Nada Obrić napušta estradu: Od mene je dosta, moram da preguram ovaj period

Nada Obrić, kao prava lavica, prošla je četvrti put kroz težak i neizvestan period zbog bolesti koja joj se vratila, ali ni ovog puta, nakon terapije u Austriji na koju je odvela ćerka Itana, ne želi da se preda. A čini se da to ne bi želela najviše zbog svoje dece, na koju je ponosna.

Dok daje intervju za 24sedam, najpre je poziva ćerka, a zatim snaha. Interesuju se i brinu šta radi, dok im ona uz tepanje i osmeh govori da će im se javiti kasnije. Optimizam je dosad nije napuštao ni u najtežim trenucima, ali je ipak donela jednu odluku, koju je prvi put podelila za naš portal – povlači se sa muzičke scene nakon 40 godina. Ne samo zbog zdravstvenog stanja, već i zato jer smatra da se dovoljno pokazala. U intervjuu je govorila o kumu Draganu Stojkoviću Bosancu, otkrila kako se osećala na hemioterapiji u Beču, kao i čiji poziv ju je nedavno iznenadio.

Tri i po meseca niste bili kod kuće. Da li ste se adaptirali otkad ste se vratili u Srbiju?

Dobro sam. Ne dam se. Znam i za bolje dane, ali dobro sam sad. Dugo mi je trebalo da se adaptiram. Nisam mogla da poverujem da sam konačno kod kuće, u svom stanu.

Kako vam je bilo u Beču tokom terapije?

Ne bih o tome da govorim, razumite me. Dosta sam o bolestima pričala.

Da li ćete kontrolne preglede da obavljate ovde ili u Beču?

Naravno, moram tamo. Ne bih sve to izdržala da nije dece.

Kad je počela korona, deca su vam pomagala. Da li sada imate neku kućnu pomoćnicu?

Deca su mi tu šta god da mi zatreba. Ali, naravno, imam i ženu u kući koja mi pomaže. Za sve drugo, snajka je tu, šta god da mi treba. Ćerka je isto trenutno sa mnom.

Snaha brine o vama kao da ste joj majka. Znači li to da ste i vi dobra svekrva?

Jeste, hvala bogu da je tako. Ja se nadam da je to uzajamno.

Da li izlazite negde ili se plašite zbog koronavirusa?

Uveče izađem da prošetam, sednem i u kafić. Preko dana mi ne prija vrućina. Ne viđam se s prijateljima, jer ne smem mnogo da se spajam s ljudima. Ali čujemo se svakodnevno.

Sada ste verovatno non-stop na telefonu, jer vas svi zovu. Čiji poziv vas je iznenadio?

To je postala centrala, zovu me ljudi iz celog sveta. Zvala me je svake večeri Buba Miranović i dala mi je punu podršku. Ne bih dalje da nabrajam, jer ne bi bilo lepo da nekog zaboravim.

Kako baratate društvenim mrežama i mobilnim telefonom?

Imam ja sve, ali ne ulazim u komentare. To me ne zanima da čitam.

Zovu li vas putem video-poziva i da li se javite ako ste u „kućnoj varijanti”?

Zavisi od toga koji su to prijatelji. Ako me zovu prijatelji kao što je moja Mica, onda sam, naravno, na videu.

Iako ste svašta preživeli u poslednje vreme, deluje da se dobro držite?

Sama činjenica da sam došla kući me raduje. Nisam ni znala koliko mi je lep stan dok se nisam vratila. Nisam nikad na tako dugačak period napustila stan, pa mi je to bilo baš strašno.

Pre korone i pre nego što ste saznali da vam se bolest vratila, počeli ste neka snimanja. Da li nešto planirate u narednom periodu?

Nemam ništa u planu. Ne razmišljam uopšte o poslu, ni o čemu, mislim samo na to što treba da preguram. To je to. Od mene je dosta, dala sam što sam mogla. Mnoge moje pesme će ostati posle mene, a ko hoće da me čuje, ima i „Jutjub” i „Gugl”.

Da li to znači da ste odlučili da se povučete sa estrade?

Da, to taman to znači.

Da li pevušite po kući?

Pa, ne. Ja to nikad i nisam radila, nisam u nekim klišeima. Sve što je počelo u ovom poslu, od mene je krenulo. Zbog toga sam srećna, ali sam znala da nekad zbog toga budem i tužna. Gledam sada nekoga i pomislim da sam ja to prva uradila, ali neka ih. Svakome želim uspeh. Za sve ima mesta, i svako pokaže kakav je. Suština je da se narod ne može prevariti, može trenutno, ali na duže staze ne može ni u čemu, pa ni u ovom poslu. Ipak sam ja 40 godina na sceni.

Neke vaše kolege proslavljaju jubileje ove godine. Imate li vi u planu da se na taj način oprostite od publike?

Ja sam to u principu već uradila za „Jugoton”, odnosno „Kroacija rekords”, kada sam izdala CD sa 50 mojih hitova. Napravili su mi promocije za pamćenje. Jednu u Beogradu, a drugu u Zagrebu. Tako da sam se praktično već oprostila, a ko hoće da me sluša, može da poruči CD preko „Kroacija rekordsa”. Imam status istaknutog umetnika, i smatram da sam dobila sve nagrade koje mogu da se dobiju. Ne postoji nagrada ustanovljena u ovom poslu a da je ja nisam dobila. Ipak, najveći uspeh su mi moja deca i unučići. Tu sam se ostvarila u najboljem smislu. Zbog toga sam najponosnija žena na svetu. Dva dana sam plakala zbog nekih poruka, onda znate da niste uzalud živeli.

Da li vam smeta današnja situacija na estradi i popularnost pojedinih mladih pevača koji nemaju naročite glasovne mogućnosti, s obzirom na to da kada ste vi počinjali, izvođači su morali, pre svega, da imaju kvalitet?

Ne bih rekla da mi smeta, svako ima pravo da radi šta hoće, ali ponekad mi ih bude i žao, iz mnogo razloga. Najviše zbog takvog njihovog ponašanja i razmišljanja. Nekad pomislim da im treba prijatelj ili neko iz porodice da ih usmeri. Danas mnogi smatraju da samo treba da se skinu, i eto uspeha.

Imali ste pre 30 godina zanimljivu situaciju sa kumom Draganom Stojkovićem Bosancem, kada se probijao na estradu. Pao je i povredio se, a vi ste ga bodrili?

Ja sam tada živela u Sarajevu, i u Beograd sam dolazila samo da snimim ploču i žurila da se vratim nazad, jer sam bila ograničena vremenom. Tada sam radila kao pravnik u opštini u Sarajevu. Uglavnom, ja sam čula za Dragana, govorili su da postoji jedan dečko koji lepo svira u hotelu „Jugoslavija“. Pozvala sam ga oko ponoći, jer je takva situacija bila, da ga pitam hoće li da snimi sa mnom ploču. Pošto sam tada bila jedna od najpopularnijih pevačica u Jugoslaviji, on je mislio da ga neko zafrkava i spustio mi je slušalicu. Pozovem ponovo i kažem: „Dragane, Nada Obrić ovde, evo i Blagoje Košanin je ovde, da ga čuješ ako želiš“, i naravno, došao je sutradan da nastavim snimanje s njim. On je bio presrećan i nije verovao da ga ja zovem. Završili smo snimanje, a u studiju je bila neka sajla pričvršćena za pod i on se spotakao, pao i povredio lakat. Kad su ga ušili u bolnici, rekao je, onako tužno: „Šta da radim kad mi se ne da.“ Rekla sam mu da idem za Sarajevo, da mi se javi kad se oporavi i da ćemo nastaviti sa snimanjem. Tako je i bilo, počeli smo saradnju.

Verovali ste u njega, a možda, u neku ruku, i odlučili o njegovoj karijeri?

Da, verovala sam u njega. On je božanstven. Smatram da je najbolji producent kod nas, pogotovo za pevača.

Kojih se događaja Bosanac seti kad razgovara s vama?

Seti se svačega! Ja sam prva kupila kuću na Bežanijskoj kosi, a on u Višnjičkoj banji. Onda sam ga ja „prevela” u moj kraj da budemo komšije. Vežu nas lepe stvari, čujemo se stalno. Bodrio me je, a i ja sam njega zvala kad je on bio bolestan.

Šta vas je posebno ganulo što vam je rekao?

Otplakala sam kada sam posle operacije ležala u bolnici u Beogradu, a on mi je rekao: „Moja draga, sve što ti treba na ovom svetu je da mogu da ti pomognem, zovi u pola dana ili pola noći. Ako ti nešto znači, ja ću se sad spakovati i doći.“ Javljao mi se i dok sam bila u Beču.

I sada ste na ivici suza dok to govorite?

Da.

Kada idete na kontrolu?

Još nije gotovo. U oktobru imam terapiju.

 

 

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi