Dve medalje, pa venčanje, Milena Rašić za 24sedam o razlozima za prekid karijere: Vreme je za sreću majčinstva

Nije bilo nenajvaljeno, nije bilo neočekivano, nije bilo iznenađenje, ali je opet nekako teško palo svima iz odbojkaškog sveta u Srbiji.

Bilo da se radi o ljudima koji su u odbojku direktno uključeni ili o navijačima, svi su vest o prekidu karijere Milene Rašić primili uz dozu sete.

Dok sedimo i pijemo “nesportsku” kafu sa našom sjajnom odbojkašicom, prevrećemo sve moguće teme. Milena odaje utisak nekoga ko je čvrsto rešio šta treba da uradi. Nekoga ko je svestan svih efekata koje je njena odluka donela. Utisak zrele osobe koja je spremna za nove izazove u životu.

One najlepše izazove. Dok o njima priča za 24sedam, Raša, kako je odmila zovu, ima onu iskru sreće u očima, koju je tako lepo videti u vremenima u kojima je ta iskra sve manje prepoznatljiva. Opet, kad pomenemo temu “oproštaj od reprezetnacije” u tim se očima ispiše jasna slika sete, nekog, nazovimo to tako, pomešanog osećaja zadovoljstva i ipak tuge zbog donete odluke.

NE BUDI LENJA NA JUTARNJIM TRENINZIMA

Ideja nam je bila da krenemo od Mileninih početaka, od prvih godina veka u kom živimo. Ali ne na uobičajen način prepričavanja, jer svi već dobro znamo šta je i koliko naša odbojkašica uradila na terenu. Zato postavljamo neobično pitanje. Šta biste rekli Mileni Rašić iz 2000. godine, ispravili neku grešku?

– Tad sam počela da treniram odbojku… Moram da razmislim. Maloj Mileni bih poručila da bude uporna u svojim snovima, da ne bude lenja na jutarnjim treninzima jer će joj to mnogo značiti u narednom periodu života.

Postoji li trenutak koji pamtite, neki poen il islično?

– Nekako su me stalno vezivali za dva poena, odnosno dva servisa u karijeri. Prvi je servis iz polufinala Evropskog prvenstva u Beogradu 2011. godine protiv Turske. Rezultat je 12:12 u petom setu i lopta prelazi preko sajle i napravila sam as. A ja sam se žestoko tresla… samo da pređe mrežu lopta, da ne promašim i slično, kao što se desilo Nemici u finalu. Drugi poen je isto as, u petom setu protiv Amerike u polufinalu Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru.

Znamo da ste ovo pitanje čuli mali milion puta poslednjih dana, ali to je pitanje koje moramo i mi da postavimo. Zašto kraj reprezentativne karijere?

– Osetila sam da je pravi trenutak za neko lepo, novo poglavlje u životu. Zaista sam od malena maštala da se jednog dana ostvarim kao majka i osetila sam da je sad pravi trenutak za to, tako da sam rešila da se oprostim od reprezentacije i napravim pauzu kada se radi o klupskim angažmanima.

Koliko vam znači kad pročitate nešto što o vama objavljuju na društvenim mrežama, konkretno objava Ane Živojinović (nekadašnja koleginica iz nacionalnog tima, prim. aut.) u kojoj veoma emotivno piše o vama i odluci da se oprostite od reprezentacije?

– Plakala sam! Pre svega mi mnogo znače te reči jer su one nešto što nije u vezi sa terenom i time kakav sam igrač. Kada tako nešto napišu tvoji prijatelji, a poznajemo se bukvalno od detinjstva, onda je to sve na svetu. Presrećna sam što su deo mog života od samog početka, pa do dana današnjeg.

Vaša koleginica iz reprezentacije Stefana Veljković se ostvarila kao majka, pa se vratila u reprezentaciju. Ima li takvog razmišljanja i kod vas?

– Vratila se na sezonu, eto verovatno se zaželela odbojke. I ona će sada prestati verovatno baš iz toga razloga, da bi se posvetila porodici i da bi bila Srećkom i bebom što je isto tako važno u životu. Moj plan je da se vratim klupskoj odbojci. Da li će to biti za sezonu, dve, tri nisam sigurna. Sve zavisi od toga kako ću se osećati i hoću li biti spremna za povratak i za taj ritam rada ponovo. Pre svega želim da se odmorim i da dam sebi vremena da se zaželim odbojke. A onda ko zna…

NISAM SE PREDOMISLILA

Ugovor sa turskim Vakifbankom u kom ste proveli sedam poslednjih godina je istekao. Da li je bilo ponuda za nastavak saradnje i jeste li uopšte razmišljali da možda promenite mišljenje?

– Na početku sezone sam saopštila ljudima u klubu da planiram pauzu, da znaju zbog eventualnih pregovora i svega. Međutim, oni su me nekoliko puta u toku sezone pitali da li sam se možda predomislila. Rekla sam da nisam, toliko je čvrsta ta moja odluka, eto već godinu dana razmišljam o tome. I eto, nisam potpisivala nigde, nisam pregovarala ni sa kim, prosto sam dala sebi oduška.

Sama činjenica da ste sedam godina ostali u istom klubu, pa i da su vas pitali da li ste se predomislili i želite li da nastavite saradnju, su jasan znak vaše vrednosti. Ne pričamo o nekom tamo klubu, nego o jednom od najboljih u Evropi…

– Ja sam generalno tip koji se jako teško privikava na nove stvari i novo okruženje, mnogo mi je vremena potrebno za to. To što sam u celoj karijeri igrala za samo četiri kluba govori o tome da gde mi je lepo želim da ostanem što duže. Trudim se da ostanem što duže, da radim što bolje, ostvarim konekciju sa ljudima i zadržim se na tom mestu koliko god je to moguće. Imala sam sreću da oba kluba u inostranstvu budu odlična. Kan je bio odličan za mlađe igrače poput mene u tom trenutku, a naravno Vakifbank je jedan od najboljih svetskih klubova i zaista sam imala sreću da radim na vrhunskom mestu.

Svedoci smo godinama da selektor Zoran Terzić ima poseban odnos sa odbojkašicama. Kako je izgledalo to kada ste shvatili da morate da mu saopštite da više nećete igrati za nacionalni tim Srbije?

– Nije bilo nimalo lako. Pripremala sam razgovor sa Terzom danima. U neku ruku je pretpostavljao da će doći do tog trenutka jer sam mu u nekoliko navrata saoštila da bih volela da se oprobam u nečemu novom. Očekivao je to. Rekla sam mu OK još ovo leto i onda se rastajemo, a njegov stav je da ne pričam tako. Da prvo odigram sve, pa onda nakon što odigram, razmislim i kažem šta želim. U neku ruku je bio u pravu jer što se više o tome priča i o tome razmišlja to nekako sve više utiče na tvoju igru. Ne dozvoljava da uživaš u trenutku. Trudila sam se u finalu da ne razmišljam o tome da mi je to poslednja utakmica jer me u tom slučaju verovatno ne bi bilo na terenu i ne bih pružila svoj maksimum. A mislim da sam u ovom finalu zaista ostavila srce na terenu i dala sve od sebe od početka do kraja.

PONOSNA NA URAĐENO

Iz ugla posmatrača i navijača konstatujemo da je finale možda bila i najbolja Milenina utakmica na Evropskom prvenstvu. Blokovi, smečevi, poeni… nama je delovalo da je statistika na strani naše sagovornice.

– Nisam gledala statistiku, ali sam se osećala dobro. Evropsko prvenstvo samo po sebi traje baš dugo i mnogo utakmica se odigra. Posebno u grupnoj fazi gde opet ekipe protiv kojih igraš nisu na nekom visokom nivou da bi morao da daš 100 odsto sebe na tim utakmicama. Zato je bilo i teže igrati te utakmice u grupnoj fazi, nego one koje su usledile od osmine finala. Mislim da treba da budemo ponosni na ono što smo uradili.

Često smo se sretali sa pitanjem navijača, takozvanih običnih ljudi, da li je bolje prvenstvo završiti pobedom i osvojiti bronzanu medalju ili porazom u finalu, ali sa srebrom oko vrata.

– Jaooooj, ne znam šta bih rekla. Svakako da taj poraz u finalu boli i te kako boli, ali boli i onaj u polufinalu. Možda još više jer nemaš tu priliku da se boriš za zlato. Ne znam šta mi je gore iskreno, ali hajde opet posle nekog vremena možda shvatiš da je i to srebro zaista velika stvar. Da si, ako ništa drugo, dobio priliku da se boriš za zlato.

Srebro je ogromna, prevelika stvar, ubacujemo se Mileni u reč…

– Potrebno nam je još par dana da to shvatimo. Sad smo malo i tužne i razočarane i sve… Ali, sigurno je da je velika. Nijedna reprezentacija osim Srbije se nije vratila sa Olimpijsku igara i sa Evropskog prvenstva sa medaljom u tako kratkom periodu. Svakako velika stvar!

SJAJAN ODNOS I VAN TERENA

Ko vam je najbolja prjateljica kroz sve ove godine u reprezentaciji, ili je bilo više njih?

– Pa bilo ih je više. Nekako smo imale i taj sjajan odnos van terena. Dugogodišnja cimerka mi je bila Bojana Živković, a uz nju Tijana Malešević i Brankica Mihajlović i naravno Jovana Stevanović. Nekako su se jedna po jedna opraštale od reprezentacije. Ove godine, na primer, mi je cimerka bila Jelena Blagojević, prvi put smo bile zajedno u sobi i zaista nisam znala šta da očekujem. Ne znam da li je zahtevan cimer ili nije, iskreno da kažem oduševila me je.

Da li vam je lakše da velika takmičenja igrate u Beogradu ili van našeg grada?

– Uf! Sve je to lepo, sve je to lepo. Igrati pred punim tribinama je neverovatan osećaj, ali opet nekako osećaš veći pritisak kad igraš kod kuće nego u inostranstvu. Dokazalo se to 2019. godine, devojke su igrale u Turskoj pred prepunim tribinama i ljudi su “nenormalno” navijali za reprezentaciju Turske, ali opet su naše devojke uspele da se izbor za zlato. Eto, ne znam šta bih odgovorila na to pitanje, ali recimo da bi možda bilo lakše da smo to finale igrale negde drugo. A opet sam zahvalna što je organizovano u našoj zemlji jer nemamo veliki broj prilika da igramo pred našim navijačima.

Koje takmičenje biste mogli da igrate iznova i iznova svaki put?

– Olimpijske igre! To je specifično takmičenje gde nije samo odbojka u pitanju. Sva ostala takmičenja postaju monotona jer znaš sve ljude i poznaješ sve ekipe i konstatno ih viđaš. A opet Olimpijske igre i to Olimpijsko selo… Neverovatan osećaj. Vidiš i druge sportiste, najpoznatije na svetu, a hranite se u istoj menzi… Da, Olimpijske igre su nešto što bih iznova i iznova igrala.

IŠLA BIH NA OLIMPIJSKE IGRE U RIJU SVAKI DAN

Nekako smo očekivali baš takav odgovor pa smo kao i svaki pripremljen ispitivač imali spremno i potpitanje. A koje Olimpijske igre konkretno?

– Na primer Rio de Žaneiro. Rio mi stvarno ostao u prelepom sećanju zato što smo ostvarile dobra rezultat (srebrna medalja, prim. aut.), druženje u srpskom timu je bilo stvarno sjajno i svi smo navijali jedni za druge. Standardni su bili dočeci ispred zgrade kad neko osvoji medalju. U Tokiju je bilo malo drugačije zbog cele sitaucije sa kovidom. Rio je nešto što bih sigurno ponovila.

Verovatno svako do nas ima one trenutke u kojima se zamisli, pa shvati da je unekom trenutku nešto moglo bolje da bude urađeno, rečeno, prećutano. Da li postoji nešto što biste promenili u životu ili karijeri?

– Mislim da ne. Zadovoljna svim onim što se dešavalo godinama unazad i mislim da i kada bih mogla da ponovim, bih uradila sve isto.

CRKVENO VENČANJE OVOG MESECA

Dok zaista uživamo, onako baš istinski uživamo, u razgovoru sa sjajnom Milenom, rešavamo da malo zagrebemo i u privatnost. Saznali smo razlog prekida karijere i želju za majčinstvom, pa pitamo i za, nazovimo to tako, neke bitne životne odluke. Da li ćete eksluzivno za 24sedam otkriti kada planirate venčanje?

– Kad ću da se udam? Paaaa, u crkvi veoma brzo, ako ne i ovog meseca, a za žurku ćemo sačekati malo neko normalnije vreme. Ne želimo da pravimo svadbu pod maskama i tako to. I meni i Petru je mnogo bitnije crkveno venčanje, nego papir tako da zaista nismo imali problema da se složimo oko toga.

Kad smo kod maski malo iskačemo iz redosleda pitanja. Zanima nas kako je Milena prošla sa koronavirusom i svim peripetijama koje nam je donela pandemija?

– Preležala sam koronu u novembru, nisam imala neke preterano velike simptome. Izgubila sam čulo mirisa i ukusa, glava me bolela prvi dan. Bila sam nekako čudno slomljena jer znam kako izgleda upala mišića, umor i sve… Testirala sam se i stigao mi je pozitivan rezultat. Posle desetak dana je bilo negativno i, hvala bogu, sve u redu. Pluća su mi bila čista…

Kako je izgledalo na poslednja dva velika takmičenja, Olimpijskim igrama u Tokiju i evropskom prvenstvu u Beogradu, kada je reč o testiranju učesnika?

– U Tokiju smo radili onaj saliva test, davali uzorak pljuvačke svako jutro i to mi je 16 puta teže palo nego PCR i štapić u nos. A ovde smo svaki drugi dan radili onaj antigenski test…

Koju muziku sluša Milena Rašić privatno?

– Slušam sve. Što kažu od Silvane do Nirvane. Nekako sam “old school” tip ne slušam nešto preterano ovu novokomponovanu muziku, jer iskreno da kažem pola ne razumem šta pevaju, ali generalno volim te neke naše hitove osamdesetih, devedesetih, pa eto i dvehiljaditih. Znam mnogo pesama i uživam u tome. Doduše zavisi i od raspoloženja.

pročitajte još:

Legendarnu rukometašicu svi zaboravili, njoj nedostaje Banjica: Za 24sedam priča kako je postala majka sa 50

Iz zavičaja svih Đokovića dolazi vest koja će obradovati Noleta pred istorijski meč sa Zverevom

A da li samo slušate ili umete i da zapevate?

– Jao, volim da pevam, uživam u tome, ali ne umem. Čujem samu sebe.

Nije moguće nabrojati koliko puta je svako od nas došao u onu situaciju da zna da ujutru mora rano da ustane ili da ga narednog dana čeka nešto veliko i važno, pa zbog toga ne može da utone u san. Kakav je slučaj kod sportista, muče li vas iste te muke ili ste jednostavno toliko iscrpljeni od napora i obaveza tokom dana da zaspite bez problema?

– Uglavnom je ta druga situacija, da padnemo i zaspimo u sekundi od umora. Ali dešavalo se i da pred bitne utakmice koliko god da si umoran ne možeš da zaspiš. Tebi se vrti po glavi utakmica, taktika i sve živo… Šta treba da radiš sutra, šta ne treba da radiš sutra i onda ti prosto ne da da utoneš u san.

Koji su to snovi koje Milena Rašić i dalje ima, a koji se polako jedan po jedan ostvaruju?

– Kupila sam kuče, crni labrador po imenu Barni. Sad će sedam meseci da napuni, mnogo je sladak. Mnogo je šuntav, baš onako bebeći. Oduvek sam želela psa, doduše zlatnog ritrivera, ali s obzirom da još živimo u stanu to sad nije bila opcija. I to mi je san, da se preselim u kuću i da imam dvorište i kuče.

Kafa je ispijena, baterije su nam napunjene zahvaljujući jednoj kvalitetnoj mladoj osobi. Hvala, Milena. Na vremenu za razgovor, na prijatnom ćaskanju. Ali, najviše hvala za svu onu emociju koju si nam, zajedno sa koleginacama, donosila igrajući u dresu Srbije sve ove godine.

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi