Ekskluzivno za 24sedam beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar: Moja životna filozofija, a pre svega vera koju živim, traži jedinstvo

15.04.2021

20:00

0

Autor: Ana Gligorijević

Ova vremena baš vape za prorocima, kaže monsinjor Hočevar

A.K./ATAImages

Između dvaju Uskrsa, katoličkog i pravoslavnog, ove godine je nešto veći razmak, što, naravno, ne znači da nije vreme za zbližavanje – jedna je od glavnih teza nadbiskupa Stanislava Hočevara, koji, u ekskluzivnom intervjuu za naš portal, govori o veri, ali i o sebi.

Kroz intervju u knjizi „Predeli verovanja“, saznali smo mnogo toga o vašem detinjstvu, odrastanju, želji da budete misionar u Africi, o dolasku u Beograd… Da li su vam sve te životne etape bile prožete verom?

– Pre svega, hvala vam na zanimanju za moj život! Da, ja shvatam i prihvatam svoj život kao čisti dar beskrajne Božje dobrote, ali i Promisla. On je apsolutni gospodar istorije, ujedno – što je pravo čudo – dopuštajući nama, ljudskim bićima veliku, pa ipak samo relativnu slobodu. U školi velikog filozofa i teologa Hansa Ursa fon Baltazara posebno sam razmatrao šta to znači prihvatiti svoj život i prihvatiti ga u veri. Što je zapravo i jedino logično! Razmišljajući o teškom stanju u Velikom ratu, o nestanku oca pre mog rođenja, o izuzetnom siromaštvu moje porodice i potpunoj društvenoj besperspektivnosti posleratnih godina – ja zaista u svom životu svuda otkrivam “prst Božji”. Zahvalan sam svojoj majci, braći i sestrama, koji su me u neopisivoj ljubavi učili da živim skromno ali hrabro, ali svi moji putevi obasjani su svetlom vere. Bez tog “opipljivog” svetla ne bih mogao da krenem na put s toliko izazova, ali i konkretnih poteškoća.

Tradicija u Katoličkoj crkvi je da svaki biskup sa navršenih 75 godina života Svetom ocu ponudi ostavku. Vi ste krajem 2020. godine napunili 75 godina, a i dalje ste sa nama?

– Da, baš tako. I ja sam Svetom ocu papi Franji već napisao svoju ostavku, ali dan pre mog rođendana (12. novembra 2020) primih odgovor preko apostolskog nuncija u Srbiji u kojem mi papa produžava mandat u Beogradu na još dve godine. To je bila pre svega želja mnogih odgovornih osoba u Crkvi, ali, posebno, i naših vernika. A ja sam se uvek u životu stavljao na raspolaganje svojoj Crkvi.

Milos Tesic/ATAImages

Život smo ubrzali do te mere da je vrlo često hedonizam prisutan kao nagrada za nihilizam. Da li je pandemija virusa vratila više razuma današnjem čoveku?

– Zasad, nažalost, još ne dovoljno. Zašto? Pa ko nam stvarno i ozbiljno tumači sve ove pojave? Eto, to bi bio zadatak svih crkava i verskih zajednica ‒ da u zajedničkom dijalogu s antropolozima pronađu smernice za našu budućnost. Ova vremena baš vape za prorocima. U naše vreme to mogu da budu samo autentične duhovne zajednice.

Kada je čovek umislio da je veliki i nepobediv, pojavio se jedan „mali“ virus koji je čitavu civilizaciju bacio na kolena. Kako ohrabrujete vernike, posebno u vreme najvećeg hrišćanskog praznika Vaskrsa?

– Mislim da je ovo pitanje suštinsko. Moram priznati da nikad dosad nisam tako svestrano i egzistencijalno razmišljao o odnosima između načina savremenog života – pa i ove pandemije – i smisla života i vere same, kao takve. I konstatujem da sam, nažalost, i sam uticao na ovu pandemiju, živeći premalo duboko i radikalno svoj odnos prema Tvorcu, svoj odnos prema Spasitelju Isusu Hristu i tajni njegove crkve. Isus kao ličnost bogočoveka i kao glava nove zajednice, to jest Crkve, sam po sebi je lek za čoveka koji je – grčki kazano – hamartenos, to jest izgubljen u tolikim obmanama. Vera nije puka teorija, nego znači biti doslovno »dotaknut« Duhom svetim. Ta snaga Duha svetog predupređuje našu izgubljenost u obmanama. Znam da će i sad neko na TV kanalima govoriti da sam protiv vakcine (a već sam bio vakcinisan). Ali vera je preventiva, a vakcina je kurativa. Kome je dato da razume, neka razume.

Youtube printscreen

Razlike u veri između pravoslavlja i katoličanstva su male. Da li su nam sličnosti neuporedivo veće nego što mislimo?

– Potpuno ste u pravu. Promišljajući izvanredno bogatstvo svega što nas sjedinjuje, trebalo bi da se svi beskrajno radujemo toj činjenici. Neobična je priroda naše ljudske grešnosti, to da radije gledamo samo na razlike i u nekom karikaturalnom duhu bolesno ih uvećavamo. Promislimo svi šta samo znači – a to nam je zajedničko – verovati u jednog ali trojedinog Boga; u čitavu istoriju spasenja; ovaploćenje Božjeg sina; dalje, šta to znači imati zajedničko Sveto pismo, Svete tajne… Nadalje, tokom čitavog prvog milenijuma hrišćanstva, i zajednički, isti put Crkve… Uz tu gromadu jedinstva imamo – što je krajnje legitimno i svrsishodno – različite liturgijske obrede. Ono što nas razlikuje jeste različit pogled na takozvani rimski primat (da li je to samo primat časti, ili i pravni primat?). Ne treba zaboraviti činjenicu da već jedan milenijum ne živimo zajedno, što sa sobom nužno donosi i različitost akcenata u tumačenju verskih istina. Ko danas bar malo razume sve opasnosti savremenog života, nužno će potražiti jedinstvo i zajedništvo upravo među nama; ujedinjeni, mnogo više bismo mogli da pomognemo čitavom čovečanstvu.

Milos Tesic/ATAImages

Lično ste mnogo uradili u Srbiji na jedinstvu dveju vera, govorili da niste uvek bili shvaćeni, ali da je duhovna tenzija bila neophodna da bi se došlo do zbližavanja?

– Moja životna filozofija i teologija, a pre svega vera koju živim, traže jedinstvo. Ali među nama ljudima, pogotovo na Balkanu, postoji mnogo predubeđenja, predrasuda, različith iskustava, kultura i obreda. Sve te različitosti sklone su da odvedu različitim percepcijama života. Mi ljudi ponekad i zlonamerno tumačimo jedni druge. Svega toga nikad se nisam bojao. Tim više jer sam i sam u velikoj meri eshatološki usmeren i istinski volim da svojim tihim unutrašnjim žrtvama doprinosim plamenu jedinstva. Istočna braća nama katolicima često prebacuju da nemamo pravu predstavu o kraju sveta, iskupljenju i sudbini svega što postoji. A neki i ne znaju da mi redovnici (monasi) salezijanci posebnu pažnju posvećujemo upravo tom aspektu hrišćanstva. Svakoga meseca imamo duhovnu obnovu koju jednostavnim jezikom nazivamo “vežbom za srećnu smrt”. Moj duhovni otac don Bosko imao je pak ovo geslo: “Da mihi animas, cetera tolle” ‒ Bože, ti mi daj da spasavam duše, sve drugo pripada tebi, sve drugo me ne zanima. To je takozvana spasenjska mistika. Da, pre svega treba bolje da upoznamo jedni druge. Ne smemo da zaboravimo: oni koji su vekovima živeli jedan uz drugog moraju početi da žive jedni s drugima. Tako će sve dobiti novi sjaj.

Da li će dijalog i zajedništvo naroda na ovim prostorima nadvladati sećanja na konflikte iz prošlosti? Često naglašavate da je to vaša misija u Srbiji?

– Sigurno, upravo to i jeste moja misija. Ali svi mi treba da s više istinoljubivosti i velikog međusobnog uvažavanja proučavamo istoriju, da iskreno priznajemo svoje slabosti, da nadoknadimo štetu, da jedni drugima iskreno oprostimo – jer samo to donosi oslobođenje, a ne revolucije. I konačno, da se iskreno pomirimo. Pomiriti se znači da onom božanskom ljubavlju, po kojoj nas je Tvorac pozvao u život, i mi prihvatimo jedni druge. Ko je protiv pomirenja, postavlja samoga sebe iznad Boga. A tako nastaju najopasniji istorijski presedani…

Instalirajte našu IOS ili Android aplikaciju – 24sedam.rs

 

 

 

Komentari (0)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

Povezane vesti