Prva ispovest sina Dragoljuba Đuričića: Tek sada, posle svega što se desilo, shvatam ko je on. Krivo mi je što je ovako otišao

Slavni bubnjar Dragoljub Đuričić izgubio je životnu bitku sa koronavirusom 15. marta i iza sebe ostavio mnogobrojne prijatelje, rodbinu i saradnike u žalosti, a najviše svoju decu – sinove Milana i Andriju, kojima se ponosio. Njih je želeo da izvede na pravi put, i u tome je i uspeo.

Milan ima porodicu i živi godinama u Australiji, dok je bubnjarov mlađi naslednik uspešan rukometaš kluba Partizan. Andrija je za 24sedam odlučio da prvi put otvori dušu posle teškog perioda i da progovori o svim idejama koje je imao sa ocem, o tome kakav je Đuričić bio privatno, kako su proveli poslednje dane…

– Dobro sam, moram da nastavim dalje, zbog oca najviše. Mi smo imali neki poseban odnos. S obzirom na to sam ja odrastao sa razvedenim roditeljima, otac i ja smo se viđali jedanput-dvaput nedeljno kada sam bio mali, i imam baš lepe uspomene. Ono što mi je ostalo u sećanju jeste to što sam ocu uvek bio prioritet. Uvek je viđanje sa mnom bilo prioritet. Pored profesionalnih obaveza koje je imao, on je uvek sve kombinovao tako da može da se vidi sa mnom. Nismo propuštali Partizanove utakmice, to je bilo neko naše druženje. On je sve uradio da bih ja bio dobar čovek, a onda i sportista. Dosta sam se povređivao, i moj otac je, kako za sport, tako i za moj život, bio tu za mene. Ostala je žal što nismo ostvarili ciljeve koje smo imali u vezi sa mojom sportskom karijerom. Bio je predan otac. Kada god su mu to dozvoljavali koncerti, on me je pratio i po Srbiji i po Evropi. Iako sam dete razvedenih roditelja, nikad mi ništa nije nedostajalo. Njemu je jedina želja bila da postanem dobar čovek i da me izvede na pravi put – ispričao nam je u dahu, još uvek ranjiv očevim iznenadnim gubitkom, a zatim se prisetio detinjstva.

– Kada sam bio mali, odlazili smo do Kalenić pijace, i naši susreti su trajali po tri-četiri sata. Dragoljub je bio toliko dobar čovek koji je nesebično davao sebe i imao vremena da sa svakim popriča i da svakom pruži savet. Mene je to nerviralo kada sam bio mali, jer je to bilo vreme za nas. Sada, što sam stariji, sve to shvatam. On je bio filantrop, i ponosan sam na njega. Tek sada, posle svega što se desilo, shvatam ko je on bio. Nikada nisam čuo da neko za njega ima ružnu reč da kaže. Sve njegove kolege iz zemalja bivše Jugoslavije su mi se javile, svi su tu za mene, ponudili su mi pomoć… To se nikada nije dovodilo u pitanje.

Andrija je, zapravo, uz oca zavoleo rukomet. Vežbali su kroz igru, a najdraži poklon koji je dobio od njega bio je rukometni dres.

– Pošto sam se bavio rukometom, dobio sam dres Barselone, kada sam tek počeo da se bavim sportom. To nikada neću zaboraviti, i to nas je i povezalo. Zbog njega sam počeo da treniram rukomet, pošto smo ga igrali kod kuće kada sam dolazio kod njega. On je od vunenih čarapa pravio loptu i tako smo se igrali, tako sam i zavoleo ono čime se danas bavim.

Njihova bliskost odnosila se i na druge aktivnosti, pa kada smo ga upitali koliko su u poslednje vreme provodili vremena zajedno i da li je Dragoljubu pomagao oko bašte i voćnjaka na selu gde je voleo da boravi, odmah je odgovorio da je za oca uvek bio tu.

– Od početka pandemije on se povukao. Ipak je imao godine i plašio se, pa se pridržavao svih mera. Bio sam uz njega i pomagao kad god sam mogao, ali on i ja smo gledali da što manje imamo bliski kontakt zbog korone. I zato mi je krivo, jer je on bio jedan od retkih koji se pridržavao svih mera od prvog dana, i na kraju je ovako završio. On je bio čovek koji nije imao nikakva hronična oboljenja, sa 69 godina imao je više energije nego mojih pet drugara od po 25 godina. Ja sam mu pomagao oko gradnje u fizičkim poslovima i transportu, ipak sam ja snažniji, a to sa voćem i cvećem je bilo njegovo, tu je on našao mir na selu – prisetio se Đuričičev sin.

Sa knedlom u grlu mladi rukometaš ispričao je da u poslednje vreme neretko sanja oca, za kojeg je bio mnogo vezan, a sebi je dao obećanje posle bubnjarove smrti.

– Lagao bih ako bih rekao da ga nisam sanjao, ali to je normalno, kada izgubite nekog najdražeg i najbliskijeg, kada to niste očekivali. To je nešto sa čim moraš da nastaviš da živiš, i znam da bi on bio najponosniji na mene ako bih sve uradio onako kako je on hteo. To je nešto između mene i njega. Znam koje su sve njegove želje bile za mene, a ja ću dati sve od sebe i on će me pratiti odnekle – rekao je Andrija, a potom nam priznao da li je tražio od oca savete kada je reč o devojkama.

– Nisam mu se poveravao, ali je on neverovatno lako nalazio kontakt sa mojim devojkama, lakše nego što smo on i ja razmenjivali mišljenja i iskustva. Bio je uz mene u svakom smislu – zaključio je na kraju.

Podsetimo, Dragoljub Đuričić preminuo je 15. marta od posledica koronavirusa u KBC „Dragiša Mišović”. Posle dve nedelje provedene u bolnici, njegovo srce je stalo nakon što su ga lekari skinuli sa respiratora. Đuričić je bio poznat kao bubnjar bendova „Ju grupa”, „Kerber”, „Leb i sol”… Bio je član pratećih bendova Zdravka Čolića i Đorđa Balaševića, a postao je simbol 5. oktobra kada je izašao na ulice Beograda sa bendom, zbog rušenja tadašnje vlasti.

Pročitajte još

Dragoljub Đuričić ispraćen na večni počinak uz zvuke bubnjeva (FOTO, VIDEO)

Dragoljub Đuričić: Šampion u plivanju i vaterpolo golman kome je Vlade Divac otkrio svoju veliku patnju

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi