Ne sanjam o velikoj karijeri, još sam mala

Nažalost, ove sezone vrata sportskih dvorana u Srbiji su zatvorena, pa gledaoci ne mogu uživo na delu da vide neke nove mlade nade, koje prave prve profesionalne korake. Jedna od njih, na koju bi trebalo obratiti pažnju je igračica Odbojkaškog kluba Beograd – Simona Mateska.

Može da pokrije pozicije primača servisa i korektora, a nije joj bilo teško da u dresu nacionalnog tima igra i na mestu libera. Visoka je 185 centimetara, tek je u novembru napunila 15 godina, po godištu je i dalje kadetkinja, a već je član startne postave seniorskog tima. Iz njene generacije ne može mnogo devojčica da se pohvali da su među 12 u najstarijoj selekciji kluba, a kamoli da počinju utakmicu na terenu.

– Sećam se i debitantske utakmice u prvom timu Beograda, bilo je to prošle sezone. Ušla sam, odmah promašila loptu, ali dala poen – uz osmeh priča za 24sedam Simona Mateska. – Prethodne godine kad sam napunila 14 sam potpisala profesionalni ugovor i polako se priključivala seniorkama. Nisam mnogo dobijala priliku, ali sam sve vreme igrala za mlađe selekcije. Ove sezone se ekipa izmenila, pa sam dobila šansu i u startoj postavi. Ima malo treme i straha, ali kako vreme prolazi sve je lakše.

Pre sedam godina, kada je došla na probni trening, nije ni sanjala da će se toliko zadržati u klubu, da će tu zaigrati Superligu, da će naći prave prijatelje…

– Pre toga sam išla na tenis i još neke individualne sportove, ali nisu mi se svideli. Odbojka mi se činila interesantno, pa sam tražila mojima da me upišu. Krenula sam sama, ali baš moj prvi trening je ujedno bio i prvi trening Mine Sretenović. Od tada se sve vreme družimo i najbolje smo prijateljice i danas.

Pročitajte još – Svaki dan na terenu je srećan dan

Dok je bila član mlađih selekcija, redovno je seniorke bodrila sa tribina.

– Igrale su Prvu ligu, mi smo dolazile da gledamo. Nikad mi to nije bilo teško, baš sam volela. Toliko sam uvek vikala sa tribina, da sam gubila glas. Tad mi nije padalo na pamet da ću uskoro igrati s njima, pogotovo ne u postavi.

Otkad se zaljubila u odbojku, posvećenost i motivacija su u svakom trenutku na najvišem nivou.

– Nikad me ta zaluđenost nije popuštala. Ranije kad sam bila mlađa odmah posle treninga sam odlazila napolje da igram. Volim i da gledam utakmice, snimke budućih protivnika koje nam da trener, a i reprezentaciju uvek. Mi smo u klubu veoma rano počele da ozbiljnije treniramo, često i dva puta dnevno. Kad god je sala slobodna, to vreme se iskoristi… Pripreme su duge, treneri su maksimalno posvećeni. Drago mi je što se OK Beograd fokusira na mlađe igračice i što imamo priliku da igramo i za prvi tim. Dobro se radi, vidi se stalno naš napredak, tako da nikad nisam ni pomislila do sada da odem u neki drugi klub.

Dok ljudi sa strane procenjuju njen talenat, Mateska se na te priče ne obazire. Ipak, ne može da se ne osmehne na pomen najbolje njene partije nedavno protiv šampiona Srbije – ekipa TENT, kada je postigla 19 poena.

– Trudila sam se i dala sve od sebe. Njima je ušla i druga postava, pa je bilo lakše – pojašnjava Simona. – Volela bih da se bavim odbojkom, ali ne sanjam o velikoj karijeri, jer sam još mala. Idem redovno u gimnaziju, uživam u ovim sad utakmicama i ne opterećujem se nekim pričama. Uklapam treninge i učenje, ponekad se vidim sa drugaricama…

Velika podrška joj dolazi od najbližih, koji sa pažnjom prate njen razvoj, ali je ne pritiskaju nikakvim ambicijama.

– Tata je takođe u sportu, pa može da mi da dobar savet. To je prednost, jer možemo da pričamo posle utakmice. Nikada mi moji nisu pravili pritisak… Brat se bavi košarkom, nedavno je otišao u Ameriku u Kentaki, tamo bi trebalo da završi treću i četvrtu godinu srednje škole. Od malih nogu je želeo u SAD i eto sad mu se ispunilo. Živi u jednoj porodici, gde isto njihov sin trenira košarku, a roditelji su fizioterapeuti. Tako da, dobro mu je.

Dok brat nije otišao, mama je bila „osuđena“ da po kući sluša dve lopte.

– Trajao je onaj karantin, a ja sam tada spremala prijemni za kraj osnovne škole. I onda sam malo učila, malo trenirala, pa sam s loptom probijala glavu svima jer sam udarala o zid. Svakako je moja lakša, nego kad se čuje brat koji lupa sa košarkaškom.

Važan trenutak za porodicu Mateski bio je nastup Simone u dresu reprezentacije Srbije.

– Ove godine sam bila na pripremama, ali nisam izabrana da idem na takmičenje. Pre dve godine u pionirskoj kada sam igrala, stavili su me da budem libero. Nije bilo teško, snašla sam se, nekoliko prvih utakmica sam dobra bila… Ali, posle su počela da me bole kolena jer sam morala da stojim u niskom stavu sve vreme. Na to nisam navikla kad igram primača ili korektora. Mislila sam da se nikad neće desiti da igram na toj poziciji, ali prilagodila sam se. Svakako je čast igrati za reprezentaciju i biti u svom uzrastu među 12 najboljih devojčica…

Svesna je na čemu mora da radi da bi i u budućnosti bila među najboljima.

– Najviše bi trebalo da napredujem u prijemu i odbrani. Moram još i da ojačam. Ranije sam baš bila bez snage, sad je to bolje, ali potrebno je još mnogo rada.

Glavni cilj ove godine pored ličnog napretka je svakako što bolji plasman ekipe, koja nije dobro otvorila sezonu (0-10).

– Nadam se da ćemo izboriti opstanak. Ako igramo našu igru možemo da se borimo sa nekoliko ekipa. Sigurno da smo egal sa Spatakom, Klekom, Partizanom… Volela bih da uspemo da ostanemo u Superligi – zaključila je Mateska.

Pročitajte još: Napuštala je odbojku, blistala u košarci, na fudbalu su je zvali Žigić, a u pauzi je vodila Rome u školu

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi