Revolucionar o kome se i danas pevaju pesme: Fidel Kastro, čovek koji se izborio za slobodu i preživeo 638 atentata
13.08.2022 | 07:22
Na današnji dan rođen je Kubanac koji nije prezao ni od čega u želji da obezbedi bolji život svom narodu
Copyright Profimedia
Jedan od najpoznatijih revolucionara na svetu i bivši predsednik i premijer Kube Fidel Kastro ostao je upamćen kao veliki borac koji se, u nameri da ostvari svoj cilj i obezbedi bolji život svom narodu, nije plašio ničega.
Kuba danas slavi njegov rođendan, prisećajući se velikog čoveka koji se rodio 13. avgusta 1926. godine u mestu Majari na porodičnoj plantaži šećerne trske u tadašnjoj pokrajini Orijente, a današnjoj pokrajini Olgin. Kastrov otac, rodom iz mesta Lankara u Galiciji u Španiji, bio je vlasnik plantaže od 23.000 ara na kojoj je kao mladić radio i Fidel.
Mladost i razvijanje revolucionarnog duha
U mladosti je pohađao dve jezuitske škole - Lasale i Dolores, obe u Santjagu. Godine 1942. upisao se u jeziutsku školu Belen u Havani i uspešno ju je završio 1945, dok je 1950. godine doktorirao pravo na Univerzitetu u Havani.
Kada je zavšrio studije, otvorio je advokatsku kancelariju, ali nije baš dobro prolazio finansijski jer je nastavio da se bavi politikom. Nameravao je da se kandiduje za poslanika u parlamentu kao član Ortodoksne partije, građanske stranke koja se borila protiv korupcije i za samostalnost Kube, ali je general Fulgensio Batista u državnom udaru zbacio vladu i predsednika Karlosa Prija Sokarasa i otkazao izbore. Kastro je stoga protiv Batiste uložio tužbu sudu zbog kršenja Ustava, ali je ona odbačena.
Besan zbog uvedene diktature, Kastro je sa grupom istomišljenika 26. jula 1953. godine poveo revolucionarni pokret. Prvi potez je bio napad na kasarnu “Monkada”, u Santijago de Kubi, sa oko 300 ljudi. Međutim, taj napad je bio neuspešan - većina njegovih drugova je pobijena, a Kastro je sa nekolicinom njih zatvoren.
U zatvoru je ostao sve do 1955. godine. U to doba njegove političke ideje bile su: nacionalizam, antiimperijalizam i reformacija, i tada još nisu bile povezane sa komunizmom.
Dolazak na vlast i problemi sa SAD
Pošto je pušten iz zatvora, Kastro je otputovao prvo u Sjedinjene Američke Države, a potom u Meksiko, gde je organizovao revolucionarni pokret nazvan “26. jul” zajedno sa svojim istomišljenicima, među kojima je bio i Če Gevara.
Njegova borba protiv diktatora Batiste završena je ulaskom trupa pobunjenika u Havanu 8. januara 1959. godine. Fidel Kastro je dolaskom na vlast bio veoma neprijateljski raspoložen prema Sjedinjenim Američkim Državama, koje su se prijateljski odnosile prema Batisti i često se mešale u unutrašnje poslove Kube dok je on bio na vlasti.
Nakon što je Kastrova vlada nacionalizovala rafinerije nafte, šećerane i pogone za proizvodnju električne energije, 1960. godine Sjedinjenje Američke Države su prestale da kupuju kubanski šećer i uvele su ekonomski embargo prema Kubi.
Već sledeće godine SAD su pokušale da uz pomoć kubanskih izbeglica zbace Kastra s vlasti u invaziji na Zaliv svinja, ali bez uspeha.
Možda i kao posledica te invazije, sledila je Kastrova izjava u decembru 1961. godine: “Ja sam marksista-lenjinsta i ostaću to do svoje smrti.”
Ranih šezdesetih Kastro je otvoreno prigrlio komunizam i uspostavio bliske veze sa Sovjetskim Savezom, primajući sve veću sovjetsku vojnu i ekonomsku pomoć. U doba šezdesetih i sedamdesetih Kastrova vlada je učinila značajna poboljšanja u kubanskom obrazovnom sistemu i organizaciji zdravstvene zaštite, prikazujući kubansku revoluciju kao primer drugim narodima.
Međutim, američko-kubanski odnosi su nastavili da se pogoršavaju, naročito tokom Kubanske raketne krize 1962, kada su Amerikanci otkrili da je Sovjetski Savez na Kubi postavio svoje balističke projektile dalekog dometa i time praktično imao Sjedinjene Države “na dlanu”.
Predsednik Džon Kenedi je tada uveo pomorsku blokadu Kube, kako bi prisilio sovjetskog lidera Nikitu Hruščova na povlačenje sovjetskih projektila s Kube. Kastro je takođe aktivno pomagao revolucionarne pokrete u Latinskoj Americi, a sedamdesetih i osamdesetih i u Africi (Angola, Etiopija).
Godine 1979. izabran je za vođu Pokreta nesvrstanih, poziciju koja mu je dala međunarodni ugled. Nakon što je kasnih osamdesetih SSSR počeo da sprovodi niz socijalnih i ekonomskih reformi, Kastro je oštro kritikovao takve eksperimente s kapitalizmom i tvrdio kako na Kubi nema potrebe za sličnim reformama.
Jednom prilikom, upitan kada će obrijati bradu i skinuti vojnu odoru, po čemu je bio prepoznatljiv, odgovorio je: “Kada se okonča revolucija!”
Brak i deca
Godine 1948. oženio se Mirtom Diaz-Balar, ali je ovaj brak okončan razvodom šest godina kasnije.
Kastrov sin Fidel Kastro Diaz-Balar, koji je potekao iz tog braka, rođen je 1949. godine. Dolaskom oca na vlast najmlađi Kastro vršiće dužnost šefa kubanske komisije za atomsku energiju.
Međutim, Kastro se ponovo oženio. Do svoje smrti bio je u braku sa Dalijom Soto del Valje, s kojom se venčao 1980. godine i imao petoricu sinova čija imena počinju na slovo A.
Istorija će ga pamtiti po duhu, a čak je i svoje ime, koje na francuskom znači “veran”, dokazao bezbroj puta. Ostao je veran svojim idealima, a koliko je bila jaka njegova vera dokazuje i trenutak kada je sa samo osamdesetak drugova krenuo u borbu za slobodu.
Na nemačkom, njegovo ime znači "veseo", a on to sigurno jeste bio. Jedan od razloga je i to što je izbegao mnoštvo atentata, a opet gotovo nikad nije nosio pancirni prsluk. Pitali su ga za to jednom prilikom u Njujorku, a on je raskopčao košulju, pokazao gole grudi i rekao: “Ja nosim moralni prsluk”.
Razlaz od Če Gevare i brojni pokušaji atentata
Ernesto Gevara, poznat kao Če, na Kubi je svetli lik kome se klanjaju svi. U Muzeju revolucije mu se iskazuje najveće poštovanje. Za vreme revolucije Fidel i Če su bili najbliži saradnici, ali odmah posle preuzimanja vlasti među njima je počeo razdor za koji Kubanci nije trebalo da znaju.
Če je postao guverner Narodne banke i ministar industrije, ali kao lekar o ekonomiji i finansijama nije imao pojma. Želeo je brzu industrijalizaciju po uzoru na Sovjetski Savez, ali pragmatični Fidel Kastro je odlagao takve ideje, znao je da je izvoz šećera važniji, te je zbog toga došlo do razdora između dvojice najpoznatijih kubanskih revolucionara.
Kubanski lider Fidel Kastro godinama je bio na meti CIA, koja je bezuspešno pokušala da ga ubije čak 638 puta tokom 40 godina.
Američki špijuni i njihovi pomagači toliko su bili "vešti" u tome da je Kastro preminuo prirodnom smrću u 90. godini.
Nekadašnji direktor kubanske obaveštajne službe Fabijan Eskalante pre petnaestak godina je naveo da je Kastro izbegao smrt više stotina puta.
Ne može se tačno utvrditi da li je preterivao u svojim navodima, ali se iz deklasifikovanih izveštaja CIA i svedočenja nekih nesuđenih atentatora može zaključiti da je postojao znatan broj situacija u kojima su pokušali da lideru oduzmu život, i to na najmaštovitije moguće načine, kakvih nema ni u filmovima.
Spisak pokazuje i kako je postojala kompleksna i isprepletena birokratija koja je bila u mogućnosti da osoblju daje neograničene resurse da bi bla ubijena udaljena politička figura, gotovo mitsko biće koje je predstavljalo pretnju Americi.
Serija novinskih izveštaja iz sedamdesetih dovela je do istrage o zloupotrebi moći CIA. Predsednik Džerald Ford je 1976. godine zabranio političke atentate, ali je Eskalante tvrdio da su se nastavili i naredne dve decenije.
Kastra su pokušali da ubiju mnogi američki predsednici - Dvajt Ajzenhauer 38 puta, Džon Kenedi 42 puta, Lindon Džonson - 72, Ričard Nikson - 184, Džimi Karter - 64, Ronald Regan - 97, Džordž Buše Stariji - 16, a Bil Klinton 21 put.
Pisalo se da su Kastru planirali da podmetnu cigaretu sa eksplozivom, da ga otruju preko sladoleda, da ga na ronjenju "iznenade" školjkom koja će eksplodirati, da mu u ronilačko odelo stave gljivice koje izazivaju hroničnu bolest i slično.
Osim toga, bilo je i pokušaja da mu se naruši reputacija tako što bi mu se podvalili opijati koji bi doveli do halucinacija, ali ni to nije uspelo njegovim brojnim neprijateljima.
Bonus video