Milica Dabović o teškom detinjstvu: Često sam dobijala batine, otac me je šišao na kratko!

Košarkašica Milica Dabović otvorila je dušu i ispričala detalje o svom detinjstvu, ali i porodičnim problemima, ocu Milanu, koji je bio veoma strog i tukao je zbog svake greške koju napravi.

– Moje detinjstvo je za mene bilo najlepše, ali u isto vreme i veoma teško. Otac je bio veoma strog. Nisam smela da se prenemažem i plačem, jer bih u suprotnom dobijala batine. Kao i u većini domaćinstava tada, iz tanjira smo uvek morali sve da pojedemo. Morala sam da jedem sataraš, koji danas obožavam, ali kao mala ga nikako nisam volela. Jela sam ga i plakala. Bilo mi je muka dok sam punila usta hranom – započela je Milica priču za „Hit Informer”, pa objasnila da je njena sestra Ana bila očeva mezimica, dok je ona uvek bila kažnjavana kada god se njenom ocu učini da je pogrešila:

– Pamtim sve batine koje sam dobila! Želela sam da ih zakopam u svom sećanju, da zaboravim te uspomene, ali nisam uspela. Dobila sam strašne batine kada sam opekla mlađeg brata Miću. Imala sam devet ili deset godina, i vrelu kašiku sam mu slučajno zalepila na obraz. Tata je bio veoma ljut na mene. Bila sam dete, u šoku, nisam ni bila svesna šta sam napravila. Često sam dobijala batine „kako mi se greške ne bi ponavljale”. Dobro pamtim osećaj straha.

Za razliku od oca Milana, majka Nevenka nikada nije digla ruku na nju.

– Ona je za mene heroj! Obožavala sam je jer se kao lav borila za nas. Ali nikako nije mogla protiv tate, a kada razmislim, nije ni trebalo, jer bi verovatno samo pogoršala situaciju. Mi smo porodica, i kao i svaka druga, imamo prošlost, bolne trenutke, greške, ali isto tako i ljubav. S vremenom smo sazreli, spakovali sve na svoje mesto i nastavili dalje.

Već sa šest godina počela je da trenira košarku, i to kod svog oca, koji je bio trener. Godinu dana kasnije pošla je u prvi razred u Osnovnu školu „Milan Vuković”, ali da uči nije volela.

– Nisam ponosna na tu činjenicu, ali nisam volela školu. Danas govorim deci da treba da uče čak i ako imaju talenta za sport. Bila sam vrlo dobar đak, ali sam učila na silu. Nisam bila miljenica nastavnika jer sam često izostajala sa časova zbog košarke. Ni roditelji me nisu forsirali da učim, niti su me terali da budem nešto što nisam i hvala im na tome. Tata je čak razmišljao da me ne upiše u srednju školu, jer mu je bilo važno samo da treniram. I zaista sam bila dobra u sportu. Sa 14 godina su me zvali Džordanka sa Savine – priča Dabovićeva i dodaje da joj njena osam godina starija sestra, koja je prva počela da trenira košarku, nije bila uzor:

– Jelica je bila najbolji strelac u SFRJ, a ja sam je doživljavala kao nekog od koga moram da budem bolja! Takmičarski sam nastrojena. Kada igram karte ili „Ne ljuti se, čoveče”, ja se derem, vrištim, ometam protivnike… Bitno mi je da pobedim, a ne samo da učestvujem. Na kraju sam i bila bolja od Jelice, kao što je Ana od mene. Normalno je da svako od nas napreduje više. Ponosim se sestrom Anom. Osvojila je sve što se osvojiti može, a ja nisam uspela.

Da je bila vredna i uporna u svemu što radi govori i činjenica da je uporedo sa treninzima, pohađala i srednju ugostiteljsku školu.

– Imala sam najluđi razred, uvek smo pravili haos. Stalno sam upadala u neka koškanja. Čupala sam devojčice za kosu, to je bio moj vid samoodbrane, a dečaci su me čuvali i obožavali. Nisam dobijala batine od drugih, jer niko nije smeo da me dira. Bila sam ošišana na keca – priča Milica i objašnjava zašto je otišla kod frizera i rekla: „Šišaj na keca.”

– Kada sam bila mala, tata me je šišao veoma kratko. Ne znam zašto! Dok je to radio, plakala sam, pitala sam se zar mora tako? Ne sećam se da je Jelicu i Anu tako šišao, samo mene, možda je žarko želeo sina. U srednjoj sam počela da puštam kosu, ali sam sa 17 godina videla jednu devojku koja je bila ošišana na keca i svidelo mi se kako joj stoji. To sam uradila i ja. Kada sam došla kući, otac mi je rekao: „Šta učini od sebe?” A ja njemu: „Pa tata, uvek si želeo da imam kratku kosu!” I danas imam traume od frizera. U depresiju padam jedino zbog kose.

Međutim, muke u detinjstvu nisu bile samo zbog frizure, već i zbog momaka. Milica je bila zaljubljena u jednog Branka, zbog kog je na stranicama svoje sveske ispisivala njegovo ime.

– To je bilo u osnovnoj školi. Bila sam kao mali dečak, pa on nije davao ni pet para na mene. Ali kad god bi prošao pored mene, zastao bi mi dah. Bane sada živi u Beogradu i krivo mu je što nije bio sa mnom. Umem ponekad da mu kažem: „Žao mi je, prijatelju, imao si priliku” – priča ova šampionka, pa ističe da se naredni dečko koji joj se dopao zvao Alen:

– On je bio ostvarenje mojih snova. Trenirao je košarku. Kada moj otac organizuje utakmicu protiv dečaka, ja tri dana letim jer ću ga videti.

Međutim, posle njega usledili su promašaji. Sa 18 godina uplovila je u vezu sa jednim Vladom, kog je ostavila posle dve godine jer joj je otac rekao da se sele iz Crne Gore u Beograd, pošto je potpisala ugovor sa Beopetrolom.

– Tamo sam bila najbolja. Na pripremama u Ivanjici sam trčala krug ispred svih, pa su mi devojke govorile: „Šta je s tobom?” Nisu mogle da veruju koliko sam dobra. Zbog toga su mi mnogi zavideli – seća se Milica, koja je upravo zbog toga što je bila uspešna osetila ljubomoru na svojoj koži.

Pročitajte još

Milica Dabović zbog jedne fotografije na Instagramu izazvala lavinu komentara (FOTO)

Milica Dabović ne veruje muškarcima: Momci su manipulatori, lažovi i lopovi!

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi