Sanja Ilić je stalno istraživao izvornu muziku i bio je ponosan: Nismo podlegli uticajima trendova, to nas je održalo

Aleksandar Sanja Ilić, osnivač grupe “Balkanika”, preminuo je danas u 70. godini od posledica koronavirusa.

Pre oko godina dana, pre nego što je počela pandemija kovida-19, Ilić je povodom dve decenije postojananja Balkanike govorio o raznoraznim temama.

– U životu su znakovi veoma važni. Nekada vam se sami ukažu, a nekada ih otkrijete, ponekad sasvim slučajno. Čini mi se da vas, ako verujete u njih, mogu voditi pravim putem. Meni se to dešavalo i dalje se dešava. Znakovi mogu da budu i slučajna poznanstva. 2000. godine na prijemu kod mojih prijatelja upoznao predivnog režisera svetskog glasa Tomaža Pandura. Slučajno je moja supruga imala kod sebe prvi CD Balkanike, „Balkan 2000“, koji smo mu poklonili. Posle nekoliko meseci došao je poziv od njegovog prijatelja Davora Rukavine, direktora “Lent” festivala u Mariboru, da održimo koncert sa simfonijskim orkestrom i horom mariborske opere. Taj model koncerta mi se veoma dopao i onda su se ređali nastupi u sličnim sastavima u kairskoj i aleksandrijskoj operi, u Luksemburgu, Skoplju. Najveći je sigurno bio koncert na Kalemegdanu. Sećam se, bilo je veliko nevreme i sve je ukazivalo na to da koncerta neće biti. Sedeo sam u nekom kombiju i gledao skoro prazno gledalište. U jednom trenutku, ugledao sam neke mlade devojke koje su stajale ispred bine i čekale koncert. NJihov osmeh me je naterao da rešim da nastupimo, makar kiša pljuštala. A onda se sve smirilo i sa vrha Kalemegdana se pojavila nepregledna reka ljudi koji su, naoružani kišobranima, hrlili ka gledalištu. Koncert je bio fenomenalan i skoro neponovljiv – ispričao je Sanja. On je ispričao šta je ono što je za 20 godina Balkanike bilo najvažnije da se probiju na muzičku scenu i postanu uspešan i ugledan bend

– Pre svega mislim da je to originalnost i dobro odabrana količina korišćenja etno muzike koja je meni inspiracija. Ne želim da sviramo čisti etno. To prepuštam onim sredinama koje sa kolena na koleno prenose tu muziku i čuvaju je za sledeća pokoljenja. U mojoj muzici se koriste i razni narodni instrumenti Balkana, ali se svira na malo moderniji način, ne sasvim standardno, a i sama harmonizacija kompozicija uslovljava jedan novi pristup muziciranja, tako da se dobija nešto „staro“, a potpuno novo. Mislim da smo uspeli da, gostujući po celom svetu, skrenemo pažnju mnogim narodima u dalekim zemljama da postoji jedna divna zemlja Srbija, koja ima sjajnu muziku i ritmove, i da pojačamo prodor balkanske muzike na mesto koje joj u svetskoj muzici i pripada – tvrdio je Ilić, dodajući da je Balkan “nepresušna inspiracija u svemu, pogotovo u muzici”.

Na konstataciju da su tuga i bol sa jedne i radost i strast sa drugestrane, kao najvažnija obeležja našeg mentaliteta, muzičar je odgovorio koliko je inspirativno pretočiti ih u muziku.

– Čini mi se da su koncerti Balkanike svuda u svetu, pa i tamo gde ne razumeju naš jezik, toliko dobro primljeni upravo zbog te emocije, ritmova, energije, sete, radosti i pomešanih osećanja koje naša muzika nosi. To je najvažnije u umetnosti, da izazovete emocije kod publike na koncertima. Način na koji naše devojke pevaju je za neke bio neshvatljiv. Nisu mogli da razumeju na koji način one proizvode glasovne bravure. Nama je to urođeno, a devojke su, pored talenta i školovane, kao i svi članovi benda. Skoro svi su završili Muzičku akademiju, ali muziku Balkana osećaju kao da su iz tih izvornih sredina. To je jedna od tajni uspeha – rekao je tada Sanja. Istraživanje izvorne muzike bilo je sinonim za Ilić, te je objasnio koliko ga je obogatilo sve do čega je došao, a kasnije pretočio u muziku.

pročitajte još

Preminuo Sanja Ilić: Frontmen grupe „Balkanika” se nije izborio sa koronavirusom

– Sa radom na balkanskoj muzici sam krenuo veoma ozbiljno, a da to nisam ni planirao. Čitao sam mnogo istorijskih knjiga o srednjovekovnoj Srbiji, Vizantiji. Naročito Ostrogorskog. Išao sam i u Srpsku akademiju nauka, u muzičko odeljenje i istraživao stare muzičke zapise. Išao sam i kod beogradskog muftije da mi malo približi značenje derviške muzike i plesova. Sve je to uticalo da jednog dana počnem i da komponujem. Osećao sam se potpuno posebno. Nisam imao više nikakve veze sa srpskom pop scenom, sa festivalima i pevačima. Sa tim sam potpuno prekinuo, jer to više nije bio moj milje. Dolazili su mladi ljudi u moj studio, sa čudnim instrumentima. Neke od njih sam prvi put video i krenula je nova priča, novi zvuk. Krenula je bajka koja i danas traje. Nekada mi se čini da su i koncerti i putovanja i sve što je Balkanika doživela, deo jednog sna, ali mi smo na sve kontinente nosili kameru i snimali. Bajka je ipak java – govorio je on i otkrio koji je perod bio najteži za njega i bend.

– Nije bilo teških perioda. Bili smo na okupu i vredno radili. Nismo podlegli uticajima trendova i to nas je održalo. Danas se trendovi brzo menjaju i skoro ih je nemoguće pratiti. Mislim da je trajanje u poslu najbitnija karakteristika vrsnih umetnika, a to se nama dešava – ponosno je isticao umetnik, počastvovan saradnjom sa mnogim muzičarima s kojima se susretao tokom dve decenije bavljenja muzikom.

– Najviše se ponosim gostima koji su svirali sa nama. Bila su tu i velika svetska imena, kao što je čuveni bugarski kavalista Teodosi Spasov, i Stojan Jankulov. Jedne godine smo svirali u Pakistanu, tri koncerta, u gradu Lahore. Prvi je prenosila državna televizija i sutradan nam je prišao direktor festivala i rekao da desetak vrsnih pakistanskih umetnika želi sa nama da svira treći koncert. Znao sam da bi to zahtevalo probe i dogovore i došao sam na, sada znam, dobru ideju. Rekao sam da ćemo mi svirati pedeset minuta našeg programa, a onda neka na scenu izađu petorica muzičara po njegovom odabiru i svi ćemo napraviti jedan veliki etno džem sešn. Tako je i bilo. Izašli su divni muzičari, sa još divnijim instrumentima, i počela je najlepša priča Balkanike ikada. Svirali smo i improvizovali kao da sviramo zajedno godinama, a onda je došao vrhunac. Na sceni se pojavio jedan dedica sa čudnim instrumentom za koji ni dan-danas ne znam kako se zove. Instrument neobičnog oblika, sa šarenim kićankama, a svirač je imao čudan, zagonetan pogled. Zvao se Sain Zahor. Posle koncerta, koji je bio više nego senzacionalan, prišao sam direktoru fetivala i rekao mu da je izbor muzičara fantastičan, ali da me je čovek koji je svirao na kraju i koji je maltene pao u trans svirajući, oduševio. Direktor se nasmejao i pitao me da li sam čuo za njega. Rekao sam da nisam. “E moj Sandža”, tako su me zvali indusi i pakistanci, “Sain je pre nekog vremena došao iz Londona gde je dobio Gremi kao najbolji etno muzičar na svetu.” Eto šta je privilegija kada se bavite muzikom koja nema granica – prisetio se tada Sanja za “Novosti”.

pročitajte još

Napisao je hiljade pesama, završio je arhitekturu, a nekoliko puta se razočarao tokom karijere: Bogata biografija Sanje Ilića

Ovako je Sanja Ilić govorio o svojoj supruzi: Ljubav sa Zlatom je trajala 30 godina, a nisam stigao da joj kažem koliko je volim

On je na pitanje, kako opisuje let svoje legendarne „Plave ptice“ ona simbolizuje u njegovom životu, istakao da je napisana sasvim slučajno, bez nekih pretenzija da bude hit.

– Moj kum Irfan Mensur došao je jednog dana, za vreme trajanja proba predstave “Plava ptica” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, i rekao mi da iskomponujem na njegov tekst pesmu koju bi glumci pevali u pauzi, između proba, radi relaksacije. Tako je i bilo. Međutim, kako sudbinu ne možete da menjate, to se desilo i sa ovom pesmom. Snimljena je u studiju, urađen je spot i za vrlo kratko vreme postala je mega hit. Ja sam je vratio u život i izvodim je na koncertima. Osećaj kada čujete da je više hiljada ljudi peva uglas je nešto što se ne može opisati i onda pomislite: Samo za ovo je vredelo stvoriti Balkaniku – rekao je Ilić.

Najviše je voleo balabana, jermenskog duduka, te mu se činilo da najviše podseća na ljudski glas skrhan bolom.

– Toliko emocija izlazi iz tog malog instrumenta da je prosto zadivljujuće. Koristili smo ga u evrovizijskoj pesmi “Nova deca”. Što se tiče suza, nećete verovati, ali to je “Simonida”. Dugo je nismo svirali. U stvari, to je samo moje klavirsko izvođenje. Letos smo nastupali u Ivanjici i neko iz publike je dobacio – Simonida! Nisam je svirao godinama, ali rekoh: “Ajde.” U toku pesme sam video suze u očima ljudi u publici, a naše devojke su bile potpuno zarozane od plača. I dan-danas se naježim kad se setim tih trenutaka. Moć muzike je ogromna! Muzika, kada izazove emociju, ruši sve preprek.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi