Zašto je Brega sakupljač nekretnina: Kao i svaka sirotinja, uvek sam bio fasciniran kućama!

Muzičar Goran Bregović pre dve decenije „udario“ je popis svojih silnih nekretnina, ističući da je kućama uvek bio fasciniran, te da je to osećanje s vremenom dovelo do masovne kupovine širom sveta. Prema njegovim rečima, toliko je nakupovao kuća i stanova da ga je bilo sramota. Zato pak u starosti može da bira gde će da živi, a važna mu je samo jedna stvar – da se tamo gde se skrasi govori njegov jezik.

– Ja sam, kao i svaka sirotinja, uvek bio fasciniran kućama, pa sam toliko kuća nakupovao da mi je bio neugodno. Kad bih sad krenuo nabrajati gde sve imam kuće i stanove, to je da te jednostavno uhvati sramota. Ali to je valjda ono nešto što ti ostane od sirotinje, da kupuješ kuće. Pošto sam se skućio u Parizu i Njujorku, imam onu kućicu koju sam nasledio od oca u Svetom Petru Čvrstecu, zatim sam uspeo povratiti onu kuću na Jahorini i stan u Sarajevu, imam kuću u Beogradu gde mi je studio, a sad imam i u Zagrebu. Već sad mogu svuda pomalo dolaziti, a pravi povratak… Pa verovatno ću se vratiti ovamo da živim kad prestanem raditi. Ne znam još tačno gde, ili svuda pomalo. Važno je samo da to bude negde gde se govori moj jezik. Ne mogu stvarno kao star više govoriti strane jezike, to me nekako deprimira. Govorim francuski, engleski i italijanski, ali nekako već primećujem da ih govorim slabije, kao da mi organizam to odbacuje – pripovedao je za magazin “Profil” pre 20 godina slavni muzičar, koji je tada otkrio i da je uvek hteo da bude veći muškarac nego što jeste.

– Pa ja sam valjda uvek hteo biti krupniji i muževniji. Imam 180 centimetara, a mislio sam da je 190 minimum za muškarca, i na to, recimo, 90 dobro raspoređenih kilograma. Verovatno sam zbog toga uvek voleo raditi te muške stvari. Bio sam i dokon, naravno, ali sam uvek mislio da su najmuškije stvari penjati se na visoko, jedriti okeanom… Čak sam i boksovao. Uvek je to bila moja fascinacija, pokušavao sam biti veće muško nego što sam bio. Jesam, stvarno jesam. Zato mi valjda sad, pod stare dane, i toliko godi anonimnost. Pa jesam star. Imam pola stoleća. No dobro, dobro, ima nešto i u tome, slatko je biti star jer tako misliš da imaš manje odgovornosti. A i sreća je što sam star pa nisam nestrpljiv; da imam 20 godina, poludeo bih od nestrpljenja, da budem sutra na MTV-u ili smrt! Ovako, imam vremena, sve je mnogo komotnije, sporije… Volim ovo stanje, uživam u svojoj starosti – ispričao je tada pedesetogodišnji Brega, koji se osvrnuo i na svoju rokersku karijeru, koja je u tom trenutku već bila deo istorije.
– Glavni razlog zbog koga ljudi postaju rokeri je to što ih devojke najviše vole. Možda sam imao dilemu kada sam bio dete da li da postanem auto-mehaničar, ali sam brzo shvatio da devojke vole gitariste, pa sam pitao svoju majku da mi kupi gitaru. Nekako se desilo da moj otac bude srećan zbog te moje odluke, pošto je on u mladosti svirao violinu. Kasnije je postao pukovnik, ali je uvek pokušavao da me nauči da sviram violinu. Međutim, napravio sam svoj prvi rokenrol bend. Kad sam imao 15 godina, već sam svirao profesionalno. Moja prva tezga bila je u restoranu “Jagodica”, na putu ka Jadranskom moru. Svirao sam narodnu muziku, sa odgovarajućim muzičarima. Igrom slučaja, mnogo godina kasnije, pročuo sam se u Italiji baš po sviranju te iste muzike. Međutim, bilo je suviše droge i svačega nevaljalog uvek oko mene.
Inače, Brega je od samog početka radio punom parom, pa i ne čudi što je tokom života uspeo da „skupi“ tolike nekretnine.

– Rokenrol je u komunističkim zemljama očigledno bio mnogo važniji nego na Zapadu. Ja sam snimio mnogo ljubavnih pesama, naravno, zbog devojaka koje to vole, ali sam uradio i neke stvari koje sa ove vremenske distance mogu izgledati i pomalo detinjaste. Međutim, te stvari su u to vreme meni izgledale toliko važne, kao da sam neki narodni tribun. Porezi su, međutim, bili veoma veliki za vreme komunizma, a ja nisam želeo da ih plaćam. Uzimali su gotovo 99 odsto zarade. Na dve ili tri godine snimao sam novu ploču. Tako da ne mogu da kažem da sam tada baš mnogo radio. A za jugoslovenske prilike već sam bio prilično bogata rokenrol zvezda. Rat me je zatekao u Parizu u velikom apartmanu i sa malim bankovnim računom, ali sam, po prvi put u životu, bio u panici. Ne zbog toga što mogu da poginem ili što više neću imati novca, već zbog toga što sam ceo život proveo lagodno, radeći za novac samo one stvari koje sam želeo i koje bih radio i besplatno da je to neko tražio od mene. To je ta vrsta slatke lagodnosti koju samo novac može da vam pruži.

Kad je Jugoslavija počela da se raspada, Bregović je otišao u Pariz i počeo da komponuje muziku za filmove, ali i reklame.

– Da sve zaboravim, počeo sam zaista mnogo da radim od samog početka rata. Uradio sam muziku za osam filmova i imao veliki publicitet. Ozvučavao sam reklame za margarine, senf i parfeme. Danas ponovo mogu da radim samo ono što zaista želim. Pre rata imao sam zlatnu ploču za muziku iz filma „Dom za vešanje” i dosta primamljivih poslovnih ponuda. Pako Raban me je tražio za svoje parfeme. Nakon toga imao sam samo jednu veliku kampanju za ulje i margarin u Francuskoj. I, mislim da mi je to bilo dovoljno. Pravljenje reklama je zaista veoma stresan posao. Košta mnogo novca, a, zapravo, parfem nije ništa. Kompanija „Swatch” napravila je parfem. Koštao je duplo manje, ali ga niko nije kupovao. Svi parfemi su praktično izmišljena vrednost. Reklamirao sam i nekoliko piva. Jedno nemačko i jedno italijansko. Oni su kupili „Kalašnjikov” – ispričao je osnivač “Bijelog dugmeta”, koji je kasnije promenio muzički žanr i osnovao sada već čuveni “Orkestar za svadbe i sahrane”.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi