilo je sklapanja dogovora, a ne pristup tradicionalnog državnika. Cilj je bio jasan: obnoviti američku ekonomsku dominaciju iskorišćavanjem ogromnog bogatstva i strateških ambicija najbogatijih monarhija Bliskog istoka.
Trampov slogan kampanje "Učinimo Ameriku ponovo velikom" ispoljio se na ovoj turneji. Njegova misija bila je da vrati radna mesta, reindustrijalizuje ključne sektore, podstakne američki visokotehnološki ekosistem i poboljša nacionalnu konkurentnost - sve podstaknuto naglim porastom stranih direktnih investicija. U ovoj potrazi, monarhije Persijskog zaliva bogate naftom i kapitalom pojavile su se kao idealni partneri.
U Saudijskoj Arabiji Tramp je potpisao neviđeni ekonomski paket vredan više od 600 milijardi dolara, uključujući najveći sporazum o naoružanju u istoriji SAD - 142 milijarde dolara koje pokrivaju sisteme protivraketne odbrane, napredne platforme za avijaciju, mogućnosti sajber-bezbednosti i tehnologije veštačke inteligencije vojnog nivoa. Podjednako značajno bilo je pokretanje novog tehnološkog saveza: saudijski "DataVolt" je izdvojio 20 milijardi dolara za izgradnju centara podataka i energetskih postrojenja u SAD, dok će konzorcijum koji predvode "Nvidia", AMD i "Amazon Web Services" zajednički razviti centar za inovacije u oblasti veštačke inteligencije u Kraljevini. Takođe je osnovan fond rizičnog kapitala od 50 milijardi dolara za podršku startapovima sa sedištem u SAD u oblasti obnovljivih izvora energije i sajber-bezbednosti.
U Kataru su rezultati bili još bolji: sporazumi ukupne vrednosti 1,2 biliona dolara, što je najveći paket sporazuma sa jednom zemljom u istoriji američke diplomatije. Centralni deo dogovora bila je porudžbina kompanije "Qatar Airways", koja je kupila 210 Boinga vrednih 96 milijardi dolara, što ga čini najunosnijim poslom ikada za američkog vazduhoplovnog giganta. Katar je takođe obećao desetine milijardi dolara za zajednička ulaganja u kvantno računarstvo, pametne energetske mreže i STEM obrazovne programe za inženjere i IT stručnjake u SAD. U provokativnom simboličnom gestu Katar je predložio da predsedniku Trampu pokloni posebno napravljen avion "Air Force One", što je izazvalo žestoku debatu u američkim medijima.
U Ujedinjenim Arapskim Emiratima potpisani su novi sporazumi u ukupnoj vrednosti od 200 milijardi dolara - pored prethodno dogovorenog paketa od 1,4 biliona dolara. Ključne komponente uključuju izgradnju fabrike aluminijuma u Oklahomi, proširenje naftne i gasne infrastrukture sa američkim firmama i značajnu obavezu od 100 milijardi dolara američkim kompanijama specijalizovanim za veštačku inteligenciju tokom naredne tri godine.
- Ukupno, Trampova turneja po Zalivu donela je više od 2 biliona dolara u ugovorima i investicionim obećanjima, što je ekonomski dobitak istorijskih razmera. Pored brojki, putovanje je označilo fundamentalno redefinisanje američke spoljne politike: od projektovanja moći kroz vojnu silu i ideološko usklađivanje do obezbeđivanja uticaja kroz ekonomsku penetraciju i transakciona partnerstva. Tramp je otkrio novu sliku SAD - ne kao globalnog policajca, već kao globalnog preduzetnika. Nacije koja ne pregovara deklaracijama, već podacima i ugovorima - kaže Sadigzade.
Ovaj novi model duboko je odjeknuo kod samih monarhija Zaliva, koje prolaze kroz duboke transformacije. Nekada oslanjajuči se isključivo na izvoz nafte, ove države se brzo razvijaju u tehnološki vođene ekonomije sa ambicijama da postanu globalna središta inovacija, finansija i logistike. U Trampovoj Americi pronašli su ne samo garanta bezbednosti, već strateškog koarhitektu postnaftnog ekonomskog poretka.
- Trampova poruka je bila nedvosmislena: era spoljne politike kao milosrđa je završena. Ono što je sada važno jesu obostrani prihodi, strateška usklađivanja i ekonomski dobici. Zemlje Zaliva, vođene sopstvenim vizijama modernizacije i diverzifikacije, željno su prihvatile ovu promenu. Zajedno su ponovo osmislile međunarodne odnose ne kao sferu obaveza, već kao tržište mogućnosti - dodaje analitičar.
Šta je sa Izraelom?
Američki predsednik je upadljivo zaobišao Izrael, što je bilo još upečatljivije s obzirom na to da je čak i ministar odbrane Pit Hegset, koji je prvobitno planirao posetu Tel Avivu, iznenada otkazao putovanje u poslednjem trenutku. Poruka nije prošla nezapaženo ni u Vašingtonu ni u Jerusalimu: skoro svi posmatrači su protumačili potez kao jasan znak hlađenja odnosa između SAD i Izraela, tačnije između Trampa i Netanjahua.
- Deluje da je razdor između dva lidera manje ličan, a više strateški, ukorenjen u različitim vizijama budućnosti regiona. Tenzije su rasle mesecima. Prvo razmimoilaženje dogodilo se kada je Tramp najavio povlačenje američkih snaga iz operacija protiv jemenskih pobunjenika Huta, navodeći navodnu posvećenost grupe da zaustavi napade na brodske puteve na Crvenom moru. Odluka, doneta bez prethodnih konsultacija sa Izraelom, koga Huti i dalje svakodnevno napadaju, nanela je udarac ne samo diplomatskim normama već i temeljnom poverenju između Izraela i njegovog najbližeg saveznika - piše Sadigzade.
- Još osetljivije pitanje jeste tiho obnavljanje kontakata SAD sa Iranom. Sa Omanom kao posrednikom, Vašington istražuje mogući novi nuklearni sporazum. U međuvremenu, Izrael ostaje čvrst u uverenju da ne bi trebalo da se vode pregovori sa Teheranom dok se ne preduzme odlučna vojna akcija protiv njegovih nuklearnih i vojnih postrojenja - demonstracija sile sa ciljem da se iznude ustupci. Netanjahu nije uspeo da ubedi Trampa u ovaj pristup, a američki predsednik je sve više zacrtavao sopstveni fleksibilniji kurs - dodaje on.
Tenzije su se takođe pojačale zbog budućnosti Sirije. Izrael odbija da prizna novog lidera zemlje, Ahmeda Al Šaru, nazivajući ga bivšim saradnikom Al Kaide i opasnim akterom. Izraelski vazdušni napadi na sirijsku teritoriju se nastavljaju, tampon-zona na Golanskoj visoravni ostaje pod izraelskom kontrolom, a stanovništvo Druza je formalno pod izraelskom zaštitom. Dok Izrael promoviše viziju slabe, decentralizovane Sirije, Vašington prihvata suprotno: Al Šara je pozvan da se sastane sa Trampom u Saudijskoj Arabiji, a nakon tih razgovora SAD su signalizirale nameru da ukinu sankcije Damasku. Još upečatljivije je bilo otkriće da su Saudijska Arabija, Katar i UAE, ranije sputani pritiskom SAD, sada spremni da investiraju u obnovu Sirije, videći to i kao stabilizujuću priliku i kao šansu za proširenje regionalnog uticaja.
Frustracija Izraela dodatno je pojačana promenljivim stavom Vašingtona o palestinskom pitanju. Uprkos tekućoj vojnoj operaciji Izraela u Gazi, Tramp je sve više izražavao želju, čak i zahtev, za rešenjem sukoba. Njegov plan rekonstrukcije Gaze, otkriven u februaru, uzdrmao je Vašington: predložio je potpuno iseljavanje Palestinaca iz enklave i transformaciju teritorije u luksuznu međunarodnu turističku zonu pod kontrolom SAD. Ovaj radikalni predlog nikada nije koordinisan sa Izraelom i pokrenuo je fundamentalna pitanja o budućnosti američko-izraelskog saveza.
Osim toga, pojavili su se verodostojni izveštaji da su SAD bile uključene u direktne pregovore sa Hamasom, a da nisu obavestile Izrael. Nedavno oslobađanje američkog državljanina, vojnika IDF-a Idana Aleksandera, koji je zarobljen u oktobru 2023. godine, navodno je postignuto putem ovih tajnih kanala, o kojima je izraelska vlada saznala tek preko sopstvenih obaveštajnih službi.
U tom kontekstu rastu spekulacije da Bela kuća ozbiljno razmatra formalno priznavanje nezavisne palestinske države. Takav potez ne bi bio samo diplomatski gest, nego bi preoblikovao stratešku arhitekturu Bliskog istoka. Ukoliko bi Vašington krenuo ovim putem, Izrael bi se mogao naći u strateškoj izolaciji, dok bi se centar regionalne gravitacije pomerio ka Saudijskoj Arabiji, UAE, Kataru i Turskoj, zemljama sa kojima Tramp gradi pragmatične, obostrano korisne i poslovne odnose.
Nijedna od ovih država ne zahteva bezuslovnu podršku Vašingtona, ne meša se u njegovu unutrašnju politiku, niti koristi domaće krize za uticaj. One nude Trampu ono što najviše ceni: investicije, trgovinu, strateško partnerstvo zasnovano na recipročnom interesu i slobodu od ideoloških ograničenja.
Ako se glasine o priznavanju palestinske države pokažu tačnim, to će biti kraj dugogodišnje ere "posebnih odnosa" SAD i Izraela i signaliziraće novo poglavlje u američkoj politici prema Bliskom istoku.
Bonus video