Nada Topčagić je bila veliki tremaroš! Mislila je da će umreti naočigled publike, a pesme je pisala po rukama

Nada Topčagić imala je buran početak karijere, da joj je čak u jednom trenutku došlo da odustane od pevanja.

Skromna mlada devojka iz Modriče došla je u Beograd 1973. godine, kao dvadesetogodišnjakinja, donevši sa sobom diplomu srednje hemijske škole i raskošan glas. Iako nije bila sama jer joj je pomagala starija koleginica Vera Ivković, izvesne nesigurnosti nije uspevala da se oslobodi. Štaviše, „vukla“ ju je još iz škole i to joj je predstavljalo veliki problem, jer je važan deo njenog posla pevačice – javni nastup. Svojevremeno, o tome je javno progovorila, pitajući se zašto se to baš njoj događa i odakle potiče. 

– U Beograd sam stigla 1973. godine sa 80 starih hiljada dinara, i mada sam bila tako vaspitana da nisam nikako mogla krenuti stranputicom – kad se danas setim tih početaka, pitam se samo kako sam se usudila! Istina, odmah po dolasku prigrlili su me Vera Ivković i njen muž Danilo, brinuli o meni, govorili šta da radim, verovatno poštujući tu moju strast prema pesmi i muzici. Moja je velika mana što nisam dovoljno sigurna u sebe. Ali što se tiče odlaska u Beograd, tu sam pokazala začuđujuću odlučnost. Moji su bili očajni, otac i dan-danas kaže: „Bolje da si se udala, sad bi već i decu imala”, ali ja sam terala po svome i ne mislim da sam loše uradila – počela je svoju ispovest svojevremeno Nada, koja se vodila politikom „što na um, to na drum“. 

– Ne znam čime pridobijam ljude, možda iskrenošću ili detinjastim ponašanjem. Neki put se stvarno osećam kao malo dete: kažem sve što mislim i, naravno, obavezno upadnem u neprilike. Posle se zaričem da neću više tako, pa opet izletim… – objašnjavala je pevačica, koju je, ujedno, mučila i neverovatna trema. 

Naime, ona i Dobrivoje Topalović važili su za najveće tremaroše na estradi. 

– Bili smo polumrtvi od užasa pred nastup (na „Hit paradi”): srce hoće da iskoči iz grudi, dlanovi mokri od znoja, curi voda s nas… Topalko samo uzdiše i pita se: „Šta mi je ovo trebalo – umesto da uzmem ralo i volove i šetam po poljima”, a ja totalno oduzeta. Mozak mi stao, ne mogu da se setim reči pesme, orkestar već treći put svira početak, katastrofa na pomolu. Znajući sebe, još na početke prve večeri napišem reči na parčetu papira, ali od uzbuđenja ne vidim slova, a ni muziku ne čujem. Druge večeri rešim da tekst napišem na dlanu, kao u školi pred pismeni, i tako nekako preživim. Posle je izašla slika u novinama na kojoj Topalko pokazuje foto-reporteru moj ispisani dlan. Dobro je kao štos, ali koliko me je nerava to koštalo! Ponekad mi dođe da usred pesme stanem i kažem: ,,Ljudi, ne mogu više, umreću tu pred vama od straha!”

To ju je, kako je tada istakla, mučilo i tokom školskih dana. 

– Kad bih samo mogla da se oslobodim te nesigurnosti ili barem da znam odakle potiče… Zašto baš meni to da se događa, kad mi je posao vezan isključivo za javne nastupe? Mislila sam, proći će s vremenom, prestaću da se plašim, stabilizovaću se – ali ništa. Sad sam se sredila, zasnovala porodicu, možda ipak jednog dana… – razmišljala je tada mlada pevačica, čija je karijera opstala do dana današnjeg. 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi