Pre 20 godina zvali bi se LDP: „Studentska lista“ iz mreže NVO duboke države, na listi i „struka“ koja je odgovorna za pad nadstrešnice

Ko režira ovu dramu – pitanje koje postavlja javnost u Srbiji sublimira sva ostala pitanja kada na površinu, iz pacovskih rupa i debelog mraka, izađu predstavnici blokaderske liste. Nakon što su se javnosti predstavili studenti blokaderi, saradnici i uposlenici NVO mreže duboke države, red je došao na njihove mentore, profesore, koji će biti kandidati na vanrednim parlamentarnim izborima 25. oktobra.

Sa prosečnom starošću od 49 godina među devet kandidata za koje je moguće pronaći biografske podatke, jasno je da je krajnje ironično da se lista nazove „Studentska“. Međutim, kada se pogleda ime prvopotpisane prilikom osnivanja grupe građana, Marije Marune, ali i još poneko ime, jasno je da je prikladniji naziv „NVO lista“ ili „Lista duboke države“.

Izbor imena za listu, barem onih koja su do sada poznata, tekao je tako da budu zastupljeni svi – od predstavnika mračnog žutog režima, preko akademske NVO zajednice, pa do onih koji su mesto na listi dobili zato što ih je snimila kamera tajkunsko-terorističke lažovizije.

Marija Maruna (1968) – redovna profesorka na Departmanu za urbanizam Arhitektonskog fakulteta u Beogradu

Prvopotpisana na dokumentu o osnivanju grupe građana poznata je profesorka i mentorka sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Jedna od najvažnijih članica blokaderskog jata Vladana Đokića, koji je bio dekan Arhitektonskog fakulteta pre nego što je postao rektor Univerziteta u Beogradu, redovna je profesorka na Departmanu za urbanizam.

Maruna je rukovodilac Laboratorije za kulturu planiranja i dizajn prostornih politika i mentorka na doktorskim studijama. Najvažnije od svega, ona je saradnica na projektima koje su finansirali Centar za kulturnu dekontaminaciju, CRTA, nemačka fondacija Hajnrih Bel, nemačka agencija za razvoj GIZ, kao i Ambasada SAD.

Njeno učešće u projektima koje finansira NVO sektor odvija se preko fakulteta, nastave i ljudi koje je formirala u akademskom svetu. Glavna spona je Ljubica Slavković, osvedočena saradnica NVO mreže, koja Marunu gura u svet projekata, grantova i novca duboke države. Zauzvrat, Maruna pomaže Slavkovićevoj da prelazi iz jednog akademskog zvanja u drugo kao članica komisija za izbor. Maruna je i mentorka Ljubici Slavković na izradi doktorske disertacije.

Slavković je, s druge strane, članica Centra za kulturnu dekontaminaciju, ali i osnivačica Nove planske prakse, NVO sastavljene od tzv. eksperata u oblasti arhitekture. Ta NVO deo je mreže u okviru EU Resurs centra za civilno društvo u Srbiji, koji vodi Beogradska otvorena škola sa partnerima:

- Novosadskom novinarskom školom, čija je predsednica Upravnog odbora Dubravka Valić Nedeljković, blokaderska kandidatkinja za predsednicu Saveta REM-a;
- Užičkim centrom za prava deteta, čiji je direktor i osnivač Radovan Cicvarić, otac Pavla Cicvarića, osnivača neformalne grupe Borba, ključne u kreiranju haosa u Užicu i napadima na policiju preko članice Borbe i Narodnog pokreta Srbije Miroslava Aleksića – blokaderke Nikoline Sinđelić, koja je lažno optužila načelnika UKP-a Marka Krička za seksualno nasilje;
- Sigurnim stazama iz Bora, koje predstavlja blokader Igor Velić, redovni gost tajkunsko-terorističkih lažovizija, koji se navodno zalaže za bezbednost u saobraćaju;
- Mladim poljoprivrednicima Srbije iz Jagodine i Udruženjem ekonomskih eksperata iz Niša, angažovanim na lokalnom nivou na promociji „civilnog društva“. 

Pored Slavkovićeve, deo Nove planske prakse su i Ana Graovac, Jasmina Đokić i Ksenija Radovanović. Sa svima njima Marija Maruna sarađivala je na naučnim radovima i projektima ili im je bila mentorka. Međutim, i pre stvaranja akademske NVO mreže sa navedenim osobama, Maruna je i te kako sarađivala sa NVO sektorom.

Na primer, 2013. godine je, preko projekta koji je finansirala nemačka agencija za razvoj GIZ, otišla na studijsko putovanje u Berlin i Hamburg. Naredne godine radila je istraživanje Stalne konferencije gradova i opština, koje je finansirao Balkan Trust for Democracy, osnovan od strane Nemačkog Maršalovog fonda, USAID-a i Fondacije Čarls Stjuart Mot.

Iz tog istraživanja nastao je rad „Gradonačelnici kao tvorci uloge generalnog urbanističkog plana“, koji je Maruna potpisala zajedno sa Vladanom Đokićem, između ostalih.

Od 2019. godine Maruna je počela intenzivnije da sarađuje sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju Borke Pavićević na projektu „Ka kolaborativnom upravljanju“, unutar celine „Razumeti grad“. Sve je finansirano kroz inicijativu „Građani imaju moć“, od strane CRTA-e i nemačke fondacije Hajnrih Bel. Plaćeni tim činile su Maruna, Ljubica Slavković, Ksenija Radovanović i Danijela Milovanović Rodić, s tim što je Slavković bila rukovodilac celog projekta.

One su radile i studije slučaja Parka prijateljstva na Ušću, spalionice u Vinči, Makiškog polja i naselja Stepa Stepanović. Maruna je, samostalno ili u saradnji sa nekom od svojih učenica, radila i na pokušajima zaustavljanja, tj. blaćenja projekta „Beograd na vodi“ (u najmanje tri velika rada) i kompleksa „Avala film“ na Košutnjaku (u saradnji sa Anom Graovac), a nemerljiv doprinos dala je zaoštravanju tenzija i stvaranju afera od slučajeva Beogradskog sajma i Generalštaba.

Poslednji veliki projekat, „Urbanistički horizonti“, finansirala je Ambasada SAD, koja je finansiranje prekinula nakon odluke Donalda Trampa o blokadi i gašenju USAID-a. Nastavak je finansirala nemačka fondacija Hajnrih Bel, i to kroz projekat „Javnost u javnim politikama“.

U tom projektu, ali i u monografiji „Urbanizam i korupcija“, Maruna je, zajedno sa Slavkovićevom i Ksenijom Radovanović, potpisala poglavlje o Savetu za borbu protiv korupcije, u kojem je laboratorija koju vodi Maruna, naravno, bila partnerska jedinica.

 

Željko Hubač (1967) – SPO i DSS otporaš, večiti aktivista i „dramski umetnik“

Dugogodišnji kolumnista Danasa Željko Hubač bio je i dopisnik Radija Slobodna Evropa do 6. oktobra 2000. godine, prema sopstvenom priznanju. Veoma aktivan bio je i u Helsinškom odboru Sonje Biserko, gde je 1999. i 2000. godine radio kao saradnik.

Bio je zaposlen i na Radiju 016, u Ludusu i Teatronu, a osnivač je i „Pozorišnih novina“.

Kao aktivista DOS-a devedesetih godina, Hubač je aktivno učestvovao u potpirivanju pobune u Leskovcu. Prvo kao član SPO-a, a zatim i DSS-a, Hubač se na kraju priklonio Otporu preko poznanstava sa Miodragom Gavrilovićem i Srđom Popovićem.

Svog „aktivizma“ u okviru Otpora kasnije se nerado sećao, tj. nije ga potencirao, razumevajući da mu to ruši poziciju među biračkim telom blokaderskog pokreta. Naprotiv, za blokadere je i te kako prihvatljiv, pre svega zbog svoje upornosti da obavlja važne funkcije na koje nikako ne može da bude izabran.

Naime, Hubač je bio kandidat za člana Saveta REM-a u ime blokadera, i to na predlog Udruženja dramskih umetnika Srbije, Udruženja dramskih umetnika Vojvodine, Udruženja filmskih umetnika Srbije, Udruženja filmskih glumaca i Glumačke organizacije Srbije.

Ova poslednja je NVO Dragana Bjelogrlića, osnivača ProGlasa, koja je otišla najdalje od svih drugih udruženja i pokušala da napravi jedinstveni „glumački front“ protiv države. Njihove aktivnosti ticale su se organizovanja glumaca u Srbiji tokom obojene revolucije kako bi se izvršio pritisak kroz isisavanje novca iz budžeta, s jedne strane, i parainstitucionalno delovanje, s druge strane.

Hubač je prvi put povukao kandidaturu za člana Saveta REM-a zajedno sa Dubravkom Valić Nedeljković i Rodoljubom Šabićem u januaru 2025. godine. Nakon toga bio je jedan od inspiratora petnaestodnevne blokade RTS-a u aprilu prošle godine. Sve to dešavalo se u vezi sa izborom Saveta REM-a, do kojeg je Hubaču, ali i celokupnoj glumačkoj sekti, veoma stalo.

Drugi put se iz kandidature povukao u junu, nakon što ni blokadom RTS-a nisu uspeli da nateraju nadležne institucije da popuste pred nasiljem i varvarstvom. Povlačenje su, naravno, pravdali kršenjem propisa, procedura i sličnim razlozima.

Kao preporuke za ulazak na blokadersku listu Hubaču su služili i podrška blokadama FDU-a i Univerziteta u celini, potpirivanje tenzija prilikom nesuvislog štrajka glađu Dijane Hrke ispred Skupštine i raznorazni nastupi na blokaderskim protestima.

Hubač je najveći deo svoje karijere proveo kao aparatčik glumačke sekte, koji je primao nagrade i dobijena sredstva delio sa njenim predvodnicima. Sada je postao prepoznatljivo lice i isturen je ispred glumaca kako bi ih predstavljao, jer se baš jako trudi da u 59. godini života postane neko i nešto. Nije uspelo preko SPO-a, nije uspelo preko DSS-a, nije uspelo preko Otpora i DOS-a, preko Sonje Biserko i Radija Slobodna Evropa – možda uspe preko blokadera. Možda.

 

Sanja Firc (1983) – „Struka“ zbog koje je pala nadstrešnica

Tezu da je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu pala zbog korupcije opovrgli su sami „stručnjaci“ iz Republičke revizione komisije. Među njima je Sanja Firc, koja je sada osnivačica GG „Studentska lista“ i kandidatkinja za narodnu poslanicu.

Ona je u Komisiji bila zajedno sa rektorom Univerziteta u Beogradu Vladanom Đokićem, Milanom Spremićem, Vladanom Kuzmanovićem i drugim članovima koji su proveravali projekte od nacionalnog značaja.

Sa Milanom Spremićem povezana je i preko supruga Nenada Firca, koji je koautor radova sa optuženim profesorom Spremićem sa Građevinskog fakulteta u slučaju pada nadstrešnice.

Sanja Firc je licencirana revizorka bezbednosti saobraćaja i izvestilac stručne kontrole. Pristup dokumentaciji koja je bila tema prvog zahteva blokaderskog pokreta imala je upravo Firc, koja se pravila nevešta kada je postala deo blokadera.

„Takva konstrukcija je specifična i to javnost treba da zna. Oštećenja koja su postojala unutar tih zatega nije moguće videti golim okom. Znači, to bi podrazumevalo destruktivne metode pregleda te konstrukcije. Znači, da se spusti ta nadstrešnica, pa da se razbiju betonske obloge, da se pogleda kakvo je stanje“, izjavila je Firc, kada je i razjasnila zbog čega je nadstrešnica pala.

Ipak, to što je rekla istinu – da za pad nije kriva korupcija, već propust struke – nije je sprečilo da aktivno učestvuje u blokadama, dok istovremeno uzima novac na drugim kapitalnim projektima od nacionalne važnosti.

Sve to se dešavalo dok su trajale blokade fakulteta zbog kojih su njene kolege, koje nisu bile deo blokaderske sekte, ostajale bez plata.

Da cela stvar bude još morbidnija, Firc je od Univerziteta u Beogradu izabrana za članicu komisije koja je trebalo da utvrdi da li je ispunjen prvi blokaderski zahtev. Ona je praktično utvrđivala da li je objavljena sva dokumentacija koju je već, kao članica Republičke revizione komisije, „pregledala“ da bi glasala za projekat rekonstrukcije Železničke stanice na pruzi Beograd–Budimpešta.

Na sve to, Firc je u Novom Sadu govorila ispred te iste Železničke stanice, pod čijom je nadstrešnicom život izgubilo 16 ljudi, lažući da su za sve krivi korupcija, nemar i slično.

Milica Jovanović (1989) – FON/Pobunjeni univerzitet

U pobuni na univerzitetima ključnu ulogu nisu odigrali plenumi, na kojima se često okuplja jednocifren broj studenata, već profesori koji su potpalili tenzije. Među njima se istakla Milica Jovanović sa Katedre za menadžment tehnologije, inovacije i održivi razvoj Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu.

Jovanovićeva, koja sada zauzima visoko mesto na „Studentskoj listi“, jedna je od organizatorki Pobunjenog univerziteta, neformalne grupe koja je okupila profesore blokadere.

Jovanovićeva je i redovna gošća tajkunsko-terorističkih lažovizija, gde je izveštavala javnost o stavovima Pobunjenog univerziteta, kao parainstitucije nasuprot legalnim i legitimnim univerzitetskim telima.

Razvojni put Milice Jovanović išao je preko Univerziteta u Rijeci, gde je boravila pet meseci u okviru programa Erazmus+. Za tih pet meseci povezala se sa Jasminom Dlačić, profesorkom na tom univerzitetu, koja joj je postala i mentorka.

Univerzitet u Rijeci svojevrsni je centar za obuku beogradskih blokadera, koji se redovno nalaze na razmeni baš u tom gradu.

Upravo u saradnji sa Dlačićevom, Milica Jovanović napisala je i svoj najcitiraniji rad, što dokazuje da akademski uspeh i kredibilitet beogradski blokaderi stiču upravo u Rijeci, gde moraju da dođu na poklonjenje da bi nastavili karijeru.

Kao svojevrsna portparolka Pobunjenog univerziteta povezala se sa Jelenom Nedeljković Trailović sa Fakulteta veterinarske medicine, sa kojom je organizovala blokadu raskrsnice kod zgrade Vlade.

 

Radomir Saičić (1961) – Obezbeđenje na skupovima, jedan od kreatora „zvučnog topa“

Radomir Saičić je profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i predsednik Etičke komisije tog fakulteta. Kao student boravio je na školovanju u Francuskoj, i to u Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS). Sa početkom blokada i obojene revolucije dobio je ulogu običnog obezbeđenja na blokaderskim skupovima, kako je sam svedočio.

Posebno se istakao 15. marta prošle godine, kada je koordinisao obezbeđenje protesta i samim tim bio među onima koji su dali znak blokaderima da poskidaju zelene prsluke i razbeže se, što je izazvalo masovnu paniku.

Nakon protesta bio je među glasnijima kada je reč o kreiranju lažne afere „zvučni top“. Umesto poziva na odgovornost zbog širenja panike i iznošenja lažnih optužbi na račun institucija, u pokušaju rušenja ustavnog poretka, on je sada kandidat za narodnog poslanika „Studentske liste“.

Bio je član svih mogućih i nemogućih inicijativa u okviru blokaderskog pokreta, pa čak i kada su „akademici“ predvođeni Dušanom Teodorovićem tražili ostavku legitimno i legalno izabranog predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Demonstrativno je napuštao izložbu o Svetom Savi u SANU, navodno zbog prisustva i govora ministra kulture Nikole Selakovića. Zapravo, Saičić je, kao inspirator nereda, u saradnji sa tajkunsko-terorističkom lažovizijom kreirao narativ protiv svojih kolega u osnovnim i srednjim školama koji se nisu priklonili rušiteljskom blokaderskom pokretu, kao što je slučaj sa Dankom Nešović iz Pete beogradske gimnazije.

Maja Crnogorac Đurić – socijalna radnica koja je zloupotrebila vrtiće i najmlađe

Maja Crnogorac Đurić  je socijalna radnica u Predškolskoj ustanovi Zemun. I ona je, poput svojih kolega sa tzv. „Studentske liste“, napravila neformalnu grupu „Predškolski krug“, uvlačeći u blato blokada i rušenja ustavnog poretka preko roditelja dece koja još ne znaju da čitaju i pišu, i  predškolske radnike.

Očigledna zloupotreba odvijala se pred očima celokupne javnosti. Baš niko, a posebno niko iz „akademske“ zajednice, nije skrenuo pažnju Crnogorac Đurić na to da takvi postupci nisu dostojni jednog pedagoga i socijalnog radnika.

Međutim, Maju Crnogorac Đurić ništa nije sprečilo da u maju 2025. godine izda Predškolski edikt kao „dopunu“ tzv. studentskog edikta, pročitanog na blokaderskom skupu u Nišu. Tom peticijom Đurićeva je prikupila oko 1.000 potpisa roditelja i zaposlenih u vrtićima, koji su navodno podržali blokadere..

Razumevajući da je to trenutak u kojem se fakulteti, pre svega, bore za više novca, a ne za pravdu, jednakost, solidarnost i druge floskule, i ona je požurila da iznese zahteve za više novca. Naravno, kako to obično biva kod blokadera, čim su se alavi profesori na fakultetima, inspiratori haosa, zadovoljili novcem koji su dobili, i Crnogorac Đurić ostala je bez podrške.

Nisu je, međutim, zaboravili ekstremni levičari sa portala „Mašina“, koji su od nje uzimali izjave kao od relevantne sagovornice, kao ni blokaderi-teroristi koji su je uvrstili na listu.

Možda nakon što uđe u parlament uspe da izvuče neki novac i za sebe. Nije u redu da samo profesorska klika zaradi na haosu koji je napravila. Stvarno nije u redu.

Profesori inspiratori haosa iza kojih se kriju studenti blokaderi: Na listi zbog javne podrške

Stanislav Milošević (1989) – Matematički fakultet, Aleksandar Čupić (1978) – Saobraćajni fakultet, Miljan Salata (1992) – Arhitektonski fakultet, Mirjana Nikolić (1966) – rektorka Univerziteta umetnosti – FDU, Dušan Đurđević – FTN Kosovska Mitrovica, Miroslav Andrić – Stomatološki fakultet.

Stanislav Milošević je asistent na Matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a poreklom je iz Sremske Mitrovice. Ulazak u politiku obezbedio je jednim gostovanjem na RTS-u, kada je zloupotrebio vreme i priliku da govori i istakao da se vraća na blokadu.

Više puta davao je patetične izjave za tajkunsko-terorističke lažovizije, u kojima je isticao da su „blokade akademska i građanska dužnost“. Po ekstremizmu se istakao prilikom blokade RTS-a, kada je pozvao zaposlene da štrajkuju protiv samih sebe. Takođe je imao genijalnu ideju da zaposleni prekinu emitovanje Dnevnika 2. Ništa od njegovih ideja nije se ostvarilo.

Uprkos incidentima koje su izazivali blokaderi, optuživao je vlast da je kriva za udaranje automobilom na raskrsnici, nakon što su blokaderi isprovocirali i napali vozača. Zalagao se i za generalni štrajk fakulteta i škola, kao i za vaninstitucionalnu borbu protiv države.

Aleksandar Čupić sa Saobraćajnog fakulteta navodno je, prilikom jedne od šetnji blokadera-terorista kroz njegov Sopot, zagrevao plastenik kako bi ih primio da tu prespavaju. Potpuno bolesna konstrukcija poslužila je kao primer da vlast ne želi da blokaderi spavaju na toplom. Mesto na listi zaslužio je upravo ovim „herojskim“ delom u režiji propagandne tajkunsko-terorističke lažovizije.

Miljan Salata sa Arhitektonskog fakulteta radio je za hrvatski arhitektonski studio ZDL, koji se nalazi u Rijeci. Jedan je od autora podkasta SFERA, zajedno sa troje kolega.

Učestvovao je u podizanju tenzija i širenju panike i histerije u vezi sa Generalštabom i Beogradskim sajmom. Privođen je na blokadama i protestima zajedno sa drugim izgrednicima.

Mesto na blokaderskoj listi zaslužio je gostovanjem u „Utisku nedelje“ kod blokaderske dive Olje Bećković, na tajkunsko-terorističkoj lažoviziji.

Mirjana Nikolić, rektorka Univerziteta umetnosti, ujedno je i redovna profesorka FDU-a, na kojem su blokade i počele. Deo je glumačko-profesorske sekte, zbog čega je ostala najekstremnija u podržavanju blokada i neodržavanju nastave.

Posle sramotne blokade Studentskog kulturnog centra, koji je praktično demoliran i oskrnavljen orgijama, alkoholisanjem i drogiranjem, ona je bila ta koja je, neironično, rekla da su blokaderi „vratili imidž“ SKC-u.

Dušan Đurđević sa Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, jedan je od potpisnika podrške blokaderima iz vremena kada su blokade počele. Istakao se u podrivanju srpskog obrazovnog sistema na Kosovu i Metohiji kroz same blokade, što bi, u krajnjem ishodu, moglo da dovede do kapitulacije njegovog univerziteta pred šiptarskim teroristima.

Mesto na listi zaslužio je podrškom, ali i činjenicom da radi na Kosovu i Metohiji, s obzirom na to da se blokaderi o budućnosti južne srpske pokrajine nikada nisu javno izjasnili.

Na kraju, Miroslav Andrić sa Stomatološkog fakulteta blokader koji radi u ordinaciji svog oca, gde su zaposlene i njegova majka i sestra. Porodica zubara istakla se preko svog sina i brata podrškom blokaderskom pokretu, a Andrić je deo i Slobodnog univerziteta.

Upravo članstvo u toj neformalnoj grupi i povezivanje sa drugim blokaderskim ideolozima kupili su mu mesto na blokaderskoj listi.

Anarho-sindikalisti Katarina Šćepanović (Forum beogradskih gimnazija) i Goran Perišić (Jedinstvo EPS-a)

Katarina Šćepanović, nastavnica engleskog jezika u Filološkoj gimnaziji, postala je glasnogovornica Foruma beogradskih gimnazija nakon što su prosvetni radnici stali na stranu obojene revolucije. Pristupajući anarho-sindikalističkoj struji unutar blokaderskog pokreta, Šćepanovićeva je govorila u ime zaposlenih nakon što je doneta logična odluka da se ne isplate plate blokaderima koji nisu radili svoj posao.

Umanjivala je opasnost štrajka, navodeći da je to „pobuna protiv besmisla“ i odbijajući da razgovara o planu nadoknade gradiva izgubljenog tokom blokada dok su one još trajale. Bila je inspiratorka nasilja u Petoj beogradskoj gimnaziji, kao i branilac apsurdnih situacija u kojima je sedmoro učenika blokiralo celu školu.

Šćepanovićeva je javno hvalila „podršku“ koju su prosvetarima blokaderima pružili IT sektor i Alek Kavčić, ističući značaj toga što su im uplatili novac na račune kako bi nastavili štrajk.

U toj anarho-sindikalističkoj struji istakao se i Goran Perišić, član Sindikata „Jedinstvo“ Elektroprivrede Srbije, sa 35 godina radnog staža na mestu bageriste u Rudarskom basenu „Kolubara“ iz Lazarevca. Postao je poznat nakon što je snimio novogodišnju čestitku blokaderima za 2025. godinu, pokazujući „krvavu šaku“ i obmanjujući javnost da su se sindikat, odnosno zaposleni EPS-a, svrstali na stranu blokadera.

Perišić je na početku obojene revolucije pokušao da reprizira atmosferu pred 5. oktobar 2000. godine, kada su zaposlene u Kolubari upravo anarho-sindikalisti naterali na štrajk. Pobuna zaposlenih doprinela je podizanju tenzija i uspehu obojene revolucije koja je srušila legitimnu vlast Slobodana Miloševića.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi