Na pet godina su iskusili vlast: Kako su talibani prošli put upravljali Islamskim Emiratom Avganistana

Tri dana nakon što su 15. avgusta preuzeli Kabul i tako osvojili ceo Avganistan talibani su proglasili formiranje Islamskog Emirata Avganistana, čime je nagovešten kraj državnog uređenja koje je uspostavljeno 2001. godine američkom invazijom.

Zemlja je ovaj naziv imala i od 1996. do 2001. godine, kada su talibani takođe vladali Avganistanom, a vraćanje tog naziva nagoveštava način na koji bi zvaničnici militanata mogli da vladaju državom.

Pročitajte još

Bin Laden je pre 25 godina proglasio rat Americi, ali ga niko nije ozbiljno shvatao: Danas bi stvari bile mnogo drugačije

Prošli put kad su talibani vladali Avganistanom moć je bila koncentrisana u okviru uskog kruga bivših pobunjenika koji su pomogli da se Sovjeti svrgnu osamdesetih. Grupa je nastala iz građanskog rata u zemlji devedesetih i obećala je vladu koja će se voditi strogim tumačenjem šerijatskog prava.

Kako je izgledala petogodišnja vlast talibana?

Prvi emirat proglašen je 1996. godine, ubrzo nakon dolaska talibana u Kabul. Krajem septembra te godine borci su mučili i ubili bivšeg predsednika Nadžibulu, a zatim su mu telo obesili na stub sa saobraćajnim znacima. U roku od mesec dana formirali su jedinice „policije morala” koje su radile za agenciju poznatu pod imenom Promocija vrline i eliminacija poroka.

Muškarcima je naređeno da puste bradu, a ženama da nose burke, odeću koja prekriva celo lice i telo. Devojčicama nije bilo dozvoljeno da idu u škole, a žene koje bi u javnosti bile viđene bez pratnje rizikovale su da budu pretučene. Fudbal je bio zabranjen, kao i muzika, osim verskih pevanja. Talibanska vlada izvršavala je javna pogubljenja na stadionu „Gazi” u Kabulu.

Svet je imao uvid u stanje u Avganistanu samo povremeno. Iako je fotografisanje tehnički bilo zabranjeno, isplivao je snimak žene koja je naterana da klekne između stativa gola na stadionu, pa nakon toga upucana. Planetu su šokirale fotografije dece koja su bila na samrti, iako su bolovala od bolesti koje su mogle da budu sprečene ili izlečene. Rušene su drevne budističke statue jer su ih talibani smatrali idolopokloničkim, a iz zemlje je izbegao neverovatno veliki broj ljudi, ostavši bez krova nad glavom.

Bez obzira na sve to, talibanski režim je nekoliko puta pokušao da stekne međunarodni legitimitet. Pokušali su da pošalju diplomatu na generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija, a u oktobru 1996. vođa talibana Muhamed Omar poslao je pismo predstavnicima SAD u kom je tvrdio da talibani mnogo cene Sjedinjene Američke Države i pomoć koju su im pružili tokom sovjetske okupacije i da žele dobre odnose sa Amerikom.

Emirat je pokušao da se predstavi kao moderna država. Imao je, na primer, ministre zdravlja i trgovine, a imenovan je i guverner centralne banke, ali su mnogi od tih zvaničnika bili bivši vojni zapovednici sa završenom medresom, islamskom školom.

I tada, kao i danas, međunarodna zajednica je morala da odluči da li će i na koji način sarađivati sa režimom koji smatra moralno pogrešnim i koji je državu vodio na takav način da je neophodnost međunarodne intervencije bila očigledna. Izaslanik Ujedinjenih nacija Lakdar Brahimi 1998. sastao se sa Muhamedom Omarom kako bi razgovarali o humanitarnom pristupu.

– Tri sata samo vodili konstruktivni razgovor, iako smo sve vreme sedeli na podu – napisao je Brahimi u pismu.

Kako je kršenje ljudskih prava postajalo sve očiglednije, diplomatski pokušaji su bili sve malobrojniji. Omar je retko napuštao Kandahar, komunicirao je uglavnom putem glasnika, a njegove milicije spalile su čitava sela i gradove ciljajući u brutalnim vojnim kampanjama šiitsku manjinu Avganistana.

Kada je Omarov dom u Kandaharu raznela bomba, Osama bin Laden mu je pomogao da sakupi sredstva da ga obnovi.

Do 1998. Bin Laden je počeo da nudi stranim medijima intervjue iz svog doma na jugu Avganistana, a kada je optužen da je organizovao napade na američke ambasade u Najrobiju i Dar es Salamu 1998, Klintonova administracija ispalila je krstareće rakete na Avganistan. Sledeće godine talibanski režim je sankcionisan.

Talibani su 2000. godine, ponovo tražeći međunarodnu pomoć, poništili edikt koji sprečava žene da rade za međunarodne humanitarne agencije, ali su teroristički napadi 11. septembra 2001. brzo doveli do zbacivanja talibana s vlasti.

Posle nekog vremena, grupa se ponovo formirala kao moćna pobunjenička organizacija, instalirajući „guvernere u senci“ širom zemlje kako bi se suprotstavili novoj avganistanskoj vladi koju su podržavale SAD. Poslednjih godina, kako se činilo da je povratak grupe na vlast neizbežan, analitičari su počeli da se pitaju kako bi mogao da izgleda novi talibanski režim.

– Talibani su posle 2001. pokazali da uče i da su više politička organizacija koja je otvorenija prema uticaju spoljnih faktora – napisao je Tomas Rutig u radu za Centar za borbu protiv terorizma na Vest Pointu, dok su drugi istakli šire poglede talibana na svet.

– Mnoge vođe talibana provele su više od decenije u Pakistanu ili u zalivu, što im je znatno proširilo vidike – smatraju Borhan Osman i Anand Gopal, koji su 2016. objavili rad pod nazivom „Pogled talibana na buduću državu”.

Hronologija vlasti

Islamski Emirat Avganistana bio je međunarodno nepriznata država koju su u septembru 1996. ustanovili talibani nakon pada Kabula. Oni su ostali na vlasti do 2001. godine, kada je koalicija koju su predvodile SAD izvršila invaziju nakon napada 11. septembra.

Talibanska vlada bila je samo delimično priznata – priznali su je Pakistan, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, dok je Turkmenistan zauzeo stav „pozitivne neutralnosti” i ograničene kooperacije.

Funkcionisala je kao teokratija koja se zasnivala na strogom tumačenju islamskog verskog prava (šerijata) u skladu sa verskim ediktima vođe i osnivača grupe Muhameda Omara.

Snažno je promovisano protivljenje liberalnoj demokratiji, sekularizmu i zapadnom svetu – posebno Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelu.

Muslimanske manjine koje nisu suniti, kao što su hrišćani, šiitski muslimani, budisti, siki i hindusi, suočili su se sa rasprostranjenom verskom diskriminacijom i kulturnim genocidom, kao i sa drugim oblicima progona. Talibani su takođe uništili brojne spomenike i istorijske artefakte.

Formiranje talibana i njihova vladavina usledili su posle haosa izazvanog ratom sa Sovjetima. U početku su talibani bili islamski i paštunsi političko-verski pokret sastavljen od učenika medrese na jugu Avganistana. Pretežno etnički Paštuni, talibani su spojili paštunski plemenski kod sa elementima salafističkog učenja kako bi formirali antizapadnu i antimodernu islamističku ideologiju po kojoj su vladali.

Ubrzo je ovaj pokret počeo da dobija podršku iz susednog Pakistana, kao i iz Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a mala talibanska milicija prvi put se pojavila u blizini Kandahara u proleće i leto 1994. godine, vršeći zločine protiv malobrojnih gospodara rata, sa sredstvima od 250.000 dolara koje su dobili od lokalnih biznismena.

Prva veća vojna akcija talibana odigrala se u oktobru i novembru 1994, kada su marširali od Majvanda na jugu Avganistana da bi osvojili Kandahar i okolne provincije, izgubivši samo nekoliko desetina boraca. U roku od tri meseca osvojili su skoro sve provincije, a vođe mudžahedina često su im predavale teritorije bez otpora, dok im je „teško naoružana populacija” predavala svoje oružje. U početku su Avganistanci dobro dočekali talibane, umorni od korupcije, brutalnosti i neprestanih borbi mudžahedinskih vojskovođa. Međutim, otpor onih koji nisu bili Paštuni s vremenom se povećavao.

Talibani su mnoge druge etničke zajednice u Avganistanu smatrali strancima. Šireći se iz Kandahara, talibani su 1996. konačno osvojili Kabul. Do 2000. godine oni su pod svojom kontrolom imali 90 odsto države – nisu držali samo uporišta opozicije, Severne alijanse, koja je prvobitno zauzimala samo severoistočne teritorije provincije Badahšan.

Pod direktnom kontrolom talibana bili su uglavnom glavni gradovi i auto-putevi Avganistana. Plemenski klanovi i vojskovođe imali su direktnu kontrolu nad raznim malim gradovima, selima i ruralnim područjima.

Šta je bilo zabranjeno

Talibani su zabranili svinjetinu i alkohol, muziku, televiziju i film, kao i većinu oblika umetnosti, poput slika ili fotografija, učešće muškaraca i žena u sportu, uključujući fudbal i šah, ali i neke rekreativne aktivnosti, kao što je puštanje zmajeva. Držanje golubova i drugih kućnih ljubimaca takođe je bilo zabranjeno, a ptice su ubijane prema presudi talibana. Bioskopi su zatvoreni i pretvoreni u džamije.

Ženama je bilo zabranjeno da rade, devojčicama da pohađaju škole ili univerzitete i iz kuće su mogle da izlaze samo u pratnji muškog rođaka. Muškarcima je bilo zabranjeno da briju bradu i naređeno im je da nose turbane izvan svojih domova. Komunisti su automatski ubijani. Molitva je postala obavezna i oni koji nisu poštovali ovu versku obavezu bili su hapšeni. Kockanje je bilo zabranjeno, a lopovi su kažnjavani amputiranjem ruku ili nogu.

Talibanski vođa mula Omar zvanično je 2000. godine zabranio uzgoj opijuma i trgovinu drogom u Avganistanu, a talibani su uspeli da skoro potpuno iskorene proizvodnju opijuma (99 odsto) do 2001. Pod talibanskom upravom u Avganistanu i korisnici i trgovci drogom bili su žestoko gonjeni.

Avganistanke u burkama; Profimedia

Šerijat, prema pisanju novinara Ahmeda Rašida, ne dozvoljava postojanje politike i političkih stranaka. Zato službenicima i vojnicima nije davana plata, nego samo hrana, odeća, obuća i oružje.

Odluke na nivou države donosilo je paštunsko plemensko veće, džirga. Nakon diskusije vernici bi postizali konsenzus i tako odlučivali o budućim koracima u upravljanju zemljom.

Kako je moć talibana rasla, mula Omar donosio je odluke bez konsultacije sa džirgom i sa poglavarima u drugim delovima zemlje. Jedan od primera je odbacivanje odluke džirge da se Osama bin Laden protera.

Pročitajte još

Život kao u zarobljeništvu: 29 stvari koje su ženama bile zabranjene dok su talibani vladali Avganistanom

Talibani su vrlo nerado delili vlast, a budući da su njihovi redovi bili pretežno paštunski, vladali su kao gospodari nad 60 odsto Avganistanaca iz drugih etničkih grupa. U lokalnim organima vlasti, kao što su gradsko veće Kabula ili Herat, dominirali su lojalisti talibana, a ne lokalci, čak i kada talibani koji govore paštunski nisu mogli da komuniciraju sa otprilike polovinom stanovništva koje je govorilo dari jezikom ili nekim drugim nepaštunskim jezikom. Kritičari su se žalili da su zbog „nedostatka lokalne zastupljenosti u gradskoj upravi talibani izgledali kao okupatorska sila”.

Nakon što su SAD proglasile „rat protiv terorizma” posle napada 11. septembra, međunarodno protivljenje talibanskom režimu i Islamskom Emiratu Avganistana drastično je poraslo, pa su čak i Pakistan i Ujedinjeni Arapski Emirati pod pritiskom povukli svoje priznanje.

Do invazije Avganistana predvođene Sjedinjenim Američkim Državama došlo je 2001. godine, nakon što su talibani odbili da se povinuju ultimatumu Bušove administracije kojim je zahtevano da grupa izruči vođu Al Kaide i organizatora napada 11. septembra Osamu bin Ladena. Kraj bitke kod Tora Bore 17. decembra 2001. označio je kraj Islamskog Emirata i doveo do povlačenja talibana iz većeg dela zemlje i konačnog formiranja Islamske Republike Avganistan. Uprkos tome što su delovali kao pobunjenici, talibani su u svim svojim zvaničnim komunikacijama od svrgavanja u decembru 2001. do povratka na vlast u avgustu 2021. nastavili da se nazivaju Islamski Emirat Avganistana.

Pročitajte još

Neverovatan prizor: Dok očajni Avganistanci mole da ih odvedu iz zemlje, u avion ukrcan i automobil (VIDEO)

Iako nijedna vlada nije priznala ponovo uspostavljeni Islamski Emirat Avganistana, vlade Kine, Pakistana, Rusije, Saudijske Arabije i Sjedinjenih Američkih Država izjavile su da bi mogle da priznaju talibansku vladu. Sa druge strane, Velika Britanija i Kanada saopštile su da neće priznati vlast talibana u Avganistanu.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi