Aleksa Brđović za 24sedam o sećanju na oca, preranom kraju karijere, životu van odbojke...

Sve je u karijeri Alekse Brđovića (27) išlo po planu, dok mu 2017. godine na pregledu nije otkrivena aritmija pri velikom opterećenju. Radio je iznova sijaset testova, verovao je sve vreme da je povratak moguć… Međutim, prošle godine nada se potpuno ugasila. Srpski reprezentativac je prerano morao da se pozdravi sa odbojkom i da uskoči u svet koji mu do tada apsolutno nije bio poznat.

Nije stigao na terenu da ponovi uspehe koje je napravio njegov otac Dejan Brđović, ali se van parketa trudi da uspomenu na njega održi zauvek živom. Baš danas se navršava pet godina od smrti legendarnog reprezentativca koji je obeležio jednu značajnu epohu srpske odbojke.

– Bio je član te prve odbojkaške generacije koja se pojavila u Srbiji, tako da ga ljudi pamte. Imamo mnogo prijatelja koji se sete pa nas pozovu – priča Aleksa za 24sedam. – Kamp “Dejana Brđovića” postoji još od 2000. godine. Mama, sestra i ja smo ostali pri tome da ga održimo, da bi ostala uspomena na njega živa i kroz to. Želeli smo da kamp ostane isti kao što je bio dok je on bio tu. Drago mi je da se i danas sete njega, na pet godina od smrti. Posebno bih se zahvalio i Radničkom iz Kragujevca koji organizuju Memorijalni turnir. Bio je u tom klubu nekoliko godina i podigao ih je na noge, ušli su tada u Superligu. Jedini su se setili da naprave turnir i stvarno im hvala.

Aleksa danas vodi jedan potpuno drugačiji život od onoga na koji je navikao godinama unazad.

– Od avgusta radim u Savezu za školski sport Srbije. Dobro mi je, bitno mi je da sam ostao u sportu. Željko Tanasković je predsednik, isto bivši odbojkaš, tako da je sve za sad u redu. Zanimljivo je kad su takmičenja u svim sportovima, školarijade, samo je to trenutno sve zaustavljeno zbog korone. Sada je malo teško navići na kancelariju od osam do četiri, pet… A u slobodno vreme volim da gledam fudbal, pratim odbojku – uglavnom moje drugare iz reprezentacije.

Prelomna godina na njegovom dosadašnjem životnom putovanju bila je 2017. Tada su mnoge stvari krenule naopako…

– Poslednji put sam odbojku igrao u maju te godine. Došao sam na okupljanje reprezentacije, imali smo testove i tad su mi našli aritmiju. Potpisao sam za turski Izmir, ali ništa od toga nije bilo. Prvo su doktori savetovali da odmorim 15, 20 dana, pa mesec, pa tri… I u avgustu sam morao da raskinem ugovor. Radio sam onda testove na svaka tri meseca, osećao sam se super. Ja sam u Rusiji u maju igrao najnormalnije, nijednog trenutka nisam osetio da imam problem.

Možda do problema nikada ne bi ni došlo, ali je odluka lekara morala da se ispoštuje.

– To je aritmija koja se pojavljuje pri maksimalnom opterećenju, teško se to dostiže, u odbojci pogotovo… Ali doktori su tako odlučili. Rizik je jedan odsto, mogao sam možda na svoju ruku… To je verovatno bio neki virus, koji je zakačio srce i ostavio trag. Ja sam do prošle godine čekao, dve i po godine sam se nadao da će proći, ali nije. Bio sam i u Italiji, pa kod naših najboljih doktora u Srbiji. Čak mi nisu ništa našli kad su mi na Dedinju radili intervenciju, ali na testu opterećenja se ponovo vidi. Prošle godine sam odustao, nisam više mogao da živim čekajući. Možda je sada prošlo, ne znam. Ali sad više i ne treniram i u lošem mi je stanju telo da bih se ponovo testirao.

Pročitajte još

Andrija Gerić za 24sedam: Želim da odem na Olimpijske igre i kao psiholog

Vasa Mijić za 24sedam evocira uspomene na najveći uspeh srpske odbojke

Odluka o povlačenju je značila i rušenje svih snova Alekse Brđovića, dizača reprezentativnog kalibra.

– Mnogo teško mi je palo sa 24 godine da završim karijeru. Nije moglo ništa gore, bio sam u odličnoj formi, igrao sam dobro u Rusiji dve godine, oni su me hteli i dalje. Ja nisam hteo da ostanem jer nisam mogao više da živim u Sibiru. Potpisao sam za dobar klub u Turskoj, bio sam spreman za lepše i toplije krajeve. Desilo se što se desilo, sudbina je takva. Jedino žalim što nisam mogao bar još dve, tri godine da igram, nije moralo deset uopšte.

Sa 24 godine Aleksa nije imao spreman plan za život posle karijere.

– To je baš teško, najteže pitanje šta posle. Ja sam u tu situaciju došao već sa 24 godine. Teško je i sa 35, 40, a kamoli odjednom kad se desi. Mi smo tokom karijere van sveta – imamo takmičenje tokom cele sezone, skoro da smo bez pauze. Čovek bude samo u tome, van realnosti i onda je posle teško. Ja bih sad baš voleo da nastavim da radim u odbojci, nadam se da će se nešto otvoriti. Za sad nema ništa, ali valjda će me zvati neko. Imam još vremena, mlad sam, nikad se ne zna šta će iskočiti… Ali, igrao sam i u Srbiji i u inostranstvu, imam nekog iskustva, pa bih voleo to da iskoristim.

Iako mu nije dugo trajala karijera, nije ostao uskraćen za mnogo lepih uspomena.

– Počeo sam kao klinac u Radničkom, a prva profesionalna sezona je bila u Ribnici. Posle sam otišao u Požarevac i zaigrao za Mladi radnik, tu sam dobio šansu. Dobro sam se pokazao i pozvao me Partizan, koji je te godine osvojio titulu. Igrali su Ligu šampiona, bila je super prilika. Ekipa je bila dobra, baš sam bio zadovoljan i dobro sam igrao.

Prvi inostrani izazov Brđović je imao u dresu poljskog Belhatova (2013-2015).

– To je jedan od najorganizovanijih klubova u kome svake godine igra po neki Srbin. Prvo je bio Atanasijević, pa posle Lisinac, pa sam ja s njim igrao, sad Katić, Petković. Vole nas Srbe i poštuju nas. Jedan od boljih klubova na svetu… Posle toga sam dve godine bio u Sibiru. Tamo nije bilo života – sneg od septembra do kraja sezone u aprilu i maju. U zatvorenom si, imaš vozača koji te vozi na trening i to je to. Život se svodi samo na odbojku.

Kad podvuče crtu može da kaže da su mu pored uspomena sa terena, ostali i mnogi dobri drugovi.

– Sa Urošem Kovačevićem sam kum. A redovno se čujem i sa Krsmanovićem, Lisincem, Katićem… Nekako ne želim da ih smaram, jer znam kolike su obaveze, treninzi, utakmice. Dobro su svi, to je najbitnije. Viđamo se preko leta često kad su tu, svi su super. Drago mi je što me nisu zaboravili – sa setom u glasu završio je razgovor Aleksa Brđović.

 

SESTRA ANA JE U PARTIZANU

Aleksina sestra Ana takođe je bila u odbojci, ali je odustala veoma mlada. Igrala je na istoj poziciji – dizača.

– Ona je operisala rame i onda nije htela više da nastavi. To joj se baš desilo na početku karijere. Sada je sportski direktor odbojkašicama Partizana.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi