Ljuba Aličić je 1984. predviđao krah svoje karijere: Jednom će se desiti da niko neće da me traži, a pošto škole nemam, neću moći da biram!

Ljuba Aličić već decenijama je u estradnom vrhu, ali je kao mlad pevač, iako već popularan, bio veoma skeptičan prema svojoj pevačkoj budućnosti.

U iskrenoj ispovesti za „Sabor“ 1984, folker je otkrio da će da se zaposli kada svane dan kada ga, kako je mislio, niko neće tražiti.

– Kao prvo, u ovoj našoj profesiji niko nikome ne može da otme hleb. Za svakog ima mesta i svako može da zaradi ako radi. Moram da radim da bih živeo, pa bolje da mnogo i ne pitam. Nisam ni na koga ljubomoran, niko mi i ne smeta. Ne svađam se i ne odgovaram jer to ničemu ne vodi. Smejem se na sve te svađe i ogovaranja i jalove napade. Svestan sam toga da ova profesija nije večna i, za razliku od mnogih mojih kolega, prihvatam činjenicu da me jednom niko neće tražiti. Kad to vreme dođe, onda ću da se zaposlim! Pošto škole nemam, posao neću moći da biram – istakao je on, pa objasnio kako uopšte izgleda početak, a onda i borba za uspeh jednog kafanskog pevača.

– Kafanska publika, to se pretpostavlja, uvek je više volela pevačice. U vreme mojih početaka, one i nisu morale da znaju da pevaju. Ali kafanski pevač uvek je morao da – peva. Njemu ne pomažu suknjice i značajni pogledi, on mora da „popali” pesmom. Danas je to, ipak, malo drugačije. Publika u kafanama i od pevačica traži – kvalitet. Mene je pesma privlačila i napustio sam školu zbog nje. Nisam znao šta me čeka. Godinama su me držale reči pokojne Silvane Armenulić koja me je slušala i savetovala mi da nastavim. Nije me obeshrabrilo ni to što, kada sam počeo da idem po koncertima, ljudi nisu znali mene već samo naslove pesama. I kada sam sa Jovicom Petkovićem snimio prvu ploču, još nisam verovao da sam uspeo.

– Ovde kod nas nema nikakve provere kvaliteta. Recimo, svojevremeno je festival na Ilidži bio mesto na kojem su se odmeravale snage najboljih. Danas je to postalo mesto na kojem se najviše mućka. Sve se zna, svi znaju kakve su mućke u pitanju, ali – niko o tome ne prostavlja pitanje. Pobeđuju najbolje promućkani. Pravi pevači tamo odavno više ne dolaze.
Na samo pominjanje basnoslovnih zarada on je rekao:

– Koje crne milijarde! Nije lako stići do milijarde! Kad se sve sabere i oduzme, ja za prošlu godinu neću ni porez da platim.

„Preko grane“, kako je tvrdio, naši ljudi već su bili siti pesme.

– Danas to više nije kao nekad: naši ljudi napolju su se zasitili pesama. Ne pati se mnogo za kućom: mnogi se vraćaju, neki su odlučili da ostanu i potpuno se prilagođavaju ondašnjem životu. Izgustirao je naš svet te koncerte, sad su ostale kafane. Amerika i naši iseljenici još su željni pesme, ona im je veza sa rodnim krajem.
U zemlji je pak bilo rizično pevati baš svuda.

– Nije publika samo u Domu sindikata, prava je na vašaru i u kafani: pevam na vašarima, ali na svadbama – to je rizično. Svatovi nemaju milosti: tu ne važe nikakvi ugovori i dogovori, pevaj i sviraj do iscrpljenja. Na svadbe nikako! – zaključio je u prvoj polovini osamdesetih Ljuba, čija je karijera u prethodnih 36 godina bila bilistava, tako da se, na radost publike, njegovo predviđanje o zaposlenju nikada nije ostvarilo.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi