"Trčali smo za autom, pa sam od bola pao na kolena..." Nenad Blizanac o detinjstvu bez roditelja!

Nenad Jovanović, javnosti poznat i kao Nenad Blizanac, tokom gostovanja u jednoj emisiji prisetio se svog detinjstva, pa otkrio detalje istog - koje javnost dosad nije znala. Pojedine stvari, prema njegovim rečima, ostavile su dubok trag na njegovoj duši. Tek kao stariji, uspeo je da ih savlada. 

Iako rođen u Štutgartu, dan-danas govori da je iz Pribojske Banje, gde je kod bake i dede proveo svoju ranu mladost, ali ne i s roditeljima. 

- Mene kad pitaju odakle sam, ja uvek kažem da sam iz Pribojske Banje, ali ja uopšte nisam iz Pribojske Banje. Rođen sam u Štutgartu, a svega osam godina smo živeli u Pribojskoj Banji. Naše školovanje od prvog do osmog razreda smo proveli u Pribojskoj Banji i nekako je moja duša tu, na tom mestu. Kad me neko pita odakle sam, ja uvek kažem da sam iz Pribojske Banje, ali eto, baš i nisam, ali se tako osećam - počeo je Nenad, brat Peđe Blizanca, u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović", a potom je "vratio film" u period kada je boravio kod bake i dede. 

"Bilo je neprijatno..."

Nenad Jovanović, ATAImages/Antonio Ahel

- To je period koji je, da kažem, mene formirao, hajde da kažem, mene, kao ličnost. To je bilo neprijatno jedno iskustvo. Mi smo, kao i naši roditelji, bili žrtve nekog trenda; tada su gastarbajteri svoju decu ostavljali kod njihovih roditelja na selu i to su bukvalno svi radili i to je bilo jako neprijatno za nas. Naravno i za naše roditelje isto tako, jer oni su smatrali da je to nešto što moraju da urade i verovatno su i oni isto patili zbog toga. Ali mi, kao deca, kojima je tada bilo najpotrebnije da da imaju zaštitu svojih roditelja smo sigurno imali, hajde da kažem, za ceo život... - izgovorio je Jovanović, nakon čega je Slavica konstatovala da su, u stvari, "bili lišeni svojih roditelja, koji daju sigurnost". 

- Apsolutno tačno. I, to je formiralo na neki način naš nervni sistem i viđenje, generalno, realnosti i sveta, jer tada u tom periodu kad više nema te sigurnosti, nema više te zaštite od roditelja, onda nervni sistem se tako razvije da u svemu vidi opasnost. Opasnost od nekog ponovnog ostavljanja ili neku drugu nepostojeću opasnost. Uglavnom neutralne situacije koje moje nesvesno tretira kao da bi mogle da me ugroze. I onda ti, u tom nekom grču, odrastaš i ukoliko nisi u stanju kasnije u nekim zrelim godinama to da osvestiš i da shvatiš o čemu se radi i da nekako gledaš da izađeš iz tog začaranog kruga konstantne neke opasnosti koja je u tebi, to zna da bude jako neprijatno. Ja sam među onima koji su uspeli da se izbore sa tim i da reše tu stvar - naglasio je on, dotakavši se potom i detaljnije tog straha od odbacivanja. 

Predrag i Nenad Jovanović, ATAImages/Antonio Ahel

- Pa to je taj strah od odbacivanja, koji je uvek prisutan. Strah odbacivanja, bilo čega, odbacivanja od okoline, nekih ljudi, univerzuma; uvek se plašite da ćete biti ponovo ostavljeni, da će vas neko odbaciti i da ćete, eto, ostati tu, sami, u tom bolu, jer ta bol je... Ja se sećam toga, tog momenta ostavljanja i tog bola - kazao je Nenad, koji je sa svojim bratom i te kako patio. 

Zatim, prepričao je situaciju koja se odvila kada su majka i otac odlazili. 

- Tačno taj momenat, kada su oni seli u kola i kada su krenuli, kada smo mi to videli, mi smo trčali za tim autom i onda, ima tu jedna krivina ovako, skreće ulevo i, kad nismo mogli više da trčimo, auto je skrenuo, ja se sećam da sam pao tada na kolena i da sam osetio neki nenormalan bol u predelu grudi i posle toga se više ne sećam ničega. Znači posle toga se neko vreme ne sećam ničega. Tog momenta posle toga, kad se to desilo, kako sam ja došao kući, kako, šta se desilo tu sa mojom bakom i sa dekom, kako su oni mene tešili i to, ja se toga ničega ne sećam. To je bio taj neki momenat gde je verovatno moje telo ugasilo... - prisećao se on, pa je dodao:

- Ta bol je bila verovatno u tom momentu za jedno dete od tri godine prevelika i odbrambeni mehanizam koji je u tom momentu to ugasio i, eto, najgore je što ti ceo život kasnije bežiš iz svog tela.

Kao mali, Nenad i Predrag nisu pričali o tome, ali kasnije jesu i to često.

"Bilo je tu i lepih stvari..."

Nenad Jovanović, ATAImages/Antonio Ahel

- Sećali smo se kako nam je bilo na selu. Sećali se te neke tuge, sete i lepih stvari. Tu je bilo i lepih stvari. Na selu smo se družili. Bili su dečaci, devojčice, zimi sankanje i to su neke lepe lepe stvari, ali eto, uglavnom smo se sećali tih nekih loših stvari, nažalost. To je bila neka tuga koja je ostala zaključana u meni dugo, dugo vremena, ja sam imao problem bukvalno da se suočim sa tim, da se suočim sa samim sobom, u smislu bukvalno sa samim sobom, sa svojim telom, da uđem i da osetim tu energiju koja se nalazi u mom telu; ja sam se plašio toga. Imao sam problem da uđem u to i onda sam kroz neki rad na sebi i kroz pomoć, naravno, uspeo da uđem u sebe i da osetim to, ali da ne pobegnem. I da ostanem da kažem: "Aha, to je to". Dosad me nije ubilo, neće ni od sada i uspeo sam da nekako prihvatim to, da ne bežim od toga čak i da mu kažem da je to, taj osećaj dobrodošao kod mene u cilju nekog svog hajde da kažem izlečenja od te zamrznute emocije u sebi - iskren je bio on, pa je dodao i:

- Kako sam ja to shvatio, shvatio sam to kao da je taj mali dečak, koji je ostao tada tu, na selu, sam još uvek, ima tri godine i on je tu meni i da je on prognan. Jednostavno, moj racionalni deo ga je prognao iz straha, ako ga neko vidi da je tako nesrećan i da je tako tužan i da je tako slab, opet ću biti odbačen od svih. I onda je taj moj racionalni deo bukvalno njega potisnuo i rekao mu: "Ej, mali, ćuti tu, nemoj da se javljaš da si živ, slučajno nemoj da mi praviš još i ti problem, opet će nas neko odbaciti". Ali kad sam ja njega prihvatio, tog malog, ja ga zovem Nele, pošto sam ja Nenad taj mali deo sebe zovem Nele, kad sam ja njega prihvatio, ali ne u smislu prihvatio ono da ga tolerišem, nego sa razumevanjem i sa ljubavlju kao prema jednom detetu, ja sam sad otac tom detetu, ja sam njega prihvatio i on ima apsolutnu moju podršku, apsolutno moje razumevanje i apsolutnu moju ljubav. I onda je taj mali dečak, pošto je bio sve vreme maltretiran i šikaniran od mog svesnog dela, krenuo nekako lagano da se oseća opuštenije i da mi veruje puno i onda je tu dobio to što je njemu bilo potrebno ceo život.

Nenad Jovanović, ATAImages/Antonio Ahel

Danas, u Nenadovoj pirmarnoj porodici - svako otišao svojim putem, ali vlada harmonija. 

- Sestra naša i dalje živi u Nemačkoj. Ona ima svoju porodicu, ima dva sina i ona živi i radi u Nemačkoj. Moji roditelji su se pre možda godinu dana preselili za Beograd. Oni žive blizu mene i tu su, mislim tu će i da ostanu, naravno. Brat je tu; ja sam u Mirijevu, on je na Vidikovcu, ne viđamo se nešto toliko često, ali se čujemo svaki dan. Uglavnom sve funkcioniše onako kako treba. Posećujemo se. Ja idem kod svojih roditelja često. Oni su blizu mene - izjavio je u pomenutoj emisiji Nenad. 

(Blic)

Bonus video: 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam