Sled pažljivo planiranih događaja vodio je do kraha: Kako su pobunjenici tako brzo oborili Asada i šta dalje čeka Siriju?

Svakim danom od 7. oktobra 2023. godine na Bliskom istoku krenuli su da se odvijaju događaju koji su region bacili u novi kovitlac haosa. Taj dan, prelomni trenutak za ceo region, ostavio je za sobom mnoštvo pitanja bez odgovora.

Jedna od najjačih obaveštajnih agencija na svetu, izraelski Mosad, nije uspela da predvidi ili spreči napad palestinskih grupa, što je izazvalo opšte čuđenje.

Međutim, iza ovog šokantnog događaja krije se niz dubljih procesa, koji neprestano pokreću region ka dubokim transformacijama. Mehanizmi koji su se nekada činili skrivenim sada postaju sve očigledniji, otkrivajući nameran plan za preoblikovanje onih nacija koje su se dugo odupirale zapadnom uticaju i ekspanziji.

Ujutro 8. decembra region je potresla vest koja je donedavno delovala nezamislivo: Damask je pao u ruke snaga opozicije i terorističkih grupa. Vladavina Arapske socijalističke partije Baas pod predsednikom Bašarom Al Asadom efektivno je uništena. Asadov nestanak i ćutanje zvaničnih izvora samo su pojačali osećaj nepovratne promene.

Posle dugotrajnog rata sa Hamasom i skoro potpunog poraza libanskog Hezbolaha, međunarodni i regionalni akteri preusmerili su svoj fokus na Siriju, ključnog igrača u "Osovini otpora" protiv Izraela.

Sirija, koja je dugo služila kao kamen temeljac iranske politike u regionu, postala je najnovija karika u lancu nacija koje su podlegle rastućem unutrašnjem i spoljnom pritisku.

AP Photo/Omar Albam

Čini se da su ovi događaji deo šireg scenarija koji ima za cilj suštinsku promenu političkog i društvenog pejzaža Bliskog istoka. Sa slabljenjem ključnih učesnika "Osovine otpora", od palestinskih grupa do Sirije i Libana, postavlja se ključno pitanje: Ko će biti sledeća meta ovog plana? Sudbina regiona, kao i odgovori na najvažnija pitanja o ulozi spoljnih sila u ovim dešavanjima, ostaju neizvesni. Ali jedno je jasno: Bliski istok više nikada neće biti isti.

Šta se dogodilo u Siriji i zašto?

Eskalacija u provinciji Idlib koja je počela pre 13 dana brzo je prerasla u niz događaja koji su dramatično promenili situaciju u Siriji. Naoružane opozicione snage i borci iz Hajat Tahrir Al Šama (HTS, grupe koja je u mnogim zemljama označena kao teroristička organizacija) opkolile su 7. decembra Damask, glavni grad zemlje.

U roku od jedne noći zauzeli su strateški grad Homs, nailazeći na mali otpor, i napredovali u sam Damask. Na svom putu oslobađali su zatvorenike iz brojnih pritvorskih objekata, uključujući one koji su bili najvećem zatvoru u Siriji, Sednaji, što je simbolizovalo potpuni gubitak kontrole režima.

Do podneva 7. decembra panika je zahvatila grad. Sirijski vojnici skinuli su svoje uniforme i pobegli iz glavnog grada u žurbi, ostavljajući ga gotovo bez odbrane. Do sumraka su ulice Damaska bile bez vojnog osoblja, na njima su se videli samo uplašeni građani koji su jurili da naprave zalihe hrane i beže iz svojih domova. Ovaj egzodus je bio posebno očigledan u bogatim severnim oblastima, gde su stanovnici masovno odlazili, plašeći se haosa.

AP Photo/Ghaith Alsayed)

Nasuprot tome, južni deo grada predstavljao je potpuno drugačiju scenu: tamo je opozicija dočekana kao oslobodilac. Gomile su se okupile da slave, mašući zastavama, a u vrhunskom činu prkosa srušena je statua Hafiza Al Asada, osnivača modernog sirijskog režima i oca Bašara Al Asada.

Usred ovih dramatičnih događaja sirijski premijer Mohamed Gazi Al Džalali izdao je hitno saopštenje. U izjavi koju je prenela Al Arabija on je proglasio kapitulaciju vlade i izrazio spremnost da sarađuje sa novim rukovodstvom zemlje.

Al Džalali je naglasio da je većina ministara ostala u Damasku kako bi osigurala kontinuirano funkcionisanje državnih institucija i sprečila haos tokom prelaznog perioda. On je takođe otkrio da je postignut dogovor sa liderom HTS-a Abu Mohamedom Al Džulanijem, što je značajan korak u minimiziranju razaranja u glavnom gradu.

Reči Hadija Al Bahre, šefa Sirijske nacionalne koalicije, donele su ton nade za novo poglavlje u istoriji zemlje.

- Situacija je bezbedna. Mračna vremena u Siriji su gotova, a u novoj Siriji nema mesta za osvetu - kazao je on.

Ova izjava je imala za cilj da umiri stanovništvo i istakne nameru opozicije da izbegne represalije. Ipak, iza fasade takvih izjava krije se neosporna zabrinutost oko budućnosti Sirije - njene političke sudbine i stabilnosti u periodu duboke transformacije. Osvanuo je novi dan za zemlju, ali da li će to doneti mir ostaje pitanje bez odgovora.

AP Photo/Hussein Malla

- Događaji koji se odvijaju u Siriji daleko su od slučajnosti - oni su rezultat duboko ukorenjenih procesa koji su se gradili godinama. Ova tragedija je verovatno bila predodređena spojem unutrašnjih protivrečnosti, spoljnih pritisaka i istorijskih grešaka, stvarajući zajedno savršenu oluju sposobnu da sruši čak i najčvršće režime. Sirijska kriza, koja je počela kao sukob između vlade i određenih opozicionih grupa, evoluirala je u produženi sukob podstaknut složenim mozaikom lokalnih, regionalnih i međunarodnih interesa - piše za RT Murad Sadigzade, predsednik Centra za bliskoistočne studije.

Godine nemilosrdnog ratovanja i nespremnosti da se traže kompromisi dovele su do pogoršanja ekonomske nejednakosti, odliva kvalifikovanih radnika, kolapsa državnih institucija i infrastrukture, fragmentacije i korupcije političke elite. Društvo, izmoreno nedostatkom perspektive, postalo je duboko podeljeno, a rastuće nezadovoljstvo među stanovništvom samo je ubrzalo slabljenje centralne vlasti.

Međutim, nisu samo unutrašnji faktori doveli do ovog ishoda. Sirija je postala bojno polje za geopolitička rivalstva, gde su spoljne sile iskoristile krizu da unaprede svoje sopstvene ciljeve. Od zapadnih i arapskih država koje su podržavale opoziciju do direktnog angažmana stranih aktera na sirijskom tlu svaka strana je težila sopstvenim ciljevima, dodatno produbljujući sukob. Regionalni igrači poput Turske, Saudijske Arabije i Izraela videli su slabljenje Sirije kao priliku za jačanje sopstvenog uticaja. Ipak, godinama, ovi planovi nisu uspeli da se ostvare zbog snažne podrške koju je Sirija dobijala od Rusije i Irana. Intervencija militanata i terorističkih grupa dodala je haos, pretvarajući borbu za vlast u rat bez pravila.

- Ključna prekretnica je nastupila kada je Asad izgubio podršku čak i onih koji su godinama bili uz njega. Ekonomske poteškoće, sankcije i rastući osećaj beznađa naveli su mnoge da veruju da je promena neizbežna, čak i ako dolazi po cenu uništenja. Strateška greška vladajuće elite - klađenje na vojno rešenje sukoba uz ignorisanje političkog dijaloga, kako na domaćem tako i na međunarodnom planu - na kraju je ostavila Asada ranjivim na odlučne i dobro organizovane protivnike - smatra Sadigzade.

AP Photo/Omar Sanadiki

Još jedan značajan faktor bila je Asadova ličnost. Rođen 1965. godine u porodici Hafiza Al Asada, dugogodišnjeg lidera Sirije, Bašar nije imao početnih ambicija za političku karijeru, već je odlučio da se bavi medicinom. Obrazovan kao oftalmolog u Damasku, a kasnije specijalizovan u Londonu, viđen je kao sekularna i obrazovana ličnost, daleko od grubih aspekata bliskoistočne politike. Međutim, porodična tragedija, smrt njegovog starijeg brata Basela, promenila je njegovu sudbinu, primoravši ga da se vrati u Siriju i preuzme ulogu naslednika svog oca. Godine 2000, nakon smrti Hafiza Asada, Bašar je došao na mesto predsednika, nasledivši naciju sa velikim potencijalom, ali prožetu dubokim unutrašnjim protivrečnostima.

Tokom godina Bašar Al Asad se našao u centru sve većih izazova. Korupcija unutar njegovog najužeg kruga, međunarodni pritisak i dugotrajni rat iscrpili su i zemlju i Asada lično. Još jedan udarac došao je sa višegodišnjom borbom njegove supruge Asme sa rakom. Ove okolnosti su verovatno uticale na njegovu spremnost da razmisli o promeni.

- Mediji su često izveštavali da je Asad bio spreman da preda vlast opoziciji, iako nikakvi čvrsti dokazi ne podržavaju ovu tvrdnju. Možda su ga ratni umor, lične tragedije i spoznaja neizbežne transformacije učinili otvorenijim za kompromis. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova je nedavno potvrdilo da je Asad nakon pregovora sa različitim oružanim frakcijama u Siriji odlučio da se povuče sa mesta predsednika, napusti zemlju i obezbedi miran prenos vlasti - piše analitiačar.

- Nedavno zauzimanje Homsa i pad Damaska označili su završni čin ove tragedije. Sirija je bila zarobljena sopstvenim pogrešnim koracima i ambicijama spoljnih aktera, a njeni ljudi su postali pioni u igri u kojoj ulozi nisu bili mir, već moć i resursi. Ova kriza ne govori samo o sudbini Sirije - ona je podsetnik na krhkost svake države koja ignoriše signale svog društva i dozvoljava spoljnim silama da diktiraju njenu budućnost - dodaje on.

AP Photo/Omar Sanadiki

Ko ima koristi i šta je sledeće?

Pad Damaska je prekretnica u bliskoistočnoj politici, signalizira ne samo kolaps Asadove vladavine, već i značajno slabljenje Irana, koji je godinama gradio svoj uticaj kroz savez sa Sirijom.

Teheran je smatrao Siriju vitalnom karikom u "Osovini otpora", koja obuhvata Liban, Jemen i palestinske grupe. Sirija je služila kao ključno logističko čvorište za naoružavanje Hezbolaha i pružanje političke i ekonomske podrške. Međutim, kolaps sirijske prestonice i haos koji je usledio razbio je ove lance snabdevanja.

Iskoristivši situaciju, Izrael je rasporedio snage u tampon-zonu na Golanskoj visoravni, efektivno proširivši svoju teritoriju. Ovaj potez ne samo da je ojačao stratešku poziciju Izraela, već je i lišio Iran mogućnosti da se efikasno suprotstavi njegovim akcijama u regionu.

AP Photo/Matias Delacroix

Gubici koje je pretrpeo Hezbolah zadali su još jedan udarac Iranu. Libanska organizacija, koja se dugo smatrala jednim od ključnih instrumenata Teherana u borbi protiv Izraela, sada je izolovana i oslabljena. Gubitak puteva za snabdevanje oružjem i uništenje logističkih lanaca doveli su u pitanje njenu borbenu gotovost. Organizacija je sada primorana da preispita svoje strategije, a njen kapacitet za vođenje efikasnih vojnih operacija značajno je smanjen. Za Iran to ne znači samo gubitak uticaja u Libanu, već i eroziju glavnog stuba njegove šire bliskoistočne strategije. U tom kontekstu, Teheran se suočava sa zastrašujućim izazovom preispitivanja svoje spoljne politike, zadatkom koji izaziva duboku unutrašnju krizu.

Situacija u regionu postala je ne samo spoljnopolitička katastrofa za Iran, već i unutrašnji izazov, dodatno pogoršavajući podele unutar iranskog društva. Rastu tenzije između reformističkih snaga koje se zalažu za dijalog sa Zapadom i konzervativaca koji insistiraju da je održavanje tvrdolinijaškog pristupa jedini način da se zadržr uticaj i kontrola.

- Ova podela je dodatno pojačana očekivanom tranzicijom vlasti sa vrhovnog vođe Alija Hamneja na njegovog sina Mojtabu Hamneja, koja bi, prema mišljenju mnogih analitičara, mogla da se dogodi već 2025. Ova tranzicija će verovatno pokrenuti novi talas unutrašnjih političkih sukoba. Sve više postoji bojazan da bi se Islamska Republika mogla suočiti sa unutrašnjim lomovima, koji bi potencijalno eskalirali u otvoreni sukob između različitih političkih i etničkih frakcija - objašnjava Sadigzade.

AP Photo/Omar Sanadiki

Nesreću Irana povećava pretnja direktnog vojnog sukoba sa Izraelom, koji nastavlja da konsoliduje svoju poziciju u regionu. Koristeći prednost oslabljene iranske države i ranjivosti svojih saveznika, izraelska vojska može iskoristiti priliku da gađa preostalu infrastrukturu povezanu sa Iranom, dodatno potkopavajući sposobnost Teherana da zaštiti svoje interese. Dakle, pad Damaska nije samo lokalizovan događaj, već simbol iranske sistemske krize - one koja preoblikuje ravnotežu snaga na Bliskom istoku i može dovesti do dubokih promena kako unutar Irana tako i širom regiona.

Sirijska kriza nije samo lokalizovani sukob - predstavlja još jedan element regionalne i globalne konfrontacije. Očigledno je da zapadne nacije, predvođene Sjedinjenim Američkim Državama i njihovim bliskoistočnim saveznicima, podržavaju akcije pobunjenika, opozicionih grupa i terorističkih organizacija. Jasan pokazatelj toga je nedavni intervju koji je lider HTS-a Al Džulani dao američkoj mreži CNN, uprkos činjenici da su SAD zvanično označile HTS kao terorističku organizaciju.

Ovo pokazuje političku podršku koju pružaju zapadne nacije, koje takve grupe vide kao oruđe za postizanje geopolitičkih ciljeva u regionu, čak i ako je to u suprotnosti sa njihovom proklamovanom borbom protiv terorizma.

Međutim, napad nije bio ograničen na Siriju ili Iran - ciljani su i interesi Rusije na Bliskom istoku. Zapadne zemlje, predvođene Vašingtonom i Londonom, dugo su izražavale nezadovoljstvo rastućim uticajem Moskve u regionu tokom protekle decenije.

SANA via AP, File

- Delujući kao ključni saveznik Asada i uspostavljajući uspešne odnose sa nekoliko bliskoistočnih država, Rusija se pojavila kao ključni igrač u ovoj strateški važnoj oblasti. Dostignuća Moskve u vojnoj i diplomatskoj sferi, uključujući njenu ulogu u rešavanju sukoba i saradnji sa nacijama kao što su Turska, Iran i zalivske države, duboko su uznemirila Zapad. Podrivanje sirijskog režima je stoga imalo za cilj da oslabi regionalni uticaj Rusije, liši ključnog saveznika i potencijalno izbaci njeno vojno prisustvo iz Sirije. Iako se ovo može posmatrati kao udarac Moskvi, bilo bi netačno sugerisati da to značajno menja širu bliskoistočnu strategiju Rusije ili njene odnose sa regionalnim partnerima - objašnjava analitičar.

- Vašington, London i njihovi saveznici ne bore se samo da zadrže kontrolu nad Bliskim istokom - nastoje da učvrste svoju dominaciju na globalnoj sceni. Njihove akcije pokazuju spremnost da koriste bilo koje sredstvo, uključujući podršku terorističkim organizacijama, za postizanje strateških ciljeva. Ovaj sukob je još jedno poprište globalne konfrontacije, gde je borba za uticaj na Bliskom istoku direktno povezana sa naporima Zapada da zadrži globalnu nadmoć - dodaje on.

Turska se, u međuvremenu, pojavljuje kao još jedan potencijalni dobitnik, slaveći Asadov pad zajedno sa opozicionim snagama. Iako se ciljevi Ankare trenutno mogu poklapati sa ciljevima sirijske opozicije, malo je verovatno da su se ovi događaji odvijali u direktnoj koordinaciji sa Turskom. Verovatnije je da je Ankara reagovala na razvoj događaja, nastojeći da sebe prikaže kao ključnu u uspehu opozicije. Bez obzira na specifičnosti, ovo može dovesti do zahlađenja odnosa između Moskve i Ankare, posebno ako se utvrdi da je Turska imala direktnu ulogu u koordinaciji događaja u Siriji, kršeći prethodne sporazume.

Prerano je proglasiti kraj nemira u Siriji, jer iskustvo Libije jasno ilustruje da promena režima retko vodi stabilnosti. Nakon svrgavanja Moamera Gadafija, Libija nije uspela da postigne mir, tonući u krvave ratove i sukobe frakcija. Zemlja je i dalje podeljena među rivalskim frakcijama, od kojih svaka sledi svoje interese, a stanovništvo je zarobljeno u haosu, nesigurnosti i uništenju infrastrukture. Slična sudbina može da čeka Siriju, gde krhki uspeh opozicije i njenih zapadnih pristalica krije pretnju od dugotrajnih sukoba koji bi mogli dodatno da podele i iscrpe naciju.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi