Igra odbojku, ali ima alternativu: Ako se nastavi korona, sviraću gitaru!

Bavi se sportom koji voli, svira gitaru, uživa u ljubavi sa bivšom odbojkašicom i pokušava da upozna čari velikog Pariza. Ukoliko bi trebalo da se opiše trenutni život Mirana Kujundžića (23) u jednoj rečenici, to bi izgledalo otprilike tako.

Mladi srpski odbojkaš je posle podignutog pehara namenjenog šampionu Srbije za sezonu 2018-2019. odlučio da se oproba preko granice. Tadašnji kapiten Vojvodine je pojačao francuski Turkoan u kome je proveo jednu sezonu, a novu takmičarsku godinu počeo je u ekipi Pariz Voleja.

– Prošla sezona je bila prva van Srbije i za mene je bilo dobro što sam sve vreme igrao – priča Kujundžić za 24sedam. – Bilo mi je bitno da se pokažem u dobrom svetlu, zadovoljan sam i ekipom, trenerom, igrom… Iako se desila korona, za mene je prva epizoda u inostranstvu bila uspešna.

Odlučio je ovog leta da promeni klub, ali ne i državu.

– Došla je ponuda iz Pariza, a projekat koji su mi pokazali baš mi se svideo. Uz to je plus bio i život u jednom od najlepših gradova na svetu. Ne mogu da kažem da sam sada u potpunosti zadovoljan jer sam imao povredu ramena, pa sam neke utakmice propustio. Otežavajuća okolnost je korona, malo prođe vremena pa neko novi bude zaražen. Tako će očigledno izgledati cela sezona.

Priče o svetskom pandemiji teško mogu da se potisnu, jer konstatno utiču na sve segmente života.

– Opterećuje nas sve to jer je neizvesno, često ne znaš da li ćeš za vikend igrati ili će stići vest da se odlaže. Kod nas možda samo dva, tri igrača nisu imala koronu. U nekim ekipama svih 15 odbojaša je bilo pozitivno, pa su se onda svi u isto vreme vratili. Nezgodno je kad su na pauzi dva po dva, nikako onda da se skupimo. Ja sam isto preležao, ali nisam imao prejake simptome. Temperatura je nekoliko dana bila oko 37 stepeni, izgubio sam čulo mirisa, bolela me glava. Posle sam bio umoran, pa je povratak na trening malo teži jer te virus iscrpi potpuno. Neki saigrači su i duže imali temperaturu, zavisi kako se kod koga manifestuje. Posle se radi snimak pluća, srca, pa te kad sve bude potpuno u redu, nastavlja se s treninzima.

Pročitajte još: Kada udari brat na brata, za koga roditelji navijaju?

I pored problema sa virusom, imao je dovoljno vremena od odlaska iz Srbije da upozna francusku ligu.

– Znatno je viši nivo odbojke nego kod nas. U Srbiji se dva ili tri kluba bore za vrh i jača su od svih drugih, a u Francuskoj iako postoje favoriti, svako svakog može da dobije. Nema utakmice u koju ulaziš lagano i opušten. Ako kreneš sa takvim stavom, može bilo koji tim da te pobedi. Ove sezone su se svi pojačali, pa je prvenstvo još jače. Mnogo igrača je došlo iz Južne Amerike – Argentine, Brazila, pa iz Evrope. Za razliku od Italije i Poljske, ovde nema ograničenja stranaca u klubovima i onda ih ima koliko hoćeš.

Bliže je pojasnio kako izgleda njegov ovosezonski tim, kakav je trener, a kakvi saigrači…

– Ekipa je sastavljena od starijih igrača, dizač je veoma iskusan. Ima 38 godina, igrao je u Španiji, Portugalu, Poljskoj… Tu su i Japanac, Brazilac, Bugarin. Oni su svi stariji, a ostali mlađi uglavnom domaći. Imali smo dobre pripreme dva meseca, ali smo se posle razdvajali, pa nismo uspeli potpuno da se uigramo i onda start nije baš bio dobar. Što se trenera tiče, on je Francuz, igrao je za ovaj klub, pa bio pomoćni, pa je poslednjih desetak godina glavni trener. Imamo dobar odnos, bio je strpljiv sa mojom povredom.

Vrata inostrane karijere otvorio je zahvaljujući dobrim partijama u dresu novosadske Vojvodine.

– Prva titula u tom dresu mi je omiljena jer niko od nas nije očekivao, svi smo bili mladi. Rekli su nam tada igrajte pa šta bude… Tad mi je bilo najlepše. Svakako su mi ostala iz tog kluba jaka prijateljstva, sa nekim saigračima ću se sigurno družiti uvek. Stignem i sada da ispratim ponekad Vojvodinu, a i kad se vratim kući odem uvek do Novog Sada. Odavde navijam za njih i u kontaktu sam sa nekima.

Zbog “zaključavanja” Francuske Miran nije imao mnogo prilike da se upozna sa Parizom.

– Znam da je prelepo oko Sene. Stari stil u centru grada mi se isto sviđa. Ograničeno je kretanje, pa nisam uspeo mnogo da vidim. Videćemo kad dođe zima kakav će biti ugođaj… Verujem da je baš lepo. Prošle godine sam bio na dva i po sata od Pariza. Grad se zove Turkoan i u blizini je Lila.

Pročitajte još: Vasa Mijić za 24sedam evocira uspomene na najveći uspeh srpske odbojke

U njegovom bivšem klubu je sada još jedan srpski odbojkaš.

– Prešao je korektor Saša Starović. Rekao sam mu da mi se javi ako bilo kako mogu da mu pomognem jer sam bio tamo. Nikola Jovović je u Tuluzu. Ove godine ima manje Srba nego prošle u Francuskoj. Prošle su bili Mehić, Stanković, Mijailović… Lepo je uvek kad sretneš svoje na terenu, pa možeš i pre utakmice da se vidiš na kafi. Prija kad se popriča na srpskom jeziku. Kod mene se prošle godine pričao engleski u svlačionici, jer su sve bili stranci, a sada više francuski. Trener insistira na njemu, ja razumem, ali ne mogu baš da pričam. Katarina me uči jer zna bolje od mene…

Ne samo kad je učenje jezika u pitanju, već i u svim ostalim životnim segmentima, veliku podršku Miran dobija od devojke Katarine Raičević. Ona se takođe bavila odbojkom, završila je koledž u Americi, igrala je i odbojku na pesku…

– Sve je lepše u dvoje – priznaje Kujundžić. – Lakše mi je što živimo zajedno. Daje mi savete, a i kad mislim da nisam dobro igrao, pa potonem ona je tu da me vrati u život. Ne bi bilo dobro tada da sam razbijam glavu. Ovako imam nju da popričamo, dobro me razume jer je igrala odbojku. Olakšava mi i kad je kuvanje u pitanju. Zna dobro da spremi punjene paprike, jer ne možemo bez srpske hrane. Prošle godine je dobila posao u Lilu, ali je onda izbila korona. Tako da sad traži ovde, pa će valjda biti nešto uskoro.

Da nema Katarininih postova na društvenim mrežama, verovatno mnogi ne bi znali da je Miran muzički nadaren.

– Kupio sam gitaru da imam za razonodu. Završio sam nižu muzičku školu, od trećeg do osmog razreda. U početku nisam hteo da idem, više su moji roditelji insistirali. Govorili su da ću im jednog dana biti zahvalan. Tako je i bilo, iako im tada nisam verovao. Sad mi baš dobro dođe što mogu da uzmem gitaru i sviram i pevam. Uglavnom srpske i hrvatske pesme… Od Lekstingtona, Amadeusa, Lapsus benda, Džibonija, bude i Halida.

I njegov brat je takođe talentovan u istoj sferi.

– On je završio muzičku osnovnu, krenuo u srednju, pa je prestao. Sada se bavi pevanjem, ima svoj bend. Rade već šest ili sedam godina, imaju svirke, rade na svadbama. Probali smo i zajedno kod kuće uz gitaru da pevamo. Obično moram da ga nagovaram. Katarina bi uvek da snimi, pa on neće – kroz smeh objašnjava Miran.

Posle osvajanja trofeja, Kujundžić nije mogao da izbegne mikrofon na proslavama.

– Zapevao sam, jer uvek saigrači govore: “Ajde, ajde…”. Nikad neću, ali me nateraju. Mada ne volim na mikrofon, više mi prija u manjem društvu. Ali, sad kad vidim, ako se nastave prekidi utakmica zbog korone, imam alternativu za posao – zaključio je kroz šalu Miran Kujundžić.

NESTVARAN OSEĆAJ U REPREZENTACIJI

Dragoceno iskustvo Miran je stekao u dresu sa nacionalnim grbom.

– Mnogo mi je značilo. Prvi put kad sam 2017. godine dobio poziv, nisam još ni napunio 20 godina. Bilo mi je nestvarno da ću s najboljim našim odbojkašima biti na pripremama, u hotelu, na treninzima. U međuvremenu postali su mi većina drugari. Svaki put mi je lepo, uživam i u druženju, a i na treningu jer mogu da učim od starijih, a i da vidim gde sam u odnosu na njih. Tu je uvek pozitivan naboj.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi