Ko je bio Tomislav Merčep: Komandant jedinice koja je počinila najstravičnije zločine nad Srbima

Merčep je 2016. godine na Županijskom sudu proglašen krivim za krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, te je osuđen na zatvorsku kaznu u trajanju od pet godina i šest meseci. Njemu je utvrđena krivica za ubistvo 43 civila, koje su ubile njegove jedinice. Vrhovni sud je godinu kasnije povećao kaznu na sedam godina zatvora.

– Znao je da njegovi podređeni muče, pljačkaju i ubijaju u Pakračkoj Poljani i nije preduzeo nikakve mere da ih u tome spreči, čime im je dao prećutno odobrenje da to čine – zaključio je predsednik sudskog veća Zdravko Majerović, čitajući prvostepenu presudu Merčepu, prenosi Index.hr.

Na sudu je dokazano da je njegova jedinica nezakonito uhapsile ukupno 52 osobe. Samo šest ih je preživelo tretman merčepovaca, a tri osobe se vode kao nestale.

Poznati po okrutnosti

Merčepove trupe bile su poznate po posebnoj okrutnosti, a iza njih je ostao krvavi trag koji se nije mogao sakriti.

Upravo zbog te stravične okrutnosti i zločina počinjenih bez ikakvog pokrića, te njegove uloge u svemu tome, Merčepa su zvali gospodarom života i smrti, i to, kako smo već spomenuli, od Vukovara, preko Zagreba, pa sve do Pakračke Poljane.

– Zovem se Miro Bajramović i direktno sam odgovoran za smrt 86 ljudi. Ja s tom činjenicom uveče zaspim i ujutro se budim, ako zaspim. Svojom sam rukom ubio 72 ljudi, među njima je bilo i devet žena. Nismo pravili razliku, ništa nismo pitali, oni su za nas bili četnici i neprijatelji. Najteže ti je zapaliti prvu kuću i ubiti prvog čoveka. Posle sve ide po šablonu. Ja znam imena i prezimena svih ljudi koje sam ubio – ispričao je davne 1997. jedan od merčepovaca, koji je prvi progovorio o strašnim događajima u Pakračkoj Poljani.

Otvoreno je govorio i o Merčepovoj ulozi u užasima koje su počinile njegove trupe.

“Merčep je sve znao”

– Tomislava Merčepa sam upoznao 1991. godine u Dalju. Od tada smo zajedno ratovali. Prošli smo puno toga zajedno. Naša se jedinica zvala “Jesenje kiše”, odnosno službeno Prva zagrebačka specijalna postrojba pri MUP-u. Među hrvatskim vojnicima i narodom se jako dobro zna ko su “Jesenje kiše”. (…) Tomislav Merčep je bio komandant Poljane, a ja sam bio zamenik. Merčep je sve znao. On nije lično učestvovao u egzekucijama, ali je čitao sve što smo mu pisali u izveštajima, iako je većina informacija saopštavana usmeno.

On je znao za svaku likvidaciju jer je bio komandant i bio je za nas harizmatična osoba. (…) Mi smo u Pakračkoj Poljani ubijali i Hrvate i Srbe. Nas su se plašili i Hrvati u Poljani. Selo je, naime, po celu noć slušalo jauke i zapomaganja iz zatvora, ljudi nisu mogli da spavaju, ali ništa nisu smeli da nam kažu. Svi su znali da bi, ako nešto pitaju, i sami mogli da završe u zatvoru – ispričao je Bajramović.

Ipak, to je tek površina užasa koje su merčepovci radili.

Zatvorenike spajali na struju i palili plamenom iz plinske boce, pa polivali sirćetom po genitalijama i očima

– U Pakračku Poljanu stigli smo 6. oktobra 1991. godine, posle povratka iz Gospića. (…) Zatvorenike smo držali u podrumu osnovne škole, a kad ih je bilo više, onda bismo ih stavljali i u učionice. Za njih su najgore bile noći kad smo ih operativno obrađivali, a to je značilo da smo pokušavali pronaći najbolji način da im nanesemo što veći bol kako bi što više priznali. Znate li koji je najbolji način? Palite zatvorenika – plamenom iz boce plina, i onda ga polijete sirćetom, a to radite uglavnom po genitalijama i očima. Zatim, postoji mali induktor, poljski telefon, pa Srbina priključiš na to. Radi se o jednosmernoj struji, koja ne može da ubije, ali stvara neugodan osećaj kod čoveka – ispričao je Miro Bajramović.

Ali to nije kraj jezivih zverstava koja su radili Merčepovi ljudi.

– Pitaš onda tog priključenog Srbina odakle je, on ti kaže iz Dvora na Uni, a ti onda, okrećući poljski telefon, nazoveš Dvor na Uni. Zatvorenicima se u zadnjici znao gurati kabl, to bi im ostavili po nekoliko sati da ne mogu da sede. Otvarane su im rane po kojima su posipani so ili sirće. Uglavnom, nismo dozvoljavali da prestanu da krvare. Isto tako, svi su isti dan morali da nauče “Lijepu našu”… Kad se setim svih tih mučenja, pitam se kako su uspeli da se sete svega toga. Na primer, najbolnije je zabiti male eksere pod nokte. Kad na to spojite trofaznu struju, od čoveka ne ostane ni traga. Pepeo! Ja se toga nikad ne bih setio, a znam Lenzov zakon. Ja sam ispitivao privedene, ali ih nikad nisam maltretirao, niti to činio iz zadovoljstva, ali bilo je onih koji su u tome uživali. (…) A svakako se znalo da će svi oni biti likvidirani, pa nije važno boli li ga više sad ili sutra. Ljudi su pod takvim mučenjima priznavali sve što su znali i što se od njih tražilo. U početku smo glumili nekakve demokratske policajce, davali smo Srbima papir da na njemu napišu sve što znaju, a tražilo se što više imena i lokacija – navodi se u Bajramovićevu šokantnom priznanju.

Bajramović se kasnije na suđenju Merčepu misteriozno predomislio i počeo da tvrdi da nije tako mislio ili da je u intervjuu bio pogrešno shvaćen, iako je potpisao svaku stranicu intervjua.

Ali zato se nije predomislio bivši pomoćnik predstavnika Vlade za Pakrac Đorđe Gunjević, koji je na suđenju opisao kako su ga merčepovci uhapsili, te spajali na strujni induktor. Prisetio se i da ga je Merčep lično ispitivao.

– Mučili su me spojivši me na strujni induktor. Kako je ko došao, radio je šta je hteo – rekao je Gunjević, prisetivši se da su zatvorenici morali da pevaju hrvatsku himnu i dižu ruku na ustaški pozdrav.

Zatvorenike su mučili i na Zagrebačkom velesajmu

Drugi svedok je ispričao kako su merčepovci mučili ljude na Zagrebačkom velesajmu.

Stevan Brajenović posvedočio je da su ga u novembru 1991. godine nepoznate naoružane osobe odvele u paviljon Zagrebačkog velesajma. Oduzeli su mu pritom torbicu s novcem, dokumentima i pištoljem, a s Velesajma je odveden u Pakračku Poljanu, te je bio zatvoren četiri dana, tokom kojih su mu pretili ubistvom. Pritom je često čuo krike, jauke i zapomaganja, zvukove indukcijskog telefona, a ispod vrata su mu puštali sumpor-dioksid.

Srpskom zarobljeniku žicom puštali struju u debelo crevo

Na suđenju je na površinu isplivalo još užasa za koje su odgovorni merčepovci.

– Moj suprug je 18. oktobra 1991. otišao u Kutinu po platu i više se nikada nije vratio. Kasnije sam saznala da je tog dana posle mučenja likvidiran u Pakračkoj Poljani. Da su mog supruga Savu Mijića mučili u Pakračkoj Poljani, i to tako što su mu žicom puštali struju u debelo crevo, ispričao mi je Branko Velagić, koji je takođe bio zatvoren u Pakračkoj Poljani. U međuvremenu je umro, a pričao mi je da je moj suprug plakao te molio da ga puste jer ništa nije kriv – ispričala je Ankica Gašpar, kojoj su Merčepovi ljudi ubili muža.

Ubistvo porodice Zec

Možda i najstrašniji zločin merčepovaca je jezivo ubistvo porodice Zec u Zagrebu.

Zagrebačku porodicu Zec – oca Mihajla, suprugu Mariju i njihovu 12-godišnju kćer Aleksandru – Merčepovi ljudi su pobili u noći na 8. decembar 1991. Aleksandra Zec imala je samo 12 godina.

Imućni zagrebački mesar Mihajlo Zec ubijen je kada je pokušao da pobegne iz svoje kuće na Trešnjevci u koju su oko 23 časa upale naoružane osobe, a njegovu suprugu i maloletnu ćerku ubice su odvele do planinarskog skloništa doma Adolfovac na Sljemenu te ih tamo pogubili. Posle ubistva, mrtva tela su prekrili smećem.

Za ubistvo devojčice Aleksandre Zec i njenih roditelja niko nije odgovarao

Nedugo nakon što je policija pronašla tela, uhapšeni su pripadnici Merčepove jedinice – Munib Suljić, Igor Mikola, Siniša Rimac, Nebojša Hodak i Snežana Živanović, od kojih su neki pred istražnim sudijom priznali ubistva, ali na suđenju je utvrđeno kako pred istražnim sudijom nisu imali advokata, što su po zakonu za tako teško delo morali da imaju, pa su njihovi raniji iskazi “odbačeni”, a oni su oslobođeni.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi