Dok nisu pitali blokadere za Kosovo bili su heroji: Veterani progledali, Panteri ih preko Drine nisu ni čekali raširenih ruku

Mesecima je građena gotovo idealna slika zajedništva studenata i ratnih veterana. Veterani su dolazili na proteste, stajali uz studente i, prema svedočenju jednog od njihovih predstavnika, nekoliko meseci bili angažovani i u fizičkoj zaštiti učesnika blokada. Njihovo prisustvo davalo je protestima težinu koju nijedan slogan nije mogao da proizvede, jer je javnosti slata poruka sa tajkunskih lažovizija da uz studente stoje i ljudi koji su nekada nosili uniformu i ratovali za svoju zemlju.

Takva slika blokaderskom pokretu svakako nije smetala. „Veterani uz studente“ bio je snažan narativ dok su trajale blokade, dok je trebalo pokazati širinu podrške i dok su veterani svojim prisustvom i autoritetom stajali uz proteste.

Međutim, sasvim druga priča počela je kada više nije bilo dovoljno zajedno stajati na ulici, već je trebalo zajedno izaći pred birače.

Predstavnik veterana sada tvrdi da su pozvani na razgovor sa studentskim plenumom i da im je ponuđeno da delegiraju između pet i deset ljudi koji bi se našli na Studentskoj listi. Mogli su, dakle, da prihvate ponuđena mesta i nastave priču o zajedništvu, ali su pre toga želeli da znaju iza kakve politike treba da stanu.

Upravo tada su izneverena očekivanja udarila u pitanja nacionalnog interesa.

– Mi ratni veterani ne možemo da podržimo, odnosno ne možemo da sedimo sa onima koji priznaju takozvano nezavisno Kosovo, sa nekim ko priznaje Srebrenicu kao genocid – objasnio je njihov predstavnik zbog čega saradnja nije nastavljena.

Veteranima, dakle, nije bilo presudno koliko će mesta dobiti na listi, već iza kakve će politike svojim imenima stati. Kada je razgovor došao do Kosova i Srebrenice, pokazalo se da meseci zajedničkog stajanja na ulicama nisu izbrisali duboke političke razlike. Njihov predstavnik danas otvoreno govori da upravo zbog tih razlika nisu mogli da nastave saradnju, čime je nekada brižljivo građena slika „veterana uz studente“ dobila sasvim drugačiji završetak.

Upravo zbog toga njihov razlaz nije obična epizoda oko sastavljanja izborne liste. Veterani su blokaderskom pokretu prethodno dali poverenje, vreme i, prema sopstvenom svedočenju, fizičku zaštitu na protestima. Njihovo prisustvo bilo je dragoceno i za javnu sliku blokada, jer je pokazivalo da iza studenata stoje i ljudi sa ratnim iskustvom. Međutim, kada je došlo vreme da podrška preraste u politički savez, više nije bilo dovoljno govoriti o zajedničkoj borbi. Ljudi koji su nekada nosili uniformu želeli su da znaju kakav odnos njihovi budući politički partneri imaju prema pitanjima zbog kojih su mnogi od njih svojevremeno ratovali.

 

U takvom kontekstu posebno je važno što veterani nisu pristali da odgovore čekaju do posle izbora, kada će glasovi već biti prebrojani i mandati podeljeni. Njihova odluka da odustanu od saradnje pokazuje da ponuđenih pet ili deset mesta nije bilo dovoljno da pređu preko političkih razlika koje smatraju suštinskim. Upravo tu se prvi put ozbiljno otvorilo pitanje da li su blokaderskom pokretu veterani bili potrebniji kao simbol i zaštita protesta nego kao politički partneri koji imaju sopstvene stavove i uslove.

A gotovo istovremeno ista dilema dobila je mnogo snažniji nastavak preko Drine

Blokaderski karavan „Student u svakom selu“ krenuo je kroz Republiku Srpsku i Brčko distrikt sa porukom da dolazi da razgovara sa „našim narodom“. Na ruti su Bijeljina, Brčko, Doboj, Banjaluka, Trebinje, Višegrad, Bratunac i Zvornik, gde predstavnici karavana predstavljaju program Studentske liste pred izbore u Srbiji.

Baš tamo dočekuje ih druga grupa ratnih veterana – Garda Panteri, čiji odnos prema blokaderskom pokretu od početka nije bio isti kao odnos dela veterana u Srbiji koji su studentima mesecima pružali podršku.

 

 

Njihovu reakciju zato nije moguće svesti na protivljenje jednom predizbornom skupu. Ona dolazi posle dugog perioda u kojem su ljudi iz Republike Srpske bili predmet žestokih političkih polemika zbog svog učešća na izborima u Srbiji, dok su u delu javnog i političkog diskursa nazivani „prekodrincima“, „međedima“, „krezubima“ i „sendvičarima“, a pojavljivao se i pogrdni naziv „Republika Šumska“. Danas, kada Studentska lista pokušava da pridobije upravo njihove glasove, poruka je sasvim drugačija – oni su „naš narod“.

U tome je i suština licemerja na koje se već duže vreme ukazuje kada je blokaderski karavan krenuo preko Drine. Ljudi čije je biračko pravo bilo predmet osporavanja i političkih napada dok se računalo da podržavaju drugu stranu sada su postali biračko telo kome se odlazi na noge i od koga se traži poverenje. Studentski karavan otvoreno navodi da u Republici Srpskoj razgovara sa građanima o programu svoje liste, dok organizatori svoj dolazak predstavljaju kao razgovor sa „našim narodom“.

Upravo zbog toga priče dve grupe veterana više nisu odvojene.

Jedni su blokaderima dali poverenje i izgubili ga kada su shvatili da zajedničko stajanje na ulici ne znači i saglasnost oko pitanja koja smatraju nacionalnim interesom. Drugi to poverenje nisu ni imali, jer su prethodno slušali šta se govori o Republici Srpskoj, njenim građanima i njihovom političkom pravu, a sada gledaju kako isti politički pokret prelazi Drinu upravo zbog njihove podrške.

Tu se vraćamo i na tri pitanja koja smo već postavili blokaderskom karavanu – odnos prema Ratku Mladiću, Srebrenici i Kosovu i Metohiji. Za ratne veterane to nisu teme koje se mogu ostaviti za dan posle izbora, niti pitanja na koja odgovor treba prilagođavati publici pred kojom se govori. Upravo su Kosovo i Srebrenica, prema svedočenju predstavnika veterana, bili tačka na kojoj je njihova saradnja sa studentskim plenumom završena.

Zato se iza obe veteranske priče pojavljuje isto, mnogo neprijatnije pitanje političkog koristoljublja: da li su veterani bili poželjni dok su njihovo prisustvo, ratni autoritet i fizička zaštita koristili blokadama, baš kao što su Srbi iz Republike Srpske danas poželjni zato što njihovi glasovi mogu koristiti Studentskoj listi? Ako su prvi bili dobri dok su čuvali proteste, a drugi postali „naš narod“ tek kada je karavan krenuo po njihovu podršku, onda je sasvim razumljivo što i jedni i drugi žele da znaju gde se završava politička solidarnost, a počinje računica.

 

Ako se od jednih traži ime i podrška, a od drugih glas, sasvim je legitimno da i jedni i drugi pre izbora traže odgovor na isto pitanje: kakvu politiku zapravo treba da podrže?

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi