"Rekli su mi da imam još tri meseca života..." Vedrana Rudan iznela nove detalje velike borbe s opakom bolešću

Hrvatska književnica i kolumnistkinja Vedrana Rudan otkrila je u svom blogu nove detalje žestoke borbe sa opakom bolešću, te mnoge i zatekla priznanjem "da su joj doktori dali još svega tri meseca života". Njena razmišljanja koja je pretočila na papir prenosimo vam u celosti.

- Nakon duge i teške... Koliko ste samo puta pročitali ovu rečenicu i nastavili dalje drkati po mobilnom telefonu. Umesto da zastanete. Iz poštovanja prema onoj sirotici ili sirotanu. Nakon duge i teške... Okej, teške. Ali koji je to k*rac duge. Ja sam sad već toliko dugo duga da i ne znam koji rak imam. U Zagrebu su mi rekli, tri meseca. Je*iga. To je podatak. Tako treba razgovarati s bolesnicima. U tri meseca možeš da se organizuješ, opustiš, shvatiš da će umreti i svi oko tebe, odlučiš ko će da ti dođe na sahranu... "Tri meseca" je i utjeha. Daje ti vremena da analiziraš šta si sve uradio pogrešno, koga je trebalo poslati u k*rac, srećom, još imaš vremena. Jedna sam od retkih koja u životu nije grešila. Naprotiv, uvek sam preterivala u pristojnosti i empatiji - počela je Vedrana.

Vedrana Rudan, ATAImages/A. A.

- Imala sam prijateljicu, Bože, koliko "prijateljica" imamo mi žene. Dok mi nisu rekli dijagnozu, ćutala sam. Iz mene je provalilo jednog jutra, desetak dana posle operacije. Ležala sam na kauču poput tranžirane krave, kad, evo nje. "Ne bi verovala. Bila sam s Nikicom u Lidlu. Mala je bila u kolicima. Prišao nam je neki gospodin i rekao mi - gospođice, danas cure rađaju dok su još devojčice". Smejala se histerično pokazujući mi dva nova implantanta. "Kako si?" Je*ote. Nećeš mi na sahranu. Nećeš. Imaš šezdeset i četiri godine, a u "Lidlu" zbog tebe svi ku*čevi stoje na gotovs. Je*ote. Čitav te život znam. Pedeset mi godina pričaš lovačke priče, a ja dobra poput hleba i naivna kao časna u noći kad je postala nečasna... A, ne, ne, ne. Nećeš na moju sahranu gaduro na pragu osamdesete - nastavila je potom, pa je dodala:

- "Imate još tri meseca..." "Mama", rekao mi je sin: "Kako ćemo podići troje dece? Svet je poludeo. Sestra nema dece, imaju stan, nema nikakve potrebe da dobije ni komad kuće..." Podivljala sam. "Zašto imaš troje dece? Ko ti ih je uvalio? Ona je moje dete, tu je i tata. Kuća jeste moja starina, ali tvoj otac i ja u nju zajedno ulažemo već četrdeset godina..." Nije uspeo da sakrije tipični, podrugljivi osmeh. Znate već, budalo stara, jedina si u gradu koja ne znaš. Odlučila sam. Nećeš dobiti ni komadić kuće, a nećeš mi doći na sahranu ni ti, ni njeno troje dece. Neka im kuću ostavi otac.

Vedrana Rudan, ATAImages/Mateja Stanisavljević

- Onaj me osmeh je*eno uznemirio. Šta to moj sin zna, što ja ni u davno prošla tri meseca nisam uspela da saznam? Kad sam jedne od besanih noći, sve su mi besane, čula muževljev treći hrk koji bi slonu prekinuo orgazam uključila sam njegov mobilni. Ne morate da verujete, on nju zove kako je mene zvao pred četrdeset godina. "Mišu, mali majušni". Budala nepismena. Kao da postoji miš mali ogromni. Bila sam zaljubljena i mlada. Zato nisam obraćala pažnju na njegov pravopis, a ni na činjenicu da su stalno skupa lovili ribu. Meni se riba gadi. Razgovarala sam sa ćerkom. Sve je znala. "Čitav moj život je laž, laž", vrištala sam. "Stara, svačiji je život laž, da nije, sve bi nas istina pobila u dvadesetoj". Dakle tako. Da se svo ovo sranje nije odužilo ja bih umrla u miru i spokoju ispraćena kuknjavom svojih najdražih. Ovako ću na svojoj sahrani biti samo ja u pratnji sebe - zaključila je spisateljica u svom blogu.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam