Stefan Milenković otvorio dušu za 24sedam: "Život iz kofera podrazumeva da ste često sami i ne mogu da kažem da je uvek lako"

Dvesta dana u godini je na putu i nije mu uvek lako, posebno kada dođe vreme prazika. Njegove Nove godine kretale su se od potpune samoće između tačke A i tačke B, do nekih veličanstvenih mesta poput Njujorka i Las Vegasa, gde je održao nastupe za pamćenje.

Danas, posle decenija života u koferu, svetski poznati violinista i jedan od najvećih srpskih umetnika, Stefan Milenković, konačno je svoj na svome, u svojoj zemlji, sa svojom porodicom.

Zahvaljujući njegovom novom prebivalištu u Novom Sadu, ovaj intervju smo mogli da uradimo oči u oči.

Zadatak ove rubrike je da ljudima pokaže da je život lep. Svoje argumente, čuveni virtuoz na violini, podelio je sa portalom 24sedam.

Život je jedan i data nam je šansa da ga iskusimo, zato bi trebalo da ga spoznamo u svim aspektima i dimenzijama. Što naravno ne znači da je život automatski lak, ali mislim da upravo u tom balansku između prepreka i teškoća i dobrom osećaju kada ih premostimo leži ogroman potencijal za sreću.

Promo/A.G.

Najprostije rečeno, moj život je lep i zbog slobode koju sam uvek imao, najpre zbog moje profesije koja, istina je, zahteva veliki rad i disciplinu, ali vam u isto vreme garantuje i veću slobodu.

Nemamo rutinu niti smo ukalupljeni u određene tokove. To znači da radimo kada drugi ne rade, sviramo koncerte vikendom ili praznicima, a sa druge strane imamo pravo da nam bude praznik kada svi drugi rade. Ta sloboda podrazumeva i putovanja i upoznavanje neverovatnog broja ljudi i sve to je divno, sva ta divna mesta, divna publika, sve to čini moj život lepim.

Život može biti lep na razne načine, kada vam je bio najlepši, a kada najteži?

Sustina života je uvek lepa samo što mi iskusimo situacije koje mogu da odu u određenu krajnost. Bilo je puno momenata koji su vibrirali posebnom vibracijom kao što je rođenje našeg sina kao jedan neverovatan trenutak. Kako on raste nižu se novi neverovatno lepi trenuci.

A pokleka, prepreka i neuspeha ima uvek. Svako od nas u životu ima trenutke kada misli da je dotakao dno, ja na to gledam kao na priliku koja nam je data da se odupremo, odskočimo od tog dna, odnosno nađemo u sebi neku novu snagu.

Promo/A.G.

Posle decenija života u koferu, šta biste rekli, ima li i takav život svojih lepota?

Kada je puna sezona ja sam 200 dana u godini na putu. I ne mogu da kažem da je uvek lako. Život iz kofera između ostalog podrazumeva da ste često sami, ali ja volim da sam u pokretu, da usavršavam način na koji se pomeram iz jednog mesta u drugo, da to obavljam što efikasnije i uz što manje napora. Koristim razne tehnike disanja, fizičkih vežbi, ishrane i ali i mentalnih vežbi kako bi vladao maksimalnim nabojem energije gde god se pojavim, bez obzira koliko sam proveo u putu.

Ali meni je sve to izazov i samim tim mi je lepo i zato je moj život lep jer zahteva od mene da se maksimalno angažujem u svakom smislu. A onda su tu brojne nagrade koje mi život pruža, nova mesta, novi ljudi, svirate u predivnim salama, sa fantastičnim muzičarima, neku divnu muziku. Taj osećaj, da kroz muziku usrećujem ljude i činim svet boljim, me ispunjava.

Promo/A.G.

Nakon četiri decenije nestvarne karijere vratili ste se u Srbiju da svoje znanje podelite sa mladim talentovanim ljudima. Da li ste sada svoj na svome?

Kako da ne, ja sam tek nedavno počeo da cenim te stvari, nisam ni bio svestan koliko mi je to falilo. Biti tu, blizu familije, sve to daje jedan neverovatan osećaj stabilnosti, emotivne baze koja je veoma bitna, pogotovo u poslu kao što je moj gde ste stalno na putu i nije isto da li se sa puta vraćate tamo negde ili se vraćate u svoju zemlju, među svoj narod, svojoj familiji, tamo gde vam je i fizička i emotivna baza. To znači mnogo.

Velika popularnost poput vaše često je zamka koja sa sobom nosi brojne izazove. Kako u velikoj slavi ostati normalan? 

Ako smo koncentrisani na slavu to je sigurna zamka i sigurno ne može dobro uticati na nas zato što je između ostalog direkto vezana i za ego. Ako nešto radimo samo da bi ljudi znali za nas, da bismo bili poznati i popularni, time zapravo hranimo ego. Sve to nije zdravo na duge staze. S druge strane, ako smo koncentrisani na naš produkt, na to prema čemu osećamo strast, uvek stremimo da pružimo bolje. Uvek gledam da sviram bolje, da razmišljam o drugačijim programima, o načinu na koji ću predstaviti to što radim i tada automatski imate osećaj da možete bolje i to je ono što vas nekako prirodno vraća na zemlju i čini vas skromnijim.

Niko nije super ljudsko biće. Oni koji su dugo na vrhu imaju karakteristike koje su stekli vremenom, velikim radom. Niko nije rođen uspešan, već je dugo i posvećeno radio da bi došao do trijumfa. Treba shvatiti da smo svi mi jedno, da kada se oduzmu neke spoljašnje razlike, ono što ostaje je isto u svima nama. I samim tim niko nije viši od nekog drugog. To su samo društvene podele, ali nisu ljudske, energetske.

Promo/A.G.

Jedan mudar čovek je rekao da one ljude koji suviše ne pritiskaju sudbinu sreća češće stigne. Da li se prepoznajete u ovim rečima?

Kažu i da sreća prati hrabre tako da je interesantan taj valcer koji često plešemo sa životom i srećom, odnosno sudbinom. Ne možemo ganjati sreću zarad sreće, kao što mislim da popularnost zarad poplarnosti nije dobar koncept. Ako smo u stanju da zamislimo sebe da smo zahvalni, da počnemo svaki dan sa jednom mini vizuelizacijom u kojoj prolazimo listu stvari na kojima smo zahvalni, samim tim manifestujemo sreću i niko ne može da kaže da je to neki sebičan cilj. Kada shvatimo da već imamo sve preduslove za sreću, onda idemo dalje sa tog nekog već stabilnog temelja ka nekim višim ciljevima. Ako možemo da zamislimo ciljeve kao da smo ih već postigli, to već može da nam pruži osećaj zadovoljstva i sreće. Sve to, ne bih rekao da je ganjanje sreće, ali je sposobnost da je zamislimo. To je jako važno. Kada shvatimo da je sreća već sa nama i da zavisi samo od nas.

Promo/A.G.

U kojim stvarima privatno uživate i koliko je onih koje nemaju mnogo veze sa muzikom i scenom?

Postoji dosta stvari koje volim mimo scene, baš zato što nemaju neke veze sa muzikom. Već dugo sam padobranac, iza mene je skoro 600 skokova, to mi je strast. Volim video-igre koje su mi kompanjon često na putu. Volim da čitam. Dugo sam plesao tango, pet godina sam trenirao borilačke veštine. Mnogo toga sam radio u životu pored sviranja violine, možda kako bih balansirao taj intenzitet sa kojim sam bio posvećen intrumentu. Prešao sam dva puta celu Ameriku motorom, to je bilo nestvarno iskustvo. Uvek sam imao nešto pored violine što me je balansiralo. Sve su to stvari koje me transportuju u neki drugi svet i to mi je dovoljno da se regenerišem i osvežim kako bih se sa još većim žarom vratio muzici i violini.

Na koliko kontinenata i u koliko zemalja ste u protekle četiri decenije slavili Nove godine i koji doček vam je ostao u posebnom sećanju?

Prosto ne znam odakle bih počeo, toliko je različitih situacija bilo. Nekad je to bilo divno u krugu porodice i prijatelja, a nekada u avionu. Vi letite, a pilot vam odbrojava do ponoći. Teško je predvideti te stvari. Recimo poslednji doček smo proveli porodično sa našim sinom, baš onako kako treba da bude, dok sam novu godinu pre toga dočekao sam, u Palermu, na Siciliji, jer sam svirao i 31. decembra i 1. januara.

Zbog prirode moje profesije često nisam mogao da biram gde ću dočekati Novu godinu, niti sam mogao da tempiram neki spektakularan doček, već sve zavisi od toga gde me put nanese. Moje Nove godine kretale su se od potpune izolacije između tačke A i tačke B do nekih veličanstvenih mesta poput Njujorka i Las Vegasa. Ali, na kraju krajeva najvažnije je sa kim ste, a ne toliko gde ste.

Kako ste doživljavali praznike daleko od doma?

To je prosto navika, programirate se da u određenom trenutku ne možete biti sa porodicom, ali ćete biti za dan, tri ili pet. To je prosto tako, jedan mentalni prostor u koji uđete i sačekate da prođe. Ali moram iskreno reći da je privilegija ovog posla da možda u ovom trenutku propuštam neki praznik daleko od porodice, ali s druge strane mogu da stvorim priliku za praznik bilo kada kada sam kod kuće, jer moj život ne prati šablone od 9 do 17, od ponedeljka do petka, i u tom smislu se to balansira.

Ta ideja da imam gde da se vratim, da je dom tamo gde je ljubav, to vas uvek održava i daje motivaciju da završite sa obavezama i vratite se tamo gde je najlepše, u svoj dom, svojoj porodici.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi