Ovako je Milanu Stankoviću vera promenila život! Pevač otvoreno o iskušenjima, pa nagradama koje su za njima došle

Pevač Milan Stanković svakako je među ličnostima sa javne scene koje su veru vrlo otvoreno, na sopstvenim listama prioriteta, „postavile" iznad svega - popularnosti, novca, lažnog sjaja, ali i drugih ovozemaljskih iskušenja. Nedavno, u razgovoru s medijima, progovorio je o tome šta je sve uspeo da prevaziđe i oseti zahvalnost na lekciji, otkrio je i zašto mir pronalazi u manastirima, te i nagovestio nastavak muzičke karijere.

Milan Stanković Instagram screenshot / milanstankovic

Najpre, objasnio je kako je nekada doživljavao Božić, a kako sada, kada je pozvata ličnost. 

– Kao dete sam voleo da idem kod dede na selo, sa svim običajima kojih se naši stari drže. To je bilo lepo vreme, puno doživljaja. Dok si mali, sve ti je novo. Kad odrasteš i probudiš se, shvataš da je Isus Hristos jedino novo pod suncem - počeo je on za „Objektiv", pa nastavio o tome kada je i kako postao vernik, te šta je bilo od presudnog značaja za njega, da se to dogodi. 

- Kršten sam još kao beba da bih preživeo, a preživeo sam mnogo u svom kratkom životu. Svi mi imamo stremljenja, želje, planove, uspehe, ideje. Velike darove mi je dao Bog, a s tim ide i veliki krst. Ali u ludilu ovog vremena, duhovno slepi, gluvi i nemi, svegrešni, pale prirode, svi neminovno ozbiljno promašujemo i sa zakašnjenjem osetimo da bez Logosa božjeg život nema života niti smisla. To su potvrdili svi koji se življenjem ozbiljno bave. Sve nauke, filozofije, revolucije, ideologije limitirane su okvirom stvorenog, bez pristupa tajni Tvorca, uzroka. A sve se na kraju završava Gospodom, jer kroz njega je sve i postalo. On, koji je za sebe rekao da je alfa i omega, a mi, bede, mislimo da je bitniji neki delta (soj, nesoj) ili omikron i svemu se osim Bogu pokoravamo i robujemo. Zato nam življenje i perspektive i jesu u konačnom smislu beznadežni. Ipak, to kada i kako ćemo poverovati i odazvati se na Gospodnji poziv, odnosno kako ćemo konačno živi biti, ne možemo znati, može nam se sam On otkriti u jevanđelju i to ne zavisi od nas malih, nego od Njega, osloboditelja, spasitelja, životodavca i jedinog čovekoljupca. Prosto, zaista Bog se javi… Hristos se rodi! Vaistinu, ovaplotio se Voljom Oca, od Duha svetoga i Marije Deve, i postao čovek! Istina, život i put, radi nas, da nas obnovi, izbavi, oslobodi od laži, greha, demona, smrti! Logos očev u telu, Bogočovek, nova tvar! Jedino novo pod suncem. Krajnja kenoza, spuštanje predvečnog savršenog boga u tačku vremena i utrobu Presvete Deve, šire od nebesa! I kako na to da ne odreagujete celim svojim bićem? Pa za šta smo stvoreni, dati i zadati onda ako ne za takvu ljubav i večno blaženstvo? - zapitao se on. 

Mir

Deo božićnog posta, inače, pevač provodi u manastiru.

– Menjamo egocentrični za hristocentrični život. Pravoslavlje je sve što je čoveku preostalo i jedino što je opstalo, jedina moguća borba, protiv duha zla, a za dobro i istinu, za ljubav i veliku milost Svedržitelja.

Na pisanja da je želeo i da se zamonaši, pa od toga odustao, kaže:

– Nažalost, svedoci smo da u medijima jako retko nailazimo na istinu o meni. Bezumni ljudi su i sveto monaštvo sveli na vesti iz rijalitija, vračare i gatare. Taj jedini bunt i otpor koji je preostao čoveku. Za početak, manastiri i svetootačko predanje su tu da nas uče i pomognu da postanemo hrišćani, što je vrhunska vrednost. Biti istinski hrišćanin je stanje duha koje nadilazi vreme i nakon telesne smrti prelazi u večno blaženstvo. Ali hajde za početak da naučimo da biti pravoslavni hrišćanin nije slobodan dan za jelo i piće za praznike, niti je brojanica okačena o retrovizor u kolima. Hajde da se latimo spasonosne Isusove umnosrdačne molitve, koja je ključ za osvajanje unutrašnjih prostora, za trezvenoumlje, upoznavanje Boga, sebe i stvarnosti. A onda nam neće biti važne banalnosti i tračarenje. Tada ćemo moći da se obradujemo, a ne snebivamo kada naša braća i sestre idu u manastir. Molim vas da se najpre upoznamo, pokajemo i izmirimo s Bogom, da iskoračimo iz prolaznih i trivijalnih stvari, iz vremena u večnost. Iz statistike preživelih u punoću života. To su moje božićne želje ljudima.

Milan Stanković ATAImages/Antonio Ahel

Upitan, zatim, koliko je teško biti na estradi a istovremeno se pridržavati Božjih zapovesti, imao je spreman odgovor. 

– To je stvar srca i njegovog pripadanja. Tamo gde je srce vaše, tamo će biti i blago vaše. Pa, mi ne možemo znati ni da volimo ako nas Bog tome ne nauči. Jer, eto, taj Svedržitelj, koji svetove rečju stvara, iz ljubavi nam je dao potpunu slobodu. Slobodnu volju da čak i njega nećemo. Toliko nas voli da nas ni na šta ne primorava. A danas ljudi jedni druge na teške budalaštine primoravaju, izdaju, ucenjuju i lažima i mržnjom pritiskaju. Ljubav nije ni ona naša pala, sujetna, bebeća „dajte mi ljubav, volite me, dajte meni sve”… Ljubav je davanje, žrtva. Gospod naš Isus Hristos projavio je apsolutnu ljubav kroz apsolutnu žrtvu na krstu. Još jedna tajna pred kojom treba drhtati. Oni kojima ništa ne predstavlja raspeće, nažalost, ne mogu ništa znati ni o ljubavi ni o Bogu. Simbol ljubavi nije emodži crveno srce, nego krst.

Gordost?

Milan je, sa druge strane, na početku karijere mnogima delovao arogantno. O tome da li je to bila gordost i (ako jeste), kada je to spoznao i kako se s njom izborio, priča:

– Medijske zabrane, linč, klevete i predrasude učinili su da moja borba za slobodu i prihvatanje individualnog u odnosu na mediokritete budu iscrpljujući. Zato često odustajem od prevođenja sebe masi. Takav stav nazivaju gordošću samo oni koji se zbog moje pojave, stava ili mišljenja osećaju indisponirano, inferiorno, ugroženo, postiđeno ili kivno, ali to je već njihov izbor ili ako hoćete, „sudbina”. O pravoj gordosti i ostalim strastima možemo da naučimo samo od svetih otaca. Zato u ovom bratoubilačkom vremenu nikad gorih podela, mržnje i zla i preporučujem da čitamo „Dobrotoljublje”, nakon čega nećemo kidisati jedni na druge i upirati prstom.

Veliki deo estrade, ne samo domaće nego i strane, nije odoleo iskušenjima koja neminovno nose slava i novac. Na pitanje da li je bilo tako i u njegovom slučaju, objasnio je:

– Sa iskušenjima bez duhovnika, bez mistagogije, bez svetih tajni crkve pravoslavne, bez svetootačkog predanja, van krugova istinski pravoslavnih ljudi, nemoguće je boriti se. To je unapred izgubljeno. Mi svi jedni drugima i hranimo i osuđujemo strasti. Oni na sceni i oni posmatrači. Potrčimo ka praštanju. I to govorim kao neko ko je, kao i svi, imao iste te sujetne slavoljubive želje i ostvario ih. Pozivajući mlade da ne upadaju u zamku, jer na kraju te duge ne čeka vas ćup sa zlatom. Niti će to krtičje sticanje ikada nahraniti čoveka. Čoveku prvo treba Bog Logos, a sve ostalo će vam se dodati. Usputno. Ni preterano strašno, ni preterano važno.

O krizi na estradi i pandemiji, te pauzi u karijeri, pevač je takođe progovorio ovom prilikom, ali nije zalazio peviše u detalje. 

– Nećemo umreti od gladi. Ne inspiriše me hiperprodukcija. Pevaću šta želim i kada želim. Mislim da ništa nisam propustio - istakao je on za pomenute medije, ne želeći, pak, da obećava novotarije na poslovnom planu. 

– Ništa neću da obećavam. Lepše je iznenaditi.

Rada Manojlović 

Rada Manojlović ATA Images/Antonio Ahel

Sa bivšom devojkom Radom Manojlović je, inače, uspeo vremenom da izgradi jak prijateljski odnos. Poznato je i da dele pojedine stavove. 

– Ne znam (kako), ali zahvalan sam Bogu i na tome i voleo bih i sebi i drugima više takvih međuljudskih odnosa. Sloboda, podrška, razumevanje. Ima li toga danas među nama i, ako nema, šta čekamo? - zaključio je pevač. 

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi