Kiki Lesendrić je mnogo puta stavljao glavu u torbu: Sa svega 14 završio u provaliji kod Kolašina, potom iskakao iz aviona, lomio kosti i jeo zmije!

Zoran Kiki Lesendrić svojevremeno je otkrio veliku porodičnu tajnu – kako su uvek imali sreće, pa čak i u nesreći. Napominjući da samo njegov pokojni deda nije „ispoštovao to pravilo“, jer je mlad pao s kola pa polomio vrat i tako otišao sa ovog sveta, pre 30 godina priložio je za medije mnogobrojne primere o tome kako je samim čudom uspevao da izvuče živu glavu.

– Pravilo o našoj sreći u nesreći potvrđuje i priča o udesu koji sam s porodicom doživeo u kanjonu Morače, u četrnaestoj godini. Vozio je tata, a ja sam sedeo takođe na prednjem sedištu, dok su mama i brat bili na zadnjem. Putovali smo na more i negde kod Kolašina skliznuli smo s puta i krenuli da se prevrćemo niz strminu, u samu provaliju. Zaustavili smo se, lupivši u neko deblje stablo, na granju. Sledeće žrtve lošeg puta bili su neki stranci, ali su nesrećnici (njih troje) poginuli – pripovedao je Kiki na samom početku devedesetih.

– Pamtim i da sam na svom prvom i poslednjem koncertu u Splitu pre tri godine, 4. jula, dobro nadrljao. Bilo je to poslednje veče čuvenog splitskog festivala, kad smo promovisali našu ploču „Kao ptica na mom dlanu”. Možda je baš taj koncert bio jedan od signala nekih današnjih nemira u Hrvatskoj. Sa „Pilotima” sam te večeri okupio oko deset hiljada ljudi. Čim smo počeli svirku, a i prilikom dolaska na binu, iz dela publike gde su bili „Hajdukovi” navijači poletele su, najpre, neprijatne parole i psovke, a onda predmeti i flaše, pravo na nas. Srećom, sve je snimala Televizija Zagreb, a bilo je i četrdesetak novinara iz cele zemlje. Najpre me je, pri dolasku, pogodila flaša u ruku, iz koje mi je potekla krv, no od uzbuđenja i frke to nisam ni primećivao. Sledeći udarac flaše bio je u glavu, dobro me je „prodrmao”, no iako je i iz te rane tekla krv, nastavio sam tvrdoglavo da sviram. Desilo se to kad sam pevao pesmu „Sanjam”, koja je tada bila hit. Publika je pala u euforiju, što su „napadači” iskoristili. Flaša koja me je pogodila, odskočila je i udarila u lice devojčicu koja je prošla mnogo gore nego ja. Jedna flaša me je promašila i pogodila urednika zagrebačke televizije Aleksandra Kostadinova. S njim sam se našao u istoj operacionoj sali na ušivanju. Pošto smo bili „popili” nekoliko flaša, ceo koncert se pretvorio u tuču. Momci iz Knina nisu dozvolili da nas ovi i dalje napadaju i stali su da nas štite. Od milicije nije bilo ni traga ni glasa. Svi muzičari koji su se tu našli, počev od „Novih fosila”, „Magazina”, „Đavola”, „Tuti frutija”, štitili su nas kao da se radi o njima samima. Sve je bilo u crno-belim nijansama, a ja sam u toj kompletnoj nesreći imao sreće. Publikovanje kompletnog događaja u mnogim listovima toliko je izreklamiralo moju grupu da smo doživeli iznenadnu popularnost i slavu kakvu priželjkuju svi koji se bave poslom kao što je naš.

– Nadrljao sam u SUP-u u Beogradu, gde su me saslušali u vezi sa ovim događajem. Pošto su u ono vreme imali jedini cilj da smire situaciju, zaključili su da sam ja napadao publiku, a ne ona mene. Demantovao ih je čak i jedan splitski list koji je objavio intervju sa jednim od napadača pod naslovom: “Napadao sam ga zato što je Srbin.” Svirao sam u svim krajevima zemlje, nedavno i u Sloveniji, gde sam se osećao kao na svom terenu. To što sam tad doživeo u Splitu, više nikad nisam. Tad je od 10.000 bilo u publici samo 300 „negativaca”. Sad su se umnožili i više ne putujemo u taj kraj.

Kiki se, prema sopstvenim rečima, rođenom glavom poigravao otkako zna za sebe!

– Sećam se i vojničkih dana kad sam se sa desetak svojih drugova prijavio za jedinicu specijalaca. Učili smo i da skačemo iz aviona. Jedne noći, tako, iskakali smo iz aviona. Bili smo nestašniji nego obično, i umesto posle 30 sekundi spuštanja koji su najslađi, otvorili smo padobran nešto kasnije. Bili smo u poslednjem avionu i spustili smo se iz njega iznad Jastrepca. Izašao sam poslednji i, gledajući na visinometar, zakasnio s otvaranjem padobrana. Bila je noć, loši uslovi za orijentaciju i u vremenu i u prostoru, a i bili smo na mnogo većoj nadmorskoj visini nego što smo predvideli. Pao sam na strminu, udario o stenu i onesvestio se. Probudio sam se posle nekoliko sati, tek kad je svanulo. Osećao sam bolove u glavi i u nozi. Bio sam, kasnije sam saznao, oko šest kilometara udaljen od svojih drugova, od kojih se njih devet „polomilo”. I tu sam imao u nesreći sreće. Sve je prošlo s potresom mozga i prelomom noge, a lako sam mogao da izgubim život. Odvukao sam se do prvog sela i ušao u autobus za Niš. U kasarni smo „dobili lekciju” da se više ne igramo glavom.

– Iskakao sam iz aviona i zimi. Sećam se, snežni vetar, zajedno s padobranom, poneo me je preko šuma i naselja. Spustio sam se u neko dvorište, u snežni smet ispred kuće. Izletela je žena u šlafroku sa slatkom i vodom, misleći, verovatno, da sam se uplašio. Međutim, nikad se nisam uplašio, ni kada sam se, takođe kao vojnik, našao u jedinoj prašumi u Evropi, u čuvenoj našoj Perućici. Bili smo na obuci preživljavanja u prirodi. Tu u divljini, između Sutjeske i kanjona Pive i Tare, gde ljudi gotovo nikad ne zalaze, na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne, proživeo sam najlepših mesec dana života i stekao veoma interesantna iskustva. Hranili smo se uglavnom vegetarijanskom hranom, raznim biljkama, pečurkama, ali sam jeo i poskoke i šarke. Srna i ptica nam je bilo žao. Zmije smo pekli na ražnju i bile su prilično ukusne, poput ribe. Jeli smo i neke sitne rakove i puževe. Međutim, otrovao sam se puževima, ali povraćao sam i sve je bilo u redu. Na tom logorovanju naučio sam da razlikujem otrovne od neotrovnih pečuraka. Od dvadesetak vrsta najviše smo jeli vrganj i lisičarku, koje su nam zamenjivale hleb i meso. Dečački san da provedem dane u divljini tako mi se ostvario.

– Oduvek su me privlačile „otkačene stvari”. Skakao sam s dimnjaka toplane na Banovom brdu, i kad ne pogodim pesak, padao sam i “razbijao se”. Bio sam suviše mali i suviše hrabar da bih shvatio da postoji tanka linija između smrti i života. Mnoge godine su prošle i mnogo toga se izmenilo. Sada me zaokuplja želja da odem u prašumu, daleko od civilizacije, smoga i gužve. Želim da se vratim prirodi, da se spustim splavom niz kanjon Pive i Tare – ispričao je Kiki pre 30 godina ,,Saboru”.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi