Dan kada je zvuk sirena zauvek promenio Srbiju: Prošle su 22 godine od NATO bombardovanja, a pravde za žrtve još nema

24.03.2021

08:00 >> 12:37

0

Prošlo je toliko godina, a zvuk sirena i dalje je urezan u sećanjima mnogih, kao i scene razaranja mostova, važnih ustanova, ali i strah, sa kojim smo tada n

Dan kada je zvuk sirena zauvek promenio Srbiju: Prošle su 22 godine od NATO bombardovanja, a pravde za žrtve još nema
Ilustracija - NATO bombardovanje

Prošle su tačno 22 godine od kada su počeli vazdušni napadi NATO snaga na Srbiju, odnosno tadašnju SRJ. To nisu bili samo vazdušni napadi u kojima je poginulo između 1.200 i 2.500 ljudi, to je bio udar na sve vrednosti kojima su nas do tada “učili” baš oni koji su na nas bacali bombe. Bez trunke griže savesti i bez izvinjenja, čak i posle više od dve decenije, sa jednim ciljem, 78 dana je trajao teror nad našom državom, nad našim pravnim sistemom i nad našim životima.

Prošlo je toliko godina, a zvuk sirena i dalje je urezan u sećanjima mnogih, kao i scene razaranja mostova, fabričkih postrojenja, škola, civilnih zgrada, kao i važnih državnih ustanova, ali i strah, sa kojim smo tada naučili da živimo. A sve to dešavalo se pod “Milosrdnim anđelom”, kako je nazvan ovaj zločinački poduhvat.

Naredbu za bombarodavanje je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana. Klark je docnije u knjizi “Moderno ratovanje” napisao ne samo da je planiranje vazdušne operacije NATO-a protiv SRJ intenzivirano sredinom juna 1998, već i da je završeno krajem avgusta te godine. Odluka je doneta, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, što ovaj napad čini još strašnijim i iz čega se izvodi jednostavan zaključak – nije bitan razlog, važan je samo cilj.

A cilj je bio narod, koji je samo nekoliko godina ranije izašao iz bratoubilačkog rata. Kao da do 1999. godine nije bilo dovoljno patnje, tuge i bola, pa su samo falile NATO bombe da nas “urazume”.

Srbiji se niko neće izviniti zbog bespravne akcije

Predrag Rajić iz Centra za društvenu stabilnost kaže za 24sedam da Srbija ne može da očekuje izvinjenje za ovu bespravnu akciju.

– U međunarodnom pravu rat može biti opravdan samo u dva slučaja: kada je država napadnuta, pa vodi odbrambeni rat, ili kada postoji odobrenje Saveta bezbednosti UN za vođenje ratnih operacija. Zato je NATO agresija bila bespravna, jer nije ispunjavala nijedan od ova dva uslova. Plašim se da nećemo nikada doživeti da nam se neko ko je učestvovao u agresiji 1999. godine izvini zbog tog akta. U zapadnoj javnosti postoji konsenzus o tome da je reč o legitimnoj operaciji, i tu nije problem samo u eventualnom plaćanju odštete, već i u narativu koji je kreiran devedesetih godina, a koji se ne menja tako lako.

– Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd! – oglasio se sa Studija B Avram Izrael, tada načelnik beogradskog Centra za obaveštavanje, dok su se istovremeno začule sirene.

– Nisam mogao da verujem da se neko drznuo da na kraju 20. veka malu zemlju i veliki narod stavi pod krila svog “milosrdnog anđela” – rekao je svojevremeno Avram Izrael. – I danas osećamo posledice njihove milosrdnosti.

On je imao “neslavnu” ulogu da prvi put posle Drugog svetskog rata pritisne sistem za uzbunjivanje i objavi vazdušnu opasnost u Beogradu.

SRJ je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija. Nakon što je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom na više područja Srbije i Crne Gore.

Devetnaest zemalja Alijanse počelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, podržane strateškim bombarderima koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD. Najpre su gađane kasarne i jedinice protivvazdušne odbrane Vojske SRJ, u Batajnici, Mladenovcu, Prištini i na drugim mestima.

Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti snaga NATO-a. U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok ih je 38 razoreno.

Milica Rakić – simbol stradanja 

Milica Rakić, Privatna arhiva

Između 21.30 i 22.00, 17. aprila 1999. godine, trogodišnja Milica Rakić bila je pogođena fragmentom bombe, u trenutku kada je bila u kupatilu na drugom spratu svoje kuće. Kuća je bila udaljena kilometar od nekadašnjeg aerodroma Batajnica, koji je bio meta NATO-a više puta u toku napada na Jugoslaviju. Tako je Milica, nažalost, postala simbol tog užasa koji je pogodio našu zemlju.

Trogodišnja devojčica jedno je od 89 dece koja su nastradala u toku NATO agresije. Dok su srpski mediji posvetili veliku pažnju ovom slučaju, zapadni mediji uopšte nisu pisali o njenoj smrti. U poslednjem izveštaju NATO-a o bombardovanju Jugoslavije nije se govorilo o slučaju Milice Rakić.

Dana 23. aprila 1999. godine, u dva sata i šest minuta nakon ponoći, NATO je u napadu na zgradu RTS-a usmrtio 16 radnika. To je bio prvi slučaj da je medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj.

Tokom bombardovanja izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona. NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 kasetnih bombi, od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina, i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje. Bombardovane su dve rafinerije – u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO-a su upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.

Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije. Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili su pali na područje sela Kokoleč u 13.30.

Tog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244, a u Pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i povratak više stotina hiljada albanskih izbeglica dok se ne definiše najširi stepen njene autonomije.

Uranijum i dalje seje smrt

Doktor Slobodan Čikarić, profesor Medicinskog fakulteta i radiolog u penziji, svojevremeno je rekao da, prema višegodišnjim istraživanjima, apsolutno postoji veza između povećanog broja malignih oboljenja u Srbiji i osiromašenog uranijuma koji je NATO bacio na našu teritoriju.

– Dolazi “Milosrdni anđeo” i posipa 15 tona osiromašenog uranijuma koji se u toku ratnih dejstava pretvara u uranijum-okside, mikronskih dimenzija. Vazdušne struje odnose prašinu u više slojeve atmosfere, nakon čega vetrovi raznose tu prašinu po Srbiji i Balkanu. Bugari i Grci su merili zračenja tokom ratnih dejstava – u martu, aprilu i maju 1999. godine, i utvrdili da je povišeno zračenje za 20 do 30 odsto. Prema tome, oni koji tvrde da se ta prašina nije širila s teritorije Kosova i Metohije su u zabludi, a zašto to tvrde, ne znam – kazao je dr Čikarić, koji je i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka.

Navodi da je i sam imao slično iskustvo posle katastrofe u Černobilju 1986. godine, kada je radioaktivna prašina prelazila velika rastojanja. Tada je merio zračenje na teniskim terenima Partizana u Beogradu.

Profimedia

– Reč je o radioaktivnom jodu 131 čije je vreme poluraspada osam dana. Zračenje je bilo povišeno i tada je bilo zabranjeno igrati tenis na tim terenima tri meseca. Černobilj je udaljen od terena Partizana u Beogradu 1.020 kilometara, i to je dokaz da je prašina mikronskih dimenzija s Kosova mogla da stigne do Beograda, Sofije, Atine i Subotice u toku posleratnih dejstava. Ona je nekoliko meseci, možda i cele 1999. godine, lutala po Balkanu – tvrdio je dr Čikarić.

Pročitajte još:

Radioaktivna prašina se spušta na zemlju i ljudi je udišu, a onda ulazi i u površinske vode, a kasnije uranijum uzimaju i biljke i životinje.

– U PKB-u je bilo oko 7.000 krava muzara, 10.000 junadi, 10.000 svinja, ovaca… kokoške koje nose nekoliko miliona jaja godišnje… Tako su mlečni proizvodi, meso, mesne prerađevine ušli u trgovinski lanac Beograda. Beograđani su s jedne strane udisali a s druge unosili radioaktivni otpadni materijal digestivnim putem. Dozvoljena količina uranijuma 238 u jednom litru vode je 0,4 bekerela. Ako je u oblaku bio jedan kilogram prašine uranijuma 238, to je 12,4 miliona bekerela koji padaju po Beogradu – objašnjava radiolog, koji NATO bombardovanje i porast broja obolelih od raka u Srbiji dovodi u direktnu vezu.

Crna statistika

– Od 2001. do 2010. pratili smo kretanje malignih tumora u Srbiji i utvrdili da je stopa incidencije (broj novodijagnostikovanih slučajeva raka u definisanoj populaciji) rasla dva odsto godišnje. Ona je 2010. bila veća za oko 20 osto u odnosu na 2001. Ta stopa rasta od dva odsto je četiri puta brže rasla nego u Nemačkoj, Švedskoj, Engleskoj, a u SAD je u isto vreme opadala za 0,6 odsto godišnje – naveo je predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka.

“Podaništvo i slugeranjstvo ne spasavaju od smrti”

Danas je sasvim jasno da je NATO, na čelu sa tada najmoćnijom svetskom silom – SAD, po svaku cenu želeo da napadne našu zemlju. O tome veoma dobro govori i bombardovanje Murina, malog mesta u opštini Plav, na istoku Crne Gore. Tog 30. aprila 1999. godine na ovu varoš su se sručile agresorske bombe, a u napadu je poginulo šest osoba, od čega troje dece: Miroslav Knežević (13), Olivera Maksimović (12) i Julija Brudar (10).

Tadašnje crnogorske vlasti, na čelu sa Milom Đukanovićem, za bombardovanje su govorile da to nije rat Crne Gore, međutim, agresor se nije mnogo obazirao na njihove reči. To je najbolje opisao predsednik Savezne vlade SRJ za vreme bombardovanja Momir Bulatović u jednom od svojih intervjua.

– Može neko da smatra da je gospodin Milo Đukanović, predsednik Crne Gore namontiran i postavljen od strane nekih stranih centara moći, učinio dobru i pametnu stvar što je išao u Brisel za vreme NATO agresije i molio da se ne gađaju ciljevi po Crnoj Gori. Ali ironija i tragedija sudbine je da tada gospodin Milo Đukanović u Briselu daje podršku NATO-u da se bombarduje Crna Gora i da u Murinu od tih bombi ginu deca, izbeglice sa Kosova i Metohije. Proći će sve ove naše političke aktivnosti, ali negde će to biti zapisano u istoriji ili kolektivnoj svesti naroda: čak ni podaništvo ni sluganjstvo vas ne spasavaju od toga da bacaju bombe po vama i da vas ubijaju – rekao je Bulatović.

I stopa mortaliteta od malignih tumora, kako navodi, rasla je dva i po odsto godišnje, tako da je 2010. godine za 25 odsto bila veća nego 2001. U centralnoj Srbiji i Vojvodini bilo je 330.000 novoregistrovanih i 180.000 umrlih.

Kod sistemskih tumora, leukemije i limfoma, stopa incidencije i mortaliteta naglo je skočila 2006. godine, kazao je svojevremeno dr Čikarić.

– To je vreme kada se završio prosečan latentni period za leukemiju i limfome u odnosu na bombardovanje – sedam i po godina. Latentni period je vreme od momenta dejstva kancerogenog agensa do kliničke manifestacije tumora.

Kada se završio latentni preiod 2006. godine, stopa incidencije je naglo porasla – 59 odsto, a stopa mortaliteta je čak 118 odsto i viša je nego 2005.

– Taj nagli skok, kao kaskada, 2006. godine, može da se tumači samo na jedan način – da je u životni milje stanovnika centralne Srbije, na kome je sprovedeno desetogodišnje istraživanje (oko pet i po miliona osoba svih uzrasta i oba pola), stigao neki kancerogeni agens koji je istovremeno delovao na celokupno stanovništvo, mesec, dva meseca, tri, četiri, pet, ili celu godina – istakao je dr Čikarić.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi