"Halid je umro s osmehom na licu..." Bešlićev veliki prijatelj i saradnik o poslednjim danima pevača

Uoči sahrane Halida Bešlića, prijatelj i saradnik sada pokojnog pevača Nazif Gljiva prisetio se tokom razgovora s jednim medijima upoznavanja, rada s njim, a onda i njegovih poslednjih dana koje je proveo u bolnici u Sarajevu. Tekstopiscu i kantautoru mnogi će detalji ostati zauvek urezani u sećanje. 

Ličio je na Alena Delona

- Mi smo se upoznali u jednom restoranu gde je pevao Toma Zdravković. Halid je tu došao s tim svojim drugarima, imao je tad 21, 22 godine, a ja 26. Pevao je Toma, napravio je dobar štimung, ludnica prava i, onda su oni zamolili da i Halid nešto zapeva. Kad je on izašao na scenu, taj momak sa Romanije, on je privukao našu pažnju i svi smo ostali u čudu kako je dobro slagao tonove i kako je dobre pesme izabrao. Ličio je na Alena Delona. U njegovim očima sam video nešto vanzemaljsko i čudnovato i više ga nisam ispuštao iz vida. Oni su tad bili tu na Grbavici, on je učio zanat za tesara tu i spavao je u domu. Tada sam ja išao po kafanama i počeli smo da se družimo, upoznali smo nekoliko dobrih muzičara i počeli da pravimo muziku - počeo je za "Kurir" Gljiva, koji je Bešliću napisao prve pesme koje je objavio ("Sijedi starac", "Sanjam, majko, sanjam kuću staru"). 

Nazif Gljiva, Printscreen / O Kanal HD

Potom, usledio je album koji ga je regionalno proslavio i vinuo do samih zvezda.

- Naša prava saradnja počinje 1983. godine, kada sam mu napravio ceo album. Falila nam je glavna pesma i, kako ću, šta ću, probudim se ja jedne noći oko pola četiri, a stanovao sam sa suprugom i dva sina u garsonjeri... I kao da me je Božija ruka probudila, ja sednem i napišem celu pesmu. Odmah sam video da su "Dijamanti" neobična pesma. Posle rata, od 1945. godine, nije smelo da se peva o draguljima i bogatstvu. To je jedna poruka, šta će meni svo bogatstvo, ako nje nema... "Da kraj mene vile stoje, suvo zlato da mi broje", to sam prvo zapisao, a onda sam demo-snimak odneo Draganu Stojkoviću Bosancu. To je pesma koja je probila led i koja ga je proslavila, sve je eksplodiralo. "Bijelo dugme" je tad otišlo u višegodišnju penziju. Iako su izdali ploču "Lipe cvatu", to nije moglo da priđe "Dijamantima", oni su bili kao cunami - istakao je onda on, pa se dotakao i zarade uz sada pokojnog pevača. 

Dragan Stojković Bosanac, ATAImages/Antonio Ahel

- Kada bismo sve računali, zaradili smo tri milijarde, bruto. Sigurno da je bilo preko 300 miliona konvertibilnih maraka. Sve diskografske kuće napravile su bruto prihod. Ali koliko su od nas zaradili ostali pevači, muzičari, gazde, kafane, svuda gde su se pevale te pesme... Nismo Halid i ja zaradili toliko, mi smo možda po pet miliona za 20 godina. To je bilo puno ulaganja, mi nismo bili škrtice - uz osmeh je objasnio čovek iza čuvene numere "Beograđanka". 

- Ta pesma je napravljena za jednu devojčicu Draganu iz Beograda, koja je imala devet godina i za mog sina, Emira, koji je imao tada 11. Ona se posle dva puta udavala i razvodila, živela je na relaciji Beograd-Sarajevo. Tada smo Halid i ja ležali na plaži u Srebrnom, a oni su sedeli u plićaku i kupali se kao da su momak i devojka. I ja kažem Halidu: "Šta misliš za ovaj stih: Samo za tebe, Beograđanko mala..." Kaže on da je dobra ideja i ja onda odem i za 15 minuta napišem strofu i refren. Drugu strofu sam napisao kad sam išao da gledam Snežanu Savić kao Koštanu u Narodnom pozorištu, pa sam krenuo s Terazija ka hotelu "Metropol", kod Skupštine - pamti još uvek Gljiva. 

Halid Bešlić, Profimedia/Rok Valenčič

Onda, Nazif se osvrnuo i na njihov odnos poslednjih godina Halidovog života, ali i na to šta su radili kad je išao kod njega u posetu u bolnicu.

- Halid je radio i s drugim autorima. Oni su se strašno bojali kad bi ja dolazio kod Halida, da ću ponovo da počnem da pišem za njega, a to mi nije bilo ni na kraj pameti. Posle onakvog rata nisam ni pomišljao da pišem više o ljubavi. Poslednju pesmu sam mu napisao 2002.
Kod mene je Halid imao neko vreme, dok je on hteo, obezbeđen rols-rojs, šofera, guvernantu i dadilju. Nije morao da se sekira ni zbog čega, samo da izađe i peva. Sin je bio uz njega, divan dečko. Bio sam dva puta kod Halida u bolnici, bio je jako žut. Smejali smo se, pričali fore i viceve... Kažu mi da su ga našli nasmejanog kad je preminuo - otkrio je tada, pa podelio i svoje mišljenje o Bešliću, te zašto čitav region ovih dana tuguje za njim.

Niko nije bio kao Halid

Halid Bešlić, ATAImages/Antonio Ahel

- Halidove pesme su bile univerzalna priča. Kad on peva pesmu "Sarajevo, grade moj, njoj sam dao život svoj...", istog momenta se misli i na Beograd i Zagreb, Mostar, Niš... Ljudi su osetili da je on bio takav i da on to prenosi. Voleli su ga zbog pesme, melodije i zato što je bio dobar čovek. Niko nije bio kao Halid... Da je pevao o urmašicama, i to bi bio hit. Bog ga je takvog stvorio. Voleo je da se šali i bio je beskrajno tolerantan, nije bio izdajnik. Nikad nije dao na mene, uvek me je branio. I nikad nije zabušavao kao pevač, nije varao publiku kao neki - zaključio je za pomenute medije.

Bonus video: 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi