"Prvo smo pričali na italijanskom, a onda je srpski postao naš zajednički jezik"

Ljubav je kada poželite da naučite jezik partnera da biste se lakše razumeli. Upravo tako je jedna Bugarka uspela savršeno da savlada srpski, a “krivac” je naš odbojkaški reprezentativac. Ovo je praznična priča o velikoj ljubavi između dvoje ljudi koji se bave istim sportom. Poreklom su iz različitih država, ali između njih ne postoje nikakve granice. Njeno ime je Elica Vasileva, a njegovo Aleksandar Atanasijević. Ona je kapiten reprezentacije Bugarske, on je prva zvezda srpske odbojke. Uz osmeh su prihvatili da pričaju za 24sedam o upoznavanju, nadmetanju na terenu, vrlinama partnera, praznicima… Oboje su govorili na odličnom srpskom jeziku.

– Naučila sam da pričam, mada ne baš toliko dobro koliko bih volela – priznaje Elica da nije još zadovoljna. –  Želim da napredujem i da pričam bolje. Kad smo se tek upoznali mi smo razgovarali na italijanskom, ali nam nije to baš odgovaralo. Kasnije je srpski postao naš zajednički jezik. Kad je njegovo znanje bugarskog u pitanju, rekla bih: onako. Dok smo kod kuće u Sofiji razume sve, nije toliko loš, ali čekamo da bude još bolji. Mora još reči da nauči. 

Njih dvoje su trenutno u Italiji gde Aleksandar igra za Peruđu, a Elica za Skandići.

– Eci je pre tri nedelje potpisala za klub koji se nalazi u Firenci – pojašnjava srpski odbojkaš. – Veoma je blizu Peruđe, nešto više od sat vremena nas deli, tako da imamo priliku da se viđamo često. Skoro svake nedelje neko od nas dođe kod ovog drugog pa makar na jedan dan ili veče, zavisi kako nam obaveze dozvoljavaju. Dobra stvar je što se razumemo i svesni smo da dokle god se profesionalno bavimo sportom teško ćemo provoditi mnogo vremena zajedno. Čekamo uvek kraj sezone pa da to bude 15 dana u kontinuitetu. Sada je velika prednost što igramo i živimo baš blizu, tako da deluje kao da se ne odvajamo.

Elica kaže da je velika prednost u njihovom odnosu to što su oboje profesionalni sportisti.

– U našem poslu se često dešava da se sa utakmica i putovanja vratiš nervozan i umoran. Onda je lepo da imaš pored sebe čoveka koji prolazi kroz iste te stvari, razume te, zna kako da se ponaša. Ne dira te ako oseti da ne treba, već te samo pusti da se odmoriš. Sve je mnogo lakše jer se razumete.

Već duži vremenski period ovaj odbojkaški par sjajno funkcioniše. Aleksandar je opisao kako je sve počelo…

– Upoznali smo se pre više od tri godine. Jedan saigrač mi je rekao za nju, pokušao sam onda na sve načine da nađem broj telefona. Posle dva, tri neuspela pokušaja, na kraju mi je odgovorila na poruku. Onda smo se videli u maju u Beogradu, kada su igrale prijateljske utakmice sa Srbijom. Tada smo počeli vezu, koja je ušla u četvrtu godinu. Ona ima razumevanja za moje obaveze, ja za njene, tako da mislim da smo pronašli način kako jedan par treba da funkcioniše.

Njemu se upronost isplatila, a ona priznaje da je vrlo brzo srpski odbojkaš osvojio.

– Bata je osoba koju ljudi zavole čim upoznaju, kod mene se isto desilo. On je uvek pozitivan i energičan, a ja nisam takva. Često mi se dešava da budem tužna ili nervozna, a on uspe za dva minuta da me izvuče iz tog stanja i učini me nasmejanom i srećnom. To stalno radi i podseća me da treba više biti pozitivan poput njega, da ne treba da se nerviram zbog sitnica. Veoma je odgovoran, iako ne deluje tako na prvi pogled. Odaje utisak dečkića koji bi samo da se šali, ali zapravo nije tako. U svakom trenutku da mu tražiš pomoć, on će biti tu, bila neka sitnica, bila velika stvar. Dugo bih mogla da pričam o njegovim kvalitetima…

Aleksandar je još toplije reči upotrebio da bi opisao koliko mu Elica znači u životu.

– Ona je neko ko se raduje malim stvari, svaki put me sačeka sa osmehom kada uđem u kuću i zna iskreno da voli. Mislim da sam mnogo srećan što sam imao priliku da je upoznam. Ne bih voleo nikad da izgubim nekog kao što je Eci.

Bugarska odbojkašica je Atanasijevićeva najveća podrška van terena, a dok je bilo prilike bila je i najveći navijač sa tribina.

– Mislim da se više nerviram kada gledam njegove utakmice, nego kada igram svoje. Sećam se finala jednog posebno kada su vodili 2:0, pa izgubili, ja sam bukvalno plakala. Pre toga sam izgubila u polufinalu prvenstva Italije i nije mi toliko teško palo kao kada sam gledala tu utakmicu. Još posle kad sam videla njega i koliko mu je teško i koliko pati… Stvarno njegove poraze ne podnosim lako, kao i utakmice na kojima mu ne dižu lopte dovoljno. Baš se tad nerviram. 

Pročitajte još

Buduće mame za 24sedam: Jedva čekamo da se ortaci rode

Andrija Gerić za 24sedam: Želim da odem na Olimpijske igre i kao psiholog

Sa druge strane Aleksandar na svoj način doživljava utakmice koje igra Elica.

– Pokušavam što manje da gledam, jer uopšte nisam objektivan. Ako ona ne napravi neki dobar potez, smatram uvek da je greška nekog drugog – uz osmeh pojašnjava. – Onda da se ne bih nervirao ili isključim TV ili ne idem na utakmice. 

Kada se borba na terenu završi tu su uvek jedno za drugo, da proslave pobedu ili porazgovaraju o porazu, daju pravi savet.

– Više on mene savetuje – kaže Elica. – Kada u nešto sumnjam ili mi nešto ne ide, imam problem na treningu, ja ga pitam šta da uradim… On mene takve stvari ne pita, jer je toliko samouveren i kvalitetan igrač da nema potrebe bilo ko da mu nešto govori na tu temu. Meni mnogo znači što imam takvog odbojkaša za savetnika, jer mogu mnogo da naučim. 

Dešavalo se da se nađu i na različitim stranama na terenu. Tada već dolazi do varnica…

– Pre tri godine kada smo bili na odmoru u Turskoj igrali smo odbojku na plaži. Međutim, neslavno se završilo – priznaje Atanasijević. – Ona je posle 15 minuta prekinula meč jer se naljutila na mene. Ja sam takav tip igrača, na terenu stalno provociram. Tada sam to radio i njoj, iz navike. Više ne praktikujemo nijedan sport da se ne bismo posvađali. 

Kao što su odlučili da više ne odmeravaju snage na terenu, tako će zajedno pokušati da nađu rešenje i za viđanje 7. januara.

– Nadam se da ću ove godine biti bar sa devojkom za naš Božić, jer nisam siguran da će moja porodica moći da doputuje u Italiju. Mislim da profesionalni sportisti uglavnom izgube pojam o praznicima, jer nam je najbitnije da što spremniji dočekamo utakmice i da sačuvamo zdravlje. Ja svake godine pokušavam da nekako obeležim, jer u Peruđi ima mnogo Srba pa onda bar bude lepo da se okupim s tim ljudima na dva sata. Drago ti bude kad si sa svojima, s obzirom na to da živiš u inostranstvu.

Elica je osoba koja se veoma raduje praznicima i zato kaže da nju ništa ne može da spreči da ih proslavi i pored obaveza.

– Sećam se kako je sve to izgledalo kad sam bila mala. Praznike odmah povezujem sa raspustom, u tom periodu ne ideš u školu, pa je super. Bude sneg, hladno… Prelepe uspomene iz detinjstva. Mada, i kada sam krenula da igram, iako više nisam bila kod kuće, meni je porodica dolazila da budemo zajedno za Božić. Ja smatram da uvek možeš da napraviš super atmosferu ako to želiš. Ako ne može sa familijom, onda sa drugarima. Kada je želja tu, sve je moguće. Ne bude kao kod kuće, ali je svakako lepo. Ja čak i kad sam na putovanjima zbog utakmica, bude mi super tokom tih dana.

Aleksandar je prvi koji će istrčati na teren u 2021. godini. Peruđa će u prvenstvu Italije 3. januara dočekati Trentino. Trenutno se njegov tim nalazi na prvoj poziciji sa skorom 14-2, a u Ligi šampiona ima dve pobede i poraz.

– Sezona je za nas počela savršeno, osvojili smo Superkup Italije u oktobru. Odmah posle toga pobedili smo nekoliko važnih utakmica. Trenutno smo prvi na tabeli što je sigurno cilj kluba. Ekipa je napravljena da osvaja trofeje, pa se nadam da ćemo biti pravi kada bude došao najteži deo sezone u martu i aprilu. Na samom početku prvenstva je bilo svega nekoliko stotina navijača, a onda je sredinom oktobra zabranjen ulaz gledaocima. Trenutno je veoma tužno igrati utakmice, jer smo navikli da je u Italiji, posebno u Peruđi poseta bila velika. Ono što je najvažnije da se sezona nastavila… Svi se nadamo da će od marta kada se ustali sve sa vakcinom, hale biti ponovo pune.

Elicina naredna utakmica je 10. januara kada će Skandići gostovati Kazalmađoreu. Njen tim trenutno zauzima četvrtu poziciju u Italiji sa skorom 8-3. U Ligi šampiona imaju sve tri pobede…

– Ja sam se vratila u stari klub, gde sam več igrala i zadovoljna sam. Poznajem skoro sve devojke, osećam se lepo, želim stalno da napredujem. Sezona je generalno čudno, kao što smo i očekivali. Znali smo da mogu da se dese pauze, odlaganja utakmica i sve ostalo.

Aleksandru je ove sezone poverena kapitenska traka u Peruđi, što je ogroman podvig znajući da je stranac u jakom prvenstvu Italije.

– Biti kapiten kluba u kome igraš već osam godina je ostvarenje snova. Zajedno smo rasli, a ja sam maštao da budem igrač koji će predstavljati ekipu i izlaziti prvi na teren. Mnogo bi mi značilo kada bih sa timom osvojio i podigao pehar koji nam nedostaje namenjen pobedniku Lige šampiona. Spreman sam da uradim sve da do toga dođe. Priznajem, osećaj je bio nezamisliv kada su mi rekli ljudi iz kluba da ću biti kapiten. Velika je čast, ali i ogromna odgovornost. Potrudiću se da taj posao odradim što bolje.

Njih dvoje su ove godine osetili snagu nevidljivog neprijatelja – virusa korona koji je posebno u Italiji uzeo maha.

– Stanje je trenutno mnogo bolje nego ranije, sve je pod kontrolom, jer se ljudi sve više paze – objašnjava Elica. – Naučili su kako treba da se ponašaju i da svi treba da prate mere zaštite. Sećam se krajem februara i početkom marta, kad je tek počela pandemija, tad je stvarno bilo strašno. Kad su nas zatvorili bilo je kao tokom rata. Tada su stvari bile baš loše, a sada se život nastavlja manje-više normalno.

Atanasijević je vodio i borbu sa virusom, a tokom pauze je imao i operacioni zahvat na kolenu.

– Krajem aprila sam se operisao, želeo sam što bolje da iskoristim ovaj period neigranja utakmica zbog korone i da pokušam da rešim problem sa kolenom koji sam već dugo vremena vukao. Ono što mi nije bilo potrebno jeste da se zarazim virusom, koji sam pokupio u Beogradu. Od toga mi je zavisio oporavak, trebalo je da se vratim na teren već sredinom jula, međutim sve se odužilo. Tek negde u septembru sam počeo da treniram sa ekipom. Ono što je najvažnije jeste da se dobro osećam, psihički mi nije teško palo. Imao sam zacrtan cilj i znao sam šta treba da radim da bih se vratio na teren.

Kada naš odbojkaš sumira godinu koja se završila, ima samo jedan zaključak – da je treba zaboraviti.

– Kada analiziramo vidimo da je verovatno iza nas najtežih 12 meseci u poslednjih 50 godina. Zbog korone nam se svima život promenio. Nismo mogli da igramo odbojku, nismo mogli da izlazimo i normalno se krećemo. Sezone su nam bile prekinute, pa se nismo bavili onim što najviše volimo. Nikome nije bilo lako, ali najvažnije je da ostanemo pozitivni, u pravom smislu te reči i da zaboravimo sve što se dešavalo. Nadam se da će vakcina funkcionisati kao što kažu i da će se se vratiti sve u normalu. Svakako nikome u životu ova 2020. nije bila potrebna.

Za kraj razgovora Elica je istakla koja je najveća želja za 2021. godinu.

– Jedino što nam svima želim jeste zdravlje. Kada imamo to, onda do svega ostalog možemo da dođemo – poručila je Vasileva.

NADAM SE DA ĆETE OSVOJITI ZLATO

Prethodnih godina Elica je veoma često imala priliku da u dresu Bugarske igra protiv selekcije Srbije. Jednom prilikom je izjavila da se našim odbojkašicama u očima vidi koliko su jake i dominantne.

– Šta god sad da kažem o njima već se zna. Pokazale su da su najbolja ekipa na svetu, dva puta za redom su osvajale EP, i još toliko toga… Nema potrebe pričati, sve je dokazano. Ja se nadam da će osvojiti i Olimpijske igre. Sigurna sam da će doći do finala i navijaću za njih da uzmu zlato.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi