Kobna noć koja je Lauševiću uništila život: Glumac pre 28 godina ubio dva mladića, trećeg ranio
Za ovaj prekršaj on je 2001. godine pravosnažno osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 13 godina, zbog prekoračenja nužne odbrane u obračunu
Navršilo se 28 godina od tragičnog događaja koji je ostavio veliki pečat na karijeru glumca Žarka Lauševića. Naime, on je poslednjeg dana jula 1993. godine u podgoričkom kafiću „Epl” ubio Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (19) i ranio Andriju Kažića, a za ovaj prekršaj on je 2001. godine pravosnažno osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 13 godina, zbog prekoračenja nužne odbrane u obračunu. O svojoj sudbini i ovom teškom periodu, on je napisao knjigu „Godina prođe, dan nikad”.
Laušević je dobio pomilovanje od tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića 2011. godine, na osnovu bilateralnog sporazuma između Srbije i Crne Gore koji predviđa da osuđeni izdržava kaznu u zemlji čiji je državljanin. Lauševića je, da podsetimo, pred crnogorskim sudovima branio Toma Fila, jedan od najpoznatijih advokata sa ovih prostora.
Antonio Ahel/ATA Images
Oproštaj i bes
Podgoričanin Andrija Kažić, kojeg je Laušević teško ranio te kobne noći oprostio je ovaj napad poznatom glumcu.
Andrija je rekao da je tragedija, u kojoj je izgubio drugove Dragora Pejovića i Radovana Vučinića i bio povređen sa dva hica u desnu nogu i testise, za njega sada daleka prošlost.
– Život ide dalje i na sreću, ja danas imam svoju sreću. Imam posao, a pre svega imam dva sina, što je najbitnije, jer se posle nesreće polemisalo da neću moći da imam decu budući da sam bio ranjen u testise. Daleko je teže onima koji su izgubili decu. Sa Pejovićima nisam u kontaktu, a Vučinići su mi komšije i znam da i oni danas imaju svoje živote. Njima jeste ostala ogromna bol za izgubljenim sinom, ali sve to postepeno ide u zaborav. Takav je život – rekao je Kažić tada.
A. K./ATAImages
Ranjeni mladić je u više navrata za medije izjavio da ne želi da se seća te kobne noći, kao i da je o Lauševiću povremeno dobijao nove informacije o njegovom novom životu.
– U ovom momentu sam mu faktički oprostio. Čuo sam da živi u Americi, u Njujorku, da tamo ima neki život. Najpreciznije što mogu da kažem je da sam ravnodušan što se tiče Žarka Lauševića – ističe Andrija, i napominje da je Lauševića kao glumca rado gledao.
Žarko Laušević ATAImages/ Antonio Ahel
Članovi porodica poginulih bili su ogorčeni na vest da je Laušević pomilovan.
Ilinka Vučinić, majka ubijenog Radovana Vučinića, jedva je tada smogla snage da se obrati medijima.
– Tek mi je sin došao iz vojske. Bio je na ratištu… Otišao mi je 1991. u vojsku, a 1993. mi je došao. I te 1993. mi je poginuo… I kako da reagujem, kako ću da reagujem… Ne mogu.
S druge strane, te 2011. godine oglasio se i brat ubijenog Dragora Pejovića, Nebojša Pejović.
– Ipak je oduzeo dva ljudska života. Mog brata i pokjnog druga njegovog Radovana Vučinića… Ovo je stvarno tužno i tragično da je u jednoj državi osuđen, a da mu druga država daje pomilovanje – rekao je tada za crnogorske medije.
Žarko Laušević, Foto: Antonio Ahel/ATAImages
Osećao sam strah
Sa druge strane, kada je počelo suđenje Žarku Lauševiću, glumac je ispričao svoju stranu priče.
– Te večeri odlučili smo da, pre nego što odemo na spavanje u sestrin stan, nešto pojedemo i popijemo po pivo. Svratili smo u kafić gde sam, kada smo naručili jelo, pitao konobaricu: „Kakva je ovo galama?” Čula se neka buka. Mladić koji je sedeo na zidiću kafića upitao je: „Šta je bilo, momak?”, kazao sam: „Ništa, sve je u redu” – objašnjava on i dodaje:
Ovakav dijalog je ponovljen drugi, pa treći put. Nisam učinio ništa što bi moglo da isprovocira svađu. Prišao je još jedan momak i ja sam udaren. Guran sam, vučen, udaran…Za trenutak sam izgubio svest. Sve se, procenjujem, zbilo za najviše pola minuta. Sećam se samo delova događaja, jer mi je u glavi bilo sve pomešano. Osećao sam da mi se torba koju sam u poslednje vreme uvek nosio preko ramena i u kojoj je bio pištolj – otima. Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali napad nije prestao. Pucao sam ne znam koliko puta. Imao sam užasno osećanje straha. Vidim zatim da moj brat leži na dva metra od mene i iznad njega onaj drugi momak koji ga bez prestanka udara nečim u glavu.
V. M./ATAImages
Imao sam utisak da mu uzima život i pucao sam bez razmišljanja – rekao je on.
Mediji su pomno pratili svaki Žarkov korak van Amerike pa su tako preneli i vest da je 2014. posetio Nikolu Kaluđerovića, svog cimera iz zatvorske ćelije.
– Bio je kod mene kući, vala smo se isplakali ko mala deca. Najnormalnije se ponaša moj Žare, ali je malo izgubio lepotu. Lepo on izgleda i sad, ali nije kao nekad. Ali ko ga nije znao ko momka, taj ne zna ni šta je neverovatna muška lepota. A šta smo pričali, ne mogu vam reći, jer je to naša stvar. Odrastao je tu pored mene na Cetinju i tragedija ga je dovela kod mene u zatvor. Otkad je u Americi, čujemo se stalno, a kad sam ga sada ugledao, kao da me je sunce obasjalo kao nikad otkad sam izgubio sina – rekao je tada Nikola.
Zbog ovog prestupa život mu se preokrenuo za 180 stepeni. Laušević je bio primoran da glumu ostavi po strani. Nije snimao, niti igrao u pozorištu više od 15 godina, a onda se na male ekrane vratio u filmskom ostvarenju „Smrdljiva bajka”, potom u seriji „Senke nad Balkanom”. Snimio je i film „Volja sinovljeva” kao i seriju „Koreni”.
Pročitajte još
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari