Alijansa je obećavala da se neće širiti, a Gorbačov je napravio veliku grešku: Da li je NATO lagao Rusiju?

Posle višenedeljnih razgovora između ruskih i zapadnih diplomata o predloženim bezbednosnim garancijama Moskve, osmišljenim da ograniče širenje NATO-a i smanje tenzije u Evropi, dokumenti koje su objavile španske novine "El Pais" otkrili su dugo očekivani odgovor bloka.

Usred tekućeg sukoba oko Ukrajine, predstavnici Vašingtona i NATO-a predložili su nekoliko mera za deeskalaciju, uključujući povećanu vojnu transparentnost. U pismu je odbijen glavni zahtev Moskve da se zaustavi širenje vojnog bloka predvođenog SAD u Ukrajinu i Gruziju.

Argumenti Rusije da rast NATO-a treba da bude ograničen delimično počivaju na obećanjima koja je, kako je predsednik Vladimir Putin istakao, Zapad dao devedesetih, uveravajući sovjetske, a potom i ruske pregovarače da ta organizacija neće da dodaje nove zemlje članice dalje na istoku.

Zapadni lideri insistiraju na tome da takve garancije nisu date, a prošlog meseca američki državni sekretar Entoni Blinken izjavio je da ponekad Amerika i Rusija imaju različite interpretacije istorije.

Kako se NATO razvio

Organizacija severnoatlantskog pakta razvila se iz britanskih i američkih napora nakon Drugog svetskog rata da izgrade savez koji bi obuzdao Sovjetski Savez i borio se protiv širenja komunizma u Evropi.

Profimedia

Nakon što se Zapadna Nemačka pridružila frakciji 1955. godine, čime je ukupan broj članica porastao na 15, SSSR je formirao Varšavski pakt sa još sedam država Istočnog bloka. Dve strane su vodile ideološke bitke i posredničke ratove tokom Hladnog rata, ali nikada nije bilo direktnog vojnog sukoba između njih.

Nakon raspada Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza 1991. godine, NATO je imao zadatak da preispita svoju svrhu i prioritete. U ovoj deceniji Alijansa je izvela svoje prve vojne operacije, uključujući i intervenciju u ratovima koji su izbili u bivšoj Jugoslaviji, kada se federacija raspala na odvojene države. Istovremeno, blok je težio prijateljskim odnosima sa novim autonomnim narodima centralne i istočne Evrope.

Prvo poslehladnoratovsko širenje NATO-a dogodilo se 1990. godine, kada se nekadašnja komunistička Istočna Nemačka ponovo ujedinila sa Zapadnom Nemačkom, koja je već bila članica Alijanse. Organizacija je 1997. godine pozvala bivše države istočnog bloka, Poljsku, Mađarsku i Češku, da se pridruže, bez obzira na mnoge unutrašnje debata i protivljenje Rusije. Od tada se NATO-u pridružilo još 11 zemalja, uključujući Litvaniju, Letoniju i Estoniju, baltičke države koje su ranije bile deo SSSR-a.

Na samitu u Bukureštu 2008. godine blok je objavio da će se Gruzija i Ukrajina, takođe bivše sovjetske republike, jednog dana pridružiti. Međutim, dvema državama nije ponuđen formalni put ka članstvu, a s obzirom na to da se Rusija tome oštro protivi, njihovo potencijalno učlanjenje u NATO ostaje goruće pitanje sa dalekosežnim posledicama po bezbednost u Evropi danas.

Da li su obećanja prekršena?

Na konferenciji za novinare održanoj u decembru prošle godine Putin je rekao: „SAD treba da zapamte, kao što sam mnogo puta ranije pomenuo i kao što dobro znate, kako nam je devedesetih obećano da se NATO neće pomeriti ni milimetar na istok. Besramno smo prevareni.”

AP Photo/Liu Heung Shing, File

Ruski lider je mislio na izjavu bivšeg američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera iz ​​1990. godine, koji je tadašnjem sovjetskom lideru Mihailu Gorbačovu rekao da se NATO neće pomeriti „nijedan inč” na istok ako SSSR pristane na ponovno ujedinjenje Nemačke. Putin i drugi su na tu frazu ukazali kao na dokaz da je Vašington obmanuo Rusiju tokom i nakon pada Sovjetskog Saveza i kao opravdanje za trenutni zahtev Rusije da joj se daju pismene garancije koje ograničavaju širenje zapadnog bloka.

NATO piše na svom sajtu da takav sporazum nikada nije sklopljen i citira intervju sa Gorbačovim iz 2014. u kom on kaže da tema širenja NATO-a uopšte nije pokretana niti pominjana tih godina. U istom intervjuu, međutim, Gorbačov kaže: „Odluka SAD i njenih saveznika da prošire NATO na istok odlučno je doneta 1993. Od samog početka to sam nazivao velikom greškom. To je definitivno bilo gaženje izjava i uveravanja koja su nam data 1990."

Arhiv za nacionalnu bezbednost u Vašingtonu podelio je 2017. dokumente sa kojih je skinuta oznaka tajnosti koji pokazuju da je Bejkerova čuvena izjava jedno od mnogih uveravanja zapadnih zvaničnika sovjetskim liderima.

Arhiv piše da dokumenti pokazuju da je više nacionalnih lidera razmatralo i odbijalo članstvo centralnoevropskih i istočnoevropskih zemalja u NATO-u od početka 1990. i do 1991. godine, da diskusije o NATO-u u kontekstu pregovora o ujedinjenju Nemačke 1990. nisu uopšte bile usko ograničene na status istočnonemačke teritorije i da su naknadne sovjetske i ruske pritužbe da su prevareni kada je reč o širenju NATO-a utemeljene na pisanim memorandumima o razgovoru i telefonskim razgovorima na najvišim nivoima.

Arhiv je 2018. objavio još jednu zbirku dokumenata koji pokazuju da je zvaničnicima Ruske Federacije devedesetih rečeno da će ta zemlja biti uključena u buduću panevropsku bezbednosnu strukturu i da se Moskva dosledno protivila širenju NATO-a kao pretnje njenoj nacionalnoj bezbednosti.

Profimedia

Prema navodima Arhiva, američki državni sekretar Voren Kristofer rekao je ruskom predsedniku Borisu Jeljcinu 1993. da je program „Partnerstvo za mir“, koji je američki predsednik Bil Klinton kasnije opisao kao „put koji će dovesti do članstva u NATO-u“, bio usmeren ka uključivanju Rusije u grupu sa svim evropskim zemljama, a ne ka stvaranju nove liste samo određenih evropskih zemalja koje će postati članice NATO-a, na šta je Jeljcin navodno odgovorio: „Ovo je genijalno“.

Međutim, izveštaji američkih diplomata o sastanku ukazuju na to da ruski lider nije slušao nagoveštaje da će „Partnerstvo za mir“ dovesti do proširenja i citiraju Kristofera koji je rekao Jeljcinu da će SAD na pitanje članstva gledati kao na dugoročnu eventualnost.

Gorbačov je na kraju pristao na ponovno ujedinjenje Nemačke, a zvanični sporazum koji bi ograničavao proširenje NATO-a nikad nije napravljen. Kako piše istoričarka Meri Elis Sarot, Bejker i njegovi saradnici ukazali bi na hipotetičko izražavanje i odsustvo bilo kakvog pismenog sporazuma, tvrdeći da je sekretar samo razmatrao jednu od mnogih mogućih opcija. Ali sa ruske strane „i dalje postoji ta gorčina“, objasnila je Sarotova za NPR prošle nedelje.

Uprkos neslaganjima o tačnoj prirodi višedecenijskih pregovora, za Vladimira Putina ponašanje Zapada i skorašnje kretanje NATO-a na istok predstavljaju izdaju i stalnu pretnju Rusiji.

Kakva je situacija danas

Već mesecima unazad SAD i druge zapadne zemlje izražavaju strahove da bi Rusija mogla da planira neposrednu invaziju Ukrajine i prete velikim ekonomskim sankcijama u slučaju napada. Moskva je dosledno poricala agresivne namere, ali Putin i drugi ruski lideri su rekli da bi mogli da preduzmu neodređene „vojno-tehničke mere“ ako se njihovi bezbednosni zahtevi ne ispune.

Vašington i NATO su već odbacili ideju o formalnom ograničenju rasta bloka. Prošle nedelje generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg rekao je novinarima da„neće napraviti kompromis u pogledu potencijalnog proširenja na Ukrajinu ili Gruziju, navodeći da je NATO odbrambeni savez i da ne traži konfrontaciju.

Hannibal Hanschke/Pool via AP

Stoltenberg i drugi predstavnici bloka često se pozivaju na „politiku otvorenih vrata“ i kažu da Rusija ne bi trebalo da ima veto na međusobne sporazume NATO-a i drugih zemalja. Prema osnivačkom dokumentu organizacije, članstvo je otvoreno za svaku „evropsku državu koja je u poziciji da unapredi principe ovog ugovora i da doprinese bezbednosti severnoatlantskog područja“.

Priključivanje Ukrajine i Gruzije nije na dnevnom redu u bliskoj budućnosti, ali lideri dveju nacija se nadaju da će obećanje dato 2008. jednog dana biti ispunjeno. Mnogi u tim zemljama tvrde da bi ih članstvo u NATO-u zaštitilo od potencijalne buduće pretnje, a Kijev navodi akcije Moskve na Krimu 2014. kao dokaz da ona priželjkuje ukrajinsku teritoriju. Te godine, nakon svrgavanja ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča tokom masovnih uličnih protesta, koji su ponegde prerasli u nasilje, Moskva je poslala vojnike na poluostrvo i potom uključila teritoriju u sastav Rusije nakon javnog glasanja. Ukrajina i većina drugih zemalja smatraju aneksiju nelegitimnom zbog vojnog prisustva, a Kijev naziva Krim „privremeno okupiranom teritorijom“. Putin je branio referendum i rekao da je narod Krima iskoristio svoje pravo na samoopredeljenje.

Moskva je nagovestila da članstvo Ukrajine i Gruzije, koje dele duge granice sa Rusijom, smatra „crvenom linijom“. Pored toga što razgovore iz devedesetih vide kao dokaz zapadne prevare, ruski lideri ukazuju i na Povelju OEBS-a o evropskoj bezbednosti iz 1999. godine, u kojoj se kaže da svaka zemlja ima jednako pravo na bezbednost i da nacije neće ojačati svoju bezbednost na trošak bezbednosti drugih država. Zvaničnici tvrde da to znači da NATO i SAD ne mogu da prošire svoju vojnu infrastrukturu na istok bez pristanka Rusije.

U televizijskom gostovanju prošle nedelje ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov rekao je da je „teško“ videti NATO kao odbrambeni savez u svetlu njegovih intervencija u Jugoslaviji, Avganistanu i Libiji.

U sredu je sekretar za štampu Kremlja Dmitrij Peskov rekao novinarima da je Putin i dalje zabrinut zbog prošlih obmana Zapada i tvrdio da bismo, „hipotetički, u budućnosti, bliskoj ili dalekoj, mogli videti Ukrajinu kao članicu NATO-a koja nas napada”.

- Tada bismo se suočili sa pretnjom rata između Rusije i NATO-a - upozorio je Peskov.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi