Veljko Paunović za 24sedam: Igračima sam zabranio da gledaju tabelu

Ni danas kada je njegova ekipa prva na tabeli Čempionšipa sa tri poraza u poslednja tri kola, ni kada je u prvih osam mečeva skor bio sedam pobeda i jedan remi, Veljko Paunović nije poljuljano samopouzdanje. Stoji čvrsto na zemlji i veruje u naporan rad, koji na kraju mora doneti rezultat.

Ne leti i ne očajava, već kaže da je takmičenje jedan ciklus koji se teško može posmatrati iz delova, pa i pobede i porazi imaju svoje razloge.

– Važno je samo prepoznati razloge zbog kojih nam se nešto dešava. Ligaško takmičenje je dugo i zahtevno. Ponekad činiš greške za koje te bolje ekipe kazne, dok one lošije ne iskoriste to, pa ih onda ti kazniš u sledećoj prilici. Tako sve je to fudbal, mi imamo jasnu predstavu o tome šta su naši ciljevi i tog puta se pridržavamo – kaže za 24sedam Veljko Paunović.

Kako je raditi u Redingu?

– Veoma lepo, jer Engleska ima izražene te specifičnosti više nego druge zemlje, jer su klubovi jedno od važnijih lokalnih obeležja, pa tako mi koji dođemo da igramo i radimo ovde, vrlo lako shvatimo koliko su ljudi u našoj blizini privrženi svojoj ekipi, igračima, svemu što predstavlja jedan klub. Veliki su tradicionalisti, eto, Reding će proslaviti 150 godina postojanja. Klub je dubokih korena i navijači žive za uspeh tima, a ima ih svuda, ne samo u Engleskoj. Verujem da bih sve oko kluba još intezivnije osećao da su i navijači na tribinama, ali nažalost, koronavirus diktira drugačija pravila ponašanja i ovde.

A kakvi su uslovi za rad?

– Odlični, jer smo se tek uselili u skroz novi trening centar. Neki radovi se još izvode, ali uprkos tome, mi koristimo tetene i sve druge stvari koje su nam neophodne da radimo na vrhunskom nivou. Sve što nam je potrebno, uključujući one terene sa pravom engleskom travom, stoji nam na raspolaganju non-stop.

Željko Petrović za 24sedam: Ne diži tri prsta, ne ljubi grb, već izađi na teren i gini za Srbiju!

Iza vas je jedan težak period sa tri poraza, ali i pet povređenih igrača?

– Moram priznati da ste vi prvi spomenuli problem sa petoricom povređenih. Da, to je tačno da smo igrali bez važnih članova tima, ali ne mislim da su nam se porazi dogodili samo zato što smo bili oslabljeni. Bilo je tu još nekih situacija koje nismo umeli na vreme da prepoznamo i drugačije se postavimo pre nego smo dovedeni u opasnost da primimo gol.

Kako ste sprečavali euforiju u timu i kako sada ne dozvoljavate da vam ekipa zapadne u očaj?

– Niti je bilo euforije, niti ima očaja. Postoji  zadovoljstvo zbog pobede i tuga kad izgubiš, oba stanja kratko traju i ja nemam ulogu nekog ko utiče na raspoloženje igrača. Otpočetka smo napravili jasna pravila, neke detalje čuvamo samo za tim i ne iznosimo ih u javnost, ali sve je u funkciji onoga što želimo da postignemo. Zato je igračima zabranjeno da gledaju u tabelu. U raspored mogu, u tabelu NE. Do aprila tako!

Ko umesto Tumbakovića? (anketa)

Kako biste predstavili svog igrača i mladog reprezentativca Srbije Dejana Teteka?

– To je izuzetno talentovani igrač, koji je sposoban da pokrije nekoliko pozicija u veznom redu i da se nađe u završnici. Veoma je brz, iako ne odaje utisak korpulentnog igrača, već suprotno, izuzetno je jak za svoju građu. Na treninzima kod vežbi pokazuje da raspolaže snažnim i preciznim udarcem, šutira podjednako dobro i levom i desnom, ali u igri teško dolazi do izražaja taj njegov kvalitet. Zato radimo dosta zajedno, jer želim da probudim baš tu dobru osobinu za koju sam siguran da je ima.

Kako je došlo do toga da zaigra za Srbiju?

– To je bila njegova velika želja. Mene je prvo pozvao gospodin Dušan Gelić iz FSS kako bi se raspitao o njemu. Dakle, on je već postojao u sistemu FSS, a kada sam ja rekao ono što sam mogao da vidim na treningu, ostalo je bilo samo da se igrač izjasni. Čim sam mu saopštio za interesovanje FSS, nije ni razmišljao, samo je rekao da mu je najveća želja dres reprezentacije Srbije.

Retki su dani kada neko na društvenim mrežama “ne šeruje” fotku mladog Blagoja Paunovića, razbarušene kose i velike  modrice oko levog oka. Kakvu vam emociju izaziva ta slika oca?

– Uh… Ponos! Imam je na ekranu mog telefona. Stalno je uz mene i kad god je pogledam uvek u meni probudi isti osećaj – ponos!

Blagoje Paunović (Partizan) pic.twitter.com/SMswQChYly

— FootballTime&Nations (@FCTimeNations) November 1, 2020

Da li znate istoriju te slike?

– Da. Ako ne grešim, tata je igrao meč za Partizan protiv Željezničara. Bio je u duelu sa  Josipom Bukalom. Ovaj ga je udario ili šutnuo u glavu, nisam baš siguran, a tata je momentalno pao u nesvest. Čim su ga povratili on je viknuo “pazi desno”, nije prestajao da igra ni u nesvesnom stanju. Nije bio baš snažan kao defanzivac, ali bio je pravi ratnik, nikad nije odustajao.

Da li je neko od vaših igrača upoznat i sa vašom istorijom?

– Baš nedavno sam imao jednu zanimljivu situaciju. Moj igrač, štoper, moj vitez Majkl Morison doživeo je jači udarac u glavu na jednoj utakmici. Isto mu se oko oka pojavio hematom, a igrači u takvim trenucima samo razmišljaju koliko je sve to strašno izgleda, kao da se jedino njemu to desilo. Tada sam izvadio telefon i pokazao sliku oca. On je zagledao, već mu je bila interesantna na prvi pogled i naravno pita me ko je na slici. Objasnim mu tada ko je moj otac, kako je zaradio “šljivu” i mislim da mu je ta moja priča bila zanimljiva.

Da li bi mogla Redingova priča da bude nalik onoj Lesterovoj sa Ranijerijem?

– Oni su Lester, mi smo Reding. Svako iskustvo u fudbalu je drugačije, neponovljivo. Moji igrači su svesni šta nas čeka, šta moramo da uradimo, zato smo se opremili štitovima, mačevima, u rukama su nam čekići i spremni smo da dalje gradimo i branimo našu tvrđavu.