Strah i trepet na muškoj teritoriji: Ove žene ušle su u istoriju svojim političkim angažmanom, a njih dve su posebno omražene u Srbiji

24.12.2020

21:30 >> 08:04

0

Njihova imena znaju svi, ali zbog svojih često kontroverznih poteza, nisu sve podjednako poštovane

Strah i trepet na muškoj teritoriji: Ove žene ušle su u istoriju svojim političkim angažmanom, a njih dve su posebno omražene u Srbiji
Profimedia/Tanjug/AP

Iako smo u 21. veku, politika je i dalje oblast u kojoj dominiraju muškarci. Možda baš zbog toga, svesne da moraju da se dokažu jer su nežnijeg pola, mnoge žene koje su dospele na važne funkcije pokazale su se kao veoma kompetente da odlučuju o bitnim pitanjima sa kojima mnogi ne bi smeli ni umeli da se uhvate u koštac.

Odlučnih i nepokolebljivih lidera među ženama je malo, zbog čega nekolicina njih koja se istakla ima izrazito poštovanje širom sveta, čak i ako ono dolazi u kombinaciji sa strahom. Imena Angela Merkel i Margaret Tačer automatski izazivaju divljenje, dok su na drugoj strani Medlin Olbrajt i Karla del Ponte, imena koja retko ko želi da vidi i čuje, bez obzira na spretnost koju su pokazale u obavljanju svojih dužnosti.

Angela Merkel

Angela Merkel/Foto: Tanjug/Johanna Geron, Pool via AP

Angela Merkel (66) postala je 2005. godine prvi ženski kancelar Nemačke i trenutno služi svoj četvrti mandat na ovoj poziciji. Njen drugi mandat obeležila je pravovremena reakcija na evropsku dužničku krizu, tokom koje je povlačila prave poteze i zajedno sa francuskim predsednikom Nikolim Sarkozijem uspela da utaba put za oporavak udrmane evropske ekonomije. Njen najveći uspeh tada bio je fiskalni sporazum koji obavezuje vlade zemalja potpisnica da funkcionišu u okviru određenog budžeta.

Tokom trećeg mandata, osim sa uzdrmanom ekonomijom, morala je da se koordiniše i sa željom Grčke da napusti evrozonu. Kada su Rusi izvršili oružani napad na tada ukrajinsku teritoru Krim, Merkelova se priklonila Zapadnim liderima i optužila Rusiju za direktno potpirivanje sukoba, nakon čega je podsticala zemlje EU da uvedu sankcije Rusiji i učestvovala u brojnim pregovorima za očuvanje mira u regiji. Suočila se i sa najvećom migrantskom krizom u Evropi od Drugog svetskog rata, kada su stotine hiljada migranata izbegle iz Sirije, Avganistana i drugih zemalja sa ciljem da se sklone u EU. Iako je otvorila granice Nemačke za migrante, privremeno je obustavila Šengenski sporazum i ponovo uvela kontrole na granici sa Austrijom u septembru 2015. Samo te godine više od milion migranata ušlo je u Nemačku, a njena partija platila je političku cenu zbog otvorenog stava prema izbeglicama.

Na izborima za četvrti mandat njena stranka prošla je loše, ali je ona dobrim političkim potezima uspela da održi autoritet kao njen predstavnik. Ipak, u novembru 2018. povukla se sa mesta lidera Hrišćanske demokratske unije i najavila da se 2021. neće kandidovati za kancelarku. Tokom pandemije koronavirusa Merkelova je dobro reagovala, čime je uspela da povrati poverenje velikog broja građana. Ankete koje su u oktobru 2020. sprovedene pokazale su 75% odraslih građana iz 14 evropskih zemalja veruje Merkelovoj više nego ostalim liderima u regionu, a Forbs ju je i ove godine, 10. put, proglasio najmoćnijom ženom na svetu.

Nikola Sterdžen

Nikola Sterdžen, Profimedia

Nikola Sterdžen (50), premijerka (prva ministarka) Škotske i liderka Škotske nacionalne partije, prva je žena na ovoj funkciji otkad su škotski parlament i vlada ustanovljeni 1999. godine.

Pročitajte još

Ona se ovoj partiji pridružila 1986, sa 16 godina, inspirisana tadašnjom britanskom premijerkom Margaret Tačer, koja joj je pokazala da snažna žena može da postane važna politička figura, iako se u mnogo čemu nije slagala sa njom. Član parlamenta postala je već 1999. Na parlamentarnim izborima 2004. htela je da se kandiduje ispred stranke, ali je to ipak prepustila Aleksu Salmondu, a ona je postala potpredsednica partije. Oštro se zalagala za otcepljenje Škotske i pre referenduma 2014. godine i posle njega. U novembru 2014, kada se Salmond povukao sa mesta lidera stranke, ona ga je nasledila i zavetovala se da će dok bude služila kao prvi ministar (premijer) pritisnuti britansku vladu da Škotskoj da više moći.

Tokom njenog mandata Škotska nacionalna partija (SNP) dodatno je ojačala, a posebno poštovanje stekla je suprotstavljajući se politici britanskog premijera Dejvida Kamerona. U maju 2016. dovela je SNP do treće pobede na izborima. Kada je Velika Britanija odlučivala da li da napusti Evropsku uniju, Sterdženova je bila za ostanak u njoj, a sa njom se na referendumu složilo i 62 odsto Škota. Kako je ishod bio drugačiji od onog koji je želela većina Škotske (Velika Britanija je sa 52 odsto glasova odlučila da napusti EU), ona je pokrenula pitanje održavanja drugog referenduma za izlazak Škotske iz Ujedinjenog Kraljevstva. Sterdženova se tokom pandemije koronavirusa ponela odgovorno i imala je prave odgovore i dobre reakcije na nesvakidašnju situaciju, što je ojačalo poverenje naroda, a krajem novembra ove godine ponovo je istakla da se zalaže za održavanje referenduma 2021, dok trenutni britanski premijer Boris Džonson tvrdi da bi to bilo besmisleno.

Marin Le Pen

Profimedia

Marin Le Pen (52), liderka francuskog desničarskog Nacionalnog fronta, poznata je po svom negativnom stavu prema imigrantima, koji mnogi osuđuju. Ona se zalaže za izbacivanje nelegalnih imigranta i za to da se njihov ulazak u Francusku ograniči na 10.000 godišnje. Osim toga, njeni stavovi dovode u pitanje opstanak u Evropskoj uniji, a kako se partija čiji je predsednik zalagala za napuštanje evra, pominjala i referendum o pitanju valute, pa i ponovne dogovore sa EU od kojih bi zavisila njena odluka o referendumu za izlazak iz zajednice.

Na čelu stranke nalazi se od 2011. godine, došavši na mesto svog oca Žan-Marija le Pena i u proteklih šest godina uspela je da poboljša rejting partije, što se pokazalo na regionalnim izborima 2015. godine. Marin je bila kandidat na prethodnim predsedničkim izborima u Francuskoj, ali je u drugom krugu u maju 2017. godine izgubila od centriste i sadašnjeg predsednika Emanuela Makrona, a izjavila je da će se kandidovati za predsednika i na predstojećim izborima koji su zakazani za 2022.

Sana Marin

Profimedia

Mlada finska političarka Sana Marin (35) ušla je u istoriju kao najmlađa premijerka na svetu. Pre nego što je došla na ovu poziciju bila je ministarka transporta i komunikacija, a u politiku je ušla sa 27 godina, da bi već sa 30 postala član finskog parlamenta. Kao članica Socijaldemokratske partije premijerka je postala 10. decembra 2019. godine. Ona je treća žena koja obavlja ovu funkciju u Finskoj.

Marin je tokom svog mandata uspela efikasno da se izbori s pandemijom koronavirusa, proglasivši u pravom trenutku vanredno stanje u Finskoj kako bi se sprečilo njegovo širenje. Osim toga, izradila je Program jednakosti, u kome, između ostalog piše, da svi ljudi imaju pravo da sami odrede svoj polni identitet.

Tereza Mej

Profimedia

Tereza Mej (64) je bila premijerka Velike Britanije od jula 2016. do jula 2019. godine, kada ju je na ovoj funkciji zamenio trenutni predsednik vlade Boris Džonson, pobedivši u trci za lidera Konzervativne stranke. Politički analitičari smatraju da je ona jedna od najgorih premijera u istoriji ove zemlje, iako je pompezno najavljivana kao zamena Margaret Tačer i druga žena koja je uspela da se uspne do te pozicije. Na početku političkog angažmana narod ju je poštovao jer je smatrana reformatorkom koja bi mogla da skine sa torijevaca imidž tvrdoglavosti ali i imidž partije koja je usredsređena na još veće bogaćenje bogatih i očuvanje moći britanske gornje klase.

Kada je postala premijerka 2016, nakon referenduma o izlasku iz Evropske unije, delovala je kao najpouzdanija osoba u kriznim vremenima za zemlju. Zalagala se za smanjenje siromaštva, za pravičnije sudstvo, kvalitetno obrazovanje za sve i za to da se zarada žena izjednači sa zaradom muškaraca, obećavši da će Britaniju učiniti zemljom koja će raditi za dobrobit svih. Ipak, Bregzit joj je brzo pomrsio konce. Priklonila se antievropski nastrojenim članovima partije i već u januaru 2017, pre pregovora sa EU, napravila je problem oko irske granice. To je onemogučilo dolazak do rešenja koje bi svima odgovaralo i sabotiralo manje bolnu mogućnost odvajanja od EU. Što je vreme više odmicalo, ona je bila sve oštrija u zahtevima prema Evropskoj uniji. Skoro dve godine nije uspela da postigne sporazum sa laburističkom opozicijom i Škotskom nacionalnom partijom, a Donji dom parlamenta je čak tri puta odbacio njen sporazum o izlasku iz EU, koji je nastao tokom pregovora sa Briselom. Posle četvrtog propalog pokušaja odlučila je da podnese ostavku. Iako ni na jednom polju nije ostvarila bitan rezultat, Tereza Mej će ostati upamćena kao prva britanska premijerka koja je imala hrabrosti da se uhvati u koštac sa aždajom zvanom Bregzit, bez obzira na to što tokom svog mandata nije napravila veliki pomak.

Karla del Ponte

Profimedia

Pomen imena nekadašnje glavne tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte (73) i dalje izaziva negativne reakcije u regionu. Za glavnu tužiteljku Tribunala za ratne zločine u Hagu imenovana je 1999. godine i od tada je svoj posao obavljala hladnokrvno, bez previše emocija, zbog čega je stekla reputaciju bezdušne žene. Karli del Ponte pošlo je za rukom da na celom prostoru bivše Jugoslavije postane omražena, ali i da stekne strahopoštovanje.

Pročitajte još

Pre nego što je došla na poziciju glavne tužiteljke, obavljala je funkciju državne tužiteljke Švajcarske i za to vreme uspela da donekle razotkrije monetarne akrobacije sicilijanske mafije u Švajcarskoj, da pokrene postupak protiv bivše pakistanske premijerke Benazir Buto i da zapleni milione dolara od brata meksičkog predsednika (ta odluka je kasnije osporena). Osim toga, pokušala je da dokaže i povezanost Borisa Jeljcina s mafijom. Tako je stekla veliki broj neprijatelja – italijanski mafijaši dali su joj nadimak „La Putana” (prostitutka), a dobila je i druge epitete („Gestapovka”, „Nenavođeni projektil” i sl.). Uspela je da se zameri i medijima kada je 1994. godine naložila pretres redakcije dnevnika koji je objavio tajne informacije o Islamskom frontu spasa, da bi dve godine kasnije naredila prisluškivanje telefona nekoliko redakcija.

Došavši na poziciju glavne tužiteljke Tribunala za ratne zločine u Ruandi i na prostoru bivše Jugoslavije, pokrenula se polemika o tome zbog čega je baš ona izabrana za ovu poziciju. Teoretisalo se da je izbor pao na nju jer potiče iz Švajcarske kao neutralne zemlje, pošto su Moskva i Peking unapred najavili da zbog bombardovanja Jugoslavije neće podržati nijednog kandidata iz zemalja članica NATO-a, dok su zapadnoevropske zemlje i SAD odbijale svaku mogućnost da na to mesto dođe osoba poreklom iz „istočnog bloka”. Savet bezbednosti odlučio je 2003. godine da je oslobodi nadležnosti za ratne zločine u Ruandi, pa joj je prepušteno samo vođenje slučajeva s prostora bivše Jugoslavije.

Od te godine Karla se više posvetila balkanskom pitanju. Suđenje Slobodanu Miloševiću dobijalo je konstantno nove obrte, a Del Ponteova je u nekoliko navrata istakla da je nekadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije impresionira svojom odbranom. Postupak je okončan Miloševićevom smrću 11. marta 2006. godine. Osim toga, tužiteljka je učestvovala i u suđenju Ramušu Haradinaju, kojeg je nazvala „gospodarom rata i gangsterom”, zbog čega je postala nepopularna čak i u Prištini. Pronalaženje i izručenje hrvatskog generala Antea Gotovine potrajalo je godinama, Goran Hadžić je tribunalu pobegao bukvalno ispred nosa, a glavni haški begunci – Ratko Mladić i Radovan Karadžić – nisu pronađeni do kraja njenog mandata, iako je ona to godinama navodila kao svoj glavni cilj. Upravo zahvaljujući Mladiću i Karadžiću građani Srbije mogli su da se uvere kolika je zapravo moć Karle del Ponte, odnosno Tribunala. Svaka njena poseta Beogradu i skoro svaki njen izveštaj pred ovom ili onom svetskom i evropskom institucijom značili su nove packe, nova upozorenja, nove pretnje: pošto su njene impresije o saradnji sa srpskim vlastima obično bile loše, to je podrazumevalo da će Srbiji na ovaj ili onaj način biti uskraćen ili bar usporen svaki predstojeći korak ka Evropi.

Na dužnosti glavnog tužioca Haškog tribunala za Jugoslaviju zamenio ju je belgijski pravnik Serž Bramerc 1. januara 2008. godine.

Medlin Olbrajt

Profimedia

Bivša državna sekretarka SAD Medlin Olbrajt (83) bila je prva žena na ovoj poziciji (1997-2001). Kada je Bil Klinton izabran za predsednika 1992, njen uticaj je počeo da raste i on ju je naredne godine imenovao ambasadorom Ujedinjenih nacija. U SAD je stekla reputaciju odlučne osobe koja se svim silama borila za interese Amerike, a poboljšala je i poziciju zemlje u Ujedinjenim nacijama, naročito na polju vojnih akcija.

Sekretarka SAD postala je 1997. godine i dok je obavljala tu funkciju bila je pristalica vojnih intervencija i žestoki zagovornik demokratije i ljudskih prava. Na njen podsticaj NATO je 1999. godine bombardovao Jugoslaviju „kako bi zaustavio etničko čišćenje kosovskih Albanaca”. Kosovski konflikt okončan je posle 11 nedelja vazdušnih napada, kada je Jugoslavija pristala na uslove koje je postavio NATO. Olbrajtova je učestovala i u pokušaju da se zaustavi nuklearni program Severne Koreje i 2000. godine postala je američki zvaničnik najvišeg ranga koji je posetio ovu zemlju. Ipak, njen razgovor sa tadašnjim predsednikom Kim Džong Ilom nije doveo do dogovora. Kada je Klintonov drugi mandat okončan, Olbrajtova je napustila vladu i osnovala „Olbrajt grupu”, konsultantsku firmu sa sedišem u Vašingtonu. Kasnije je podržala Hilari Klinton kada se kandidovala za predsedničke izbore 2008. i 2016.

Pored Karle del Ponte, ona je jedna od najomraženijih žena među Srbima, što ne čudi s obzirom na to što je bila jedan od najvećih zagovornika bombardovanja, a i danas se smatra „srbomrscem” na osnovu izjava kojima je šokirala i svetsku i domaću javnost. Kada je po napuštanju pozicije upitana da li bi 1999. postupila drugačije, izjavila je da bi „zauzela mnogo tvrđi stav prema Miloševiću“ i da je „ponosna na mnoge svoje poteze“, kao i da bi „volela da je bombardovanje kraće trajalo, što to bi sigurno bio slučaj da je Milošević shvatio da je upotreba sile neminovna jer mu je bila pružena svaka prilika da se zaustavi”. Pamti se i njena rečenica sa epitetom „odvratni Srbi“, koju je izgovorila 2012. na promociji knjige „Praška zima“ u glavnom gradu Češke nakon provokacije grupe prosrpski orijentisanih Čeha, da bi nepunih mesec dana kasnije na promociji u Hagu Srbe nazvala „izvanrednim narodom, sa značajnom istorijom“. „Olbrajt grupa“ navodno je zaradila desetine miliona dolara od prodaje kosovske telefonske kompanije „Ipko“, koju je privatizovala, pa prodala slovenačkom operateru „Telekom Slovenija“.

Margaret Tačer

Profimedia

Margaret Tačer (1925-2013) bila je premijerka Ujedinjenog Kraljevstva od 1979. do 1990. i prva žena koja je u Britaniji obavljala ovu funkciju. U isto vreme, ona je najduže bila predsednik vlade, a zbog svoje tvrdoglavosti dobila je i nadimak “Čelična ledi”. Posebnu popularnost stekla je tokom Folklandskog rata, koji je Ujedinjeno Kraljevstvo 1982. vodilo protiv Argentine za prevlast nad Folklandskim ostrvima, a tokom kog je ona uspela da zadrži teritoriju Britanije. Ipak, njenu ekonomsku politiku nisu podržavali mnogi, jer je podsticala slobodnu trgovinu i suprotstvljala se moći radničkih sindikata. Tačerova je povećala PDV, cenu komunalnih usluga i energenata, kao i kamatne stope sa ciljem da se smanji inflacija, a umanjila porez na prihod i izdvajanje novčanih sredstava države za obrazovanje.

Indira Gandi

Wikimedia

Indira Gandi (1917-1984) je bila prva i jedina premijerka Indije, a na ovoj poziciji opstala je četiri mandata, od 1966. do 1984. godine, kada ju je smrtno ranio član njenog obezbeđenja, koji je zapravo bio pripadnik sikijskih zaverenika čiju je pobunu uspešno ugušila.

Pobedila je u ratu sa Pakistanom, što je rezultiralo stvaranjem Bangladeša, a jednom prilikom izjavila je da bi umrla služeći svom narodu, što se na kraju i desilo.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi