Vasa Mijić za 24sedam evocira uspomene na najveći uspeh srpske odbojke

Pomisao na olimpijsko zlato iz Sidneja, čak i 20 godina kasnije, ljubiteljima odbojke u našoj zemlji izaziva osmeh na licu. Kod malo emotivnijih javlja se i pozitivna jeza, a kod samih učesnika jak osećaj ponosa. Pre tačno dve decenije – 1.oktobra 2000. odbojkaši su postigli uspeh, o kome se i dalje sa setom priča – možda najviše zbog toga što od tada niko nije ni blizu da ponovi isti.

U vreme kada je u našoj zemlji bilo svega, najmanje mirnog i bezbrižnog života, odbojkaši su učinili da se bar na kratko problemi zaborave i da se nacija uz TV ekrane iskreno poraduje istorijskom zlatu. Sećanje na ovaj trenutak za 24sedam “probudio” je najbolji libero Olimpijskih igara Vasa Mijić.

– Mislim da tada nismo ni bili svesni šta smo uradili, jer nije bilo euforije. Vratili smo se u našu zemlju baš pred 5.oktobar, pa su nekako ta dešavanja malo umanjila uspeh. Bile su demonstracije, nisu smeli u Beogradu ni da nam organizuju doček, nažalost – priča Mijić, poznat kao igrač u različitom dresu koji je u to vreme leteo po terenu, bez davanja prilike lopti da padne. – Većina nas je bila iz Vojvodine, to jest igrala je za taj klub tada ili ranije, pa su zato napravili slavlje u Novom Sadu. Bilo je krcato, ispunjen trg ljudima. Rado se toga setim. Imali smo kvalitet i bilo je realno da uzmemo zlato, sada smo svega toga sasvim svesni.

Odbojkaši su u polufinalu turnira u Sidneju savladali Italiju – 3:0, a u meču za zlato Rusiju – 3:0. Ipak, Vasa smatra da je najvažniji duel, kao i na svakom prvenstvu, bio četvrtfinalni protiv Holandije.

– To je ona utakmica – ili ideš kući ili si nadomak medalje. Baš je bilo stresno, Holanđani su došli kao olimpijski šampioni. Najjači mogući njihov sastav, koji se posle ovog takmičenja povukao jer je došlo do smene generacije. Dobili smo najznačajniji meč sa 3:2 i onda puni snage i samopouzdanja, bez izgubljenog seta savladali naredna dva protivnika. Sazreli smo, rad i trud poslednjih godina se isplatio, tu je bilo iskustvo i sa prethodnih takmičenja… Ne mogu da se setim finala skroz, neki poeni su ostali u glavi, ali mnogo toga se zaboravi. Nikada kasnije nisam odgledao snimak nijedne utakmice. Znate kakvo je vreme tada bilo – nemamo čak ni mnogo slika, a snimci postoje samo oni zvanični. Da je kao danas, to bi sve bilo po društvenim mrežama, iskakalo svuda, a ovako je ostalo uglavnom na prepričavanju.

Svako ko se razume u odbojku zna da odbrambeni igrači često ostaju u senci jakih napadača, čiji je doprinos odmah na prvi pogled vidljiv. Ipak, kvalitet Vase Mijića nije prošao nezapaženo, jer je zauzeo mesto i u idealnom timu.

– Na papiru sam bio najbolji libero Olimpijskih igara, ali tada nisu organizovali zvanično dodeljivanje nagrada. Možda ostaje žal što nije krunisano i na taj način. Svakako je značajno za mene – biti najbolji na svetu na svojoj poziciji… Posle sam 2001. godine proglašen za najboljeg na Evropskom prvenstvu. Starije generacije se sećaju, a od mlađih retko ko me prepozna na ulici. Prošlo je mnogo vremena, iako deluje da je bilo skoro. Medalje i pehari imaju mesto u dnevnoj sobi. Mnogo dresova je podeljeno, ali uglavnom sam sačuvao po jedan sa svakog takmičenja.

Članovi zlatne generacije pored Mijića bili su: Nikola Grbić, Vladimir Grbić, Andrija Gerić, Goran Vujević, Ivan Miljković, Đula Mešter, Vladimir Batez, Slobodan Kovač, Slobodan Boškan, Veljko Petković i Igor Vušurović.

– Danas ćemo se okupiti u Savezu na ručku, nažalost nećemo biti svi jer neki imaju obaveze. Družimo se i dalje… Ja sam sa nekima svakodnevno, s nekim ređe, ali i kad se ne čujemo mesecima pa se nađemo mi se ispričamo kao da se nikad nismo razdvajali. Zajedno smo gubili, pobeđivali, proživljavali teške i lepe trenutke i zato su to neraskidiva prijateljstva. Pričam sada i mojoj deci da su ta rana, dečja drugarstva zapravo najiskrenija, to vidiš posle 20 ili 30 godina. Kako god se slagali, zajedno smo toliko toga prošli i večno će nas povezivati ta nit.

Odbojka nam tone

Nada se Vasa da će neka nova generacija ponoviti uspeh njegovog tima.

– Pratim sve i dalje, koliko stignem. Siguran sam da može ponovo da se desi, ali moramo da radimo na razvoju odbojke kod nas. Stanje je loše, zaista nam odbojka tone…

Mijić je pojasnio i specifičnost vezanu za njegovu poziciju.

– Ovo je mesto na kome nemaš priliku ako ti ne idu odbrana i prijem, da se iskupiš u nekom drugom segmentu. Sad kad pogledam, imao sam sreću i nesreću što sam igrao na poziciji libera. Kao prvo, Bog me pogledao što se pojavila 1996. prvi put, jer u suprotnom nikada ne bih dostigao vrhunski nivo odbojke. Igrao sam ranije primača i imao sam tešku povredu ramena, koja bi me sprečila da se ozbiljnije bavim. Tako da sam se tu našao, upao u postavu kao libero, opravdao očekivanja, napredovao… Godinama sam igrao u najboljoj reprezentaciji. A nesreća je što sam se u klubovima teško probijao, jer je pozicija bila nova i nije bila razvijena svest o tome potpuno. Klubovi su uglavnom stavljali starijeg primača, nisu želeli da troše mesto na stranca. Ne želim da se žalim, dobra je bila i klupska karijera. Možda mi najveća žal ostaje zbog reprezentacije i Svetskog prvenstva 2002. koje nismo uspeli da osvojimo. Vezali smo olimpijsko zlato, pa evropsko naredne godine i onda nismo zaokružili sa još jednim, a bili smo glavni kandidati. Ali sve je to sport. Verovatno bismo i medalju 2004. uzeli na OI da se nismo porazboljevali.

Kad podvuče crtu, njegovi sinovi imaju na šta da budu ponosni.

– Imaju 17 i osam godina, tako da nisu mogli da me upamte kao igrača. Mlađi svakako nije bio ni rođen, a stariji zna da sam nešto igrao. I to je saznao kad su mu u školi rekli da mu je tata bio poznat odbojkaš – pojašnjava Vasa, koji ne voli da ističe igračku veličinu u javnosti. – Malo se pojavljujem u medijima. Nekako ne volim da se hvalim, ali naravno, ne mogu da sakrijem da sam bio olimpijski šampion ili šta već.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi