Dva puta je učio da hoda, igrao pored Medžika i Karima, a onda došao u „Pionir“ i „grobare“ doveo do ludila!
Ovo je životna priča Dejvida Riversa
Crno-bele tribine dvorane „Pionir“ godinama unazad imale su priliku da gledaju vrhunska košarkaška imena, koja su neretko nestajala u „paklu“ beogradskog hrama košarke.
Malo je bilo onih koji su se radovali dolasku u srpsku prestonicu, a još manje onih koji su sa osmehom na licu napuštali parket današnje dvorane „Aleksandar Nikolić“. Ipak, oni koji su uspevali da „ugase vrelinu Pionira“, po pravilu su bili nagrađivani aplauzom, ali postoje pojedinci i koji su „grobare“ znali da dovedu do ludila svojom hladnokrvnošću.
Ovo je priča o jednom od njih. Američkom plejmejkeru Dejvidu Riversu, koji je 1997. godine, preko „Pionira“ odveo Olimpijakos do prve titule prvaka Evrope.
Podsetimo, crno-beli su te sezone sa Miroslavom Nikolićem na klupi stigli do osmine finala Evrolige, gde su protiv pirejskog kluba imali prednost domaćeg terena u seriji koja se igrala na tri pobede. Posle poraza u prvom meču, crno-beli su u Atini uspeli da vrate brejk i seriju u Beograd, gde je Rivers odigrao jednu od najboljih partija u karijeri i gotovo sam odveo crveno-bele u četvrtfinale i megdan s Panatinaikosom, koji je bio završen posle dve utakmice.
– Sećam se, kada smo izgubili kod kuće od Partizana i morali da se vratimo u Srbiju, osećao sam kao da su moji saigrači šokirani. Nije mnogo ljudi mislilo da možemo još jednom da pobedimo u Beogradu. Ali ja sam verovao – ispričao je Rivers i prisetio se još nekih detalja:
– Na treningu pred treću utakmicu nisam ni sa kim razgovarao, nisam se šalio… Hteo sam da se usresredim na igru. Krajnji rezultat me nije iznenadio, jer sam znao šta moram da učinim kako bih pomogao timu da pobedi. To je bila naša godina i nikada nisam sumnjao u to.
Te sezone Olimpijakos je, predvođen Dušanom Ivkovićem, osvojio triplu krunu, a Rivers je u finalu protiv Saše Đorđevića i Barselone ubacio 26 poena, što mu je donelo i MVP priznanje.
– Kada sam došao u Evropu, ono što sam želeo da vidim jeste ko se smatra najboljim. To i danas pričam mladima, prvi način da impresionirate tim ili trenera jeste da odete na trening, saznate ko je najbolji, fokusirate se i krenete na njega. Ako uspete da ga pobedite dobijate više pažnje, stičete priznanje, mesto u timu. Kada sam stigao, pričali su mi o nekoliko igrača, među kojima je bio i Đorđević, tako da sam znao da je Saša jedan od njih. Ali, moja partija nije imala veze s protivnikom, imao sam cilj ispred sebe i hteo sam da učinim sve što sam mogao da ga ostvarim. Saša i ja još razgovaramo, s međusobnim velikim poštovanjem.
Zanimljiva priča krije se iza jednog od najboljih Amerikanaca koji su igrali na evropskim košarkaškim terenima. Rođen je u porodici kao jedno od 15-oro dece, devet dečaka i šest devojčica. On je bio treći najmlađi, a još u detinjstvu je ostao bez dva starija brata i sestre koja je preminula sa samo 17 meseci.
– Braća i sestre su brinuli o meni, jer je otac radio dva posla, majka je isto morala na posao. Morali su međusobno da se čuvamo. U detinjstvu sam već naučio mnogo o životu, šta znači kada izgubite nekoga, koje su prave vrednosti porodice. Ti momenti su bili teški, ali su nas ojačali.
Rivers je tokom studiranja na „Notr Damu“, u drugoj godini, doživeo tešku saobraćajnu nesreću posle koje je morao ponovo da uči kako se hoda, a kada je i to uspešno prebrodio stigla je zaslužena nagrada. Poziv od LA Lejkersa, u ekipi u kojoj su lideri bili legendarni Medžik Džonson i Karim Abdul Džabar. Na draftu 1988. godine izabran je kao 25. pik „jezerdžija“, koji su prethodno osvojili drugu uzastopnu titulu.
Dejvid Rivers foto: MN Press
– U ruki godini sam mnogo naučio od Pata Rajlija i drugih. Bio sam novajlija i igrao sam sa šampionima. Uživao sam u svakom trenutku, to što sam doživeo bilo je neprocenjivo. Biti u okruženju Medžika, Karima, Džejmsa Vortija… bilo je kao da idem u školu svaki dan. Uvek sam učio, čak i iz situacija kada je Rajli vikao na neke od saigrača.
Iz Olimpijakosa, iako mu ni danas nije jasno zbog čega su se rastali tokom leta posle istorijskog rezultata, nosi najlepše uspomene.
– Kada vidite punu halu, uživate. Strast navijača Olimpijakosa je bila zarazna. Uvek sam razmišljao kako ti ljudi troše novac za koji su vredno radili i žive da bi nas gledali. To je jedina motivacija koja vam je potrebna. Činjenica da su ljudi došli da vas gledaju čak i u teškoćama. Uvek sam se tome divio i cenio, a međusobno poštovanje je i dalje tu. Kada sam stigao u Grčku otišao sam u šetnju Glifadom i ljudi se me pozdravljali, pitali da li sam to ja… Cenim to – rekao je Dejvid Rivers, koji je između dve epizode s Olimpijakosom igrao za bolonjski Timsistem (današnji Fortitudo), koji je u to vreme napravio mini drim tim sa Doninikom Vilkinsom, Karltonom Majersom i Gregorom Fućkom, te turski Tofaš, s kojim je osvojio dva nacionalna šampionata.
Pročitajte još
– Ta ekipa Timsistema je, na papiru, bila jedna od najboljih u istoriji u smislu napadačkog talenta. Ipak, to je bio tim koji je morao da održava ravnotežu, jer je bilo mnogo igrača koji su želeli da poentiraju. Morali smo da se kvalifikujemo na Fajnal-for, da se to dogodilo, osvojili bismo titulu. Međutim, imali smo neke čudne sudijske odluke u plej-ofu protiv Virtusa, koji je kasnije stigao do trona – prisetio se Rivers.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari