Otac me je ukrao iz bolnice, odneo me je u kesi! Nepoznati detalji iz života Harija Varešanovića

Hari Varešanović jedan je od najpopularnijih pevača zabavne muzike bivše Juge. Prodao je više od pet miliona albuma, njegovi hitovi poput ,,Lejle”, ,,Azre”, ,,Strah me da te volim”, ,,Prsten i zlatni lanac”… I danas se rado slušaju. Pred svoj 60. rođendan, otvorio je dušu pa u javnost izneo manje poznate detaje iz života, zalazeći i u privatni, o kom retko govori ,,na sva zvona”.

– Na svet sam došao 16. januara 1961. godine, kao drugo dete oca Reufika, mehaničara, i majke Zlate, koja je radila kao blagajnica. Najzanimljiviji događaj u mom detinjstvu vezan je za moje rođenje, jer me je tata ukrao iz bolnice. U Sarajevu je te godine bila izuzetno jaka zima. Novorođena deca su masovno počela da umiru jer grejanja u bolnici nije bilo. Otac je doneo mami pomorandže, a mene je bukvalno strpao u kesu i odneo u strahu da ne umrem od hladnoće. Stigao sam tako na zanimljiv način u topli dom – počeo je svoju piču za ,,Kurir” Hari.

– Prvo što pamtim bio je zvuk violine, sevdalinska nošnja i puna kuća ljudi. Moj deda Mehmed Aga Varešanović bio je čuveni pevač sevdalinki, odrastao sam uz njegovu violinu i smatram da mi je on preneo iskrenu ljubav prema muzici. Kad god bi se okupila cela familija, stavljali bi me na kaljevu peć da slušaju i gledaju čudo od deteta jer sam pevao sevdalinke i redovno pravio šou-program. Nekad je bila u našoj kući atmosfera kao u filmu ,,Ivkova slava”.

– U školi se nisam proslavio, jer sam bio slab učenik, ali sam zato već u prvom razredu osnovne škole bio poznato dete koje peva i svira za Dan republike, Dan mladosti i Prvi maj, podrazumevalo se da priredba ne može da se održi bez Harija. Čim bih nakupio dovoljno jedinica i neopravdanih izostanaka, na red bi došli i moji dani, to jest veliki praznici, tako da je automatski išla trgovina s razrednim većem. Na njihova prozivanja večito sam koristio izgovor: ,,Ne mogu ja u isto vreme da se bavim muzikom i školom, morate malo da mi pomognete!”

– Igrao sam i fudbal, a navijao sam za ,,Želju”. Svojom formom nisam za sport. Mogu privatno da budem na traci, ali ne bi bilo baš pametno da zaigram nešto grublje. U moje doba nisi bio normalan ako ne igraš fudbal, a ja sam imao i talenta. Međutim, toliko sam bio u muzici da nisam mogao ničemu drugom više da se posvetim. Čak sam i fakultet napustio. Posle srednje elektrotehničke, upisao sam filozofski fakultet i odustao nakon godinu, dve. Jer, kad nešto radim, onda sam u potpunosti u tome. Ima ljudi koji menjaju profesije, ali ja sam u potpunosti jedan dosadan tip.

Uzor mu je, kaže, bio pokojni pevač Kićo Slabinac.

– Sevdalinke su se pevale u našoj kući. Međutim, mene je uhvatila pop i rok muzika, koja je harala svetom i nije me pustila do danas. U tom žanru sam sebe pronašao. U muzici sam od pete godine i nekako me je popularnost dočekala spremnog. Kad sam krenuo u srednju školu, uzori muzičarima su bili Džejms Braun, grupe ,,Ti reks” i ,,Dip Parpl”, a meni Kićo Slabinac. Nekako sam se vezao za njegove pesme. Imao sam tada samo 15 godina. On mi je bio idol. Međutim, brzo sam menjao ukus i svoje poštovaoce.

– Sećam se da smo kopirali sve strane i domaće bendove i pravili igranke svakog vikenda, a imali smo i turneje po sarajevskim opštinama. Ima istine u tome da se mnogi mladići bave muzikom da bi lakše šarmirali devojke, ali ja nisam bio jedan od njih. Kod mene je to bila kolateralna šteta. Sa sedamnaest godina oformio sam novu grupu ,,Zov”, tada smo prvi put nastupali na radiju i televiziji i snimili pesmu ,,Poletjela golubica”, na tekst Duška Trifunovića, koja je i danas jedna od najdražih pesama o gradu Sarajevu. Dve godine kasnije priključio sam se grupi ,,Ambasadori”, koja je bila svojevrsna škola talentovanih pevača i muzičara iz Sarajeva, u kojoj sam stekao dragoceno iskustvo i išao na velike turneje po Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu. Posle te grupe odlučio sam da napravim svoj bend ,,Hari Mata Hari”.

– Vojska je bila čas. Godinu dana pre nego što je nastala grupa, otišao sam u vojsku. Vojni rok služio sam u muzičkoj jedinici u Nišu. Pre skoro godinu dana sam bio u Ohridu, gde sam imao koncert i upoznao sam se sa sadašnjim predsednikom Makedonije. On mi je rekao da smo mi zajedno delili krevet. Jedva sam se toga setio. Vojnički dani kažu da su najvažniji za odrastanje dečaka. Služio sam u artiljeriji. Nisu me terali da idem, dobrovoljno sam otišao – to je tada bila čast. Neki su eskivirali vojsku, a tada je bila Jugoslavija. Do 1992. godine JNA je bila duboko poštovana i bio je poštovan sam odlazak u vojsku.

Pročitajte još:

Čola pre ženidbe otkrio: Imao sam mnogo žena, a najviše sam voleo kasirke, spremačice i stjuardese!

O svojoj privatnosti, napominje, ne voli da govori javno.

– O privatnom životu ne volim da pričam. Imam dva braka iza sebe i troje dece: Damira, Maka i Nađu. Ćerka mi je podarila i dva unuka – Ishaka i Kana. To je sastav naš. Sad, u ovim godinama, unuci svašta probude u meni. Za svoju decu gotovo da nisam imao vremena… Bio sam na turnejama, putovanjima, ganjao posao i karijeru – a onda te unuci sačekaju kada imaš ozbiljne godine. Onda tek imaš vremena za njih i otkrivaš ljubav. Srećan sam što mi deca nisu u muzici. Ako nisu hipertalentovani i ako oni to neće, kao što nisu ni hteli, onda je to u redu. To je njihova stvar bila. Sinovi su informatičari, a Nađa je lekar.

Na estradi, ističe, nema prijatelje.

– Nemam nijednog prijatelja na estradi. To je jedna vrsta glume – javne stvari. To je predstava za narod gde ti pevaš, glumiš. To je umetnost. Ja to gledam kao svoj posao, uživam u njemu. Što se tiče kolega, kolege žive na svim krajevima sveta i najčešće se srećemo na aerodromima, popijemo kaficu jednu pre leta i to je to – ispričao je, između ostalog, Hari.

Pročitajte još:

Minimaks je bio ozbiljan šmeker! Sa 17 ljubio je profesorovu ćerku, zavodio je lepotice i preko telefona, a drugu ženu gotovo da je dobio na poklon!

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi