Od zemlje na ivici ponora do lidera regiona: Vučić je Srbiji vratio snagu, glas i budućnost

Aleksandar Vučić preuzeo je odgovornost za Srbiju u trenutku kada su zemlju pritiskali nezaposlenost, zatvorene fabrike, prazna državna kasa i gubitak političkog samopouzdanja. Više od decenije kasnije, Srbija ima neuporedivo snažniju ekonomiju, obnovljenu infrastrukturu i vojsku, stabilne finansije i predsednika koji je, uprkos ogromnim pritiscima, uspeo da sačuva mir, samostalnost i pravo države da sama odlučuje o svojoj budućnosti.

Postoje političari koji mandat mere vremenom provedenim na vlasti i državnici čiji se rad meri razlikom između zemlje koju su zatekli i zemlje koju ostavljaju.

U slučaju Aleksandra Vučića, ta razlika vidi se golim okom.

Vidi se na auto-putevima i brzim saobraćajnicama koje su povezale gradove i krajeve decenijama skrajnute sa razvojne mape. Vidi se u obnovljenim prugama, bolnicama, kliničkim centrima, školama i fabrikama. Vidi se u mestima iz kojih su ljudi nekada odlazili jer nisu imali gde da rade, a u koja su potom stigli investitori i otvorena nova radna mesta.

Ali najveći rezultat nije samo u onome što je izgrađeno. Najveća promena jeste to što je Srbija ponovo postala država koja ima glas, stav i pravo da brani sopstvene interese.

Srbija koju je zatekao

Kada je politička generacija predvođena Vučićem 2012. godine preuzela odgovornost za zemlju, Srbija nije polazila sa nule, već iz minusa.

Godinama su zatvarane fabrike, proizvodnja je slabila, nezaposlenost je dostizala dramatične razmere, a država se zaduživala bez dovoljno snažne privrede koja bi taj teret mogla da iznese. Stopa nezaposlenosti je tokom 2012. dostizala oko četvrtine radno sposobnog stanovništva, dok je prosečna plata iznosila približno 366 evra.

Iza suvoparnih statističkih podataka krile su se čitave porodice bez sigurnih primanja, mladi bez perspektive i gradovi čiji su nekadašnji industrijski giganti ostajali iza zaključanih kapija.

Vučić je izabrao politički najteži put. Umesto kratkoročnog kupovanja naklonosti, prihvatio je nepopularne mere fiskalne konsolidacije, svestan da bez ozdravljenja javnih finansija neće biti ni novih radnih mesta, ni većih plata i penzija, ni moderne države.

Cena tih odluka bila je politički visoka, ali su rezultati postali temelj kasnijeg razvoja.

Promo/BW

 

Brojke koje pokazuju razmere preokreta

Decembra 2025. prosečna neto zarada u Srbiji dostigla je 124.089 dinara, odnosno približno 1.057 evra. Prosečna penzija, koja je 2012. iznosila oko 204 evra, krajem 2025. dostigla je približno 484 evra. To su nominalni iznosi, zbog čega se prilikom ocenjivanja standarda mora uzeti u obzir i inflacija, ali je pravac promene nesporan.

Stopa nezaposlenosti je u trećem kvartalu 2025. iznosila 8,2 odsto, dok su prosečne neto zarade tokom te godine realno porasle za 7,1 odsto, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku.

Srbija je postala i jedno od vodećih investicionih odredišta u ovom delu Evrope. Svetska banka navodi da su strane direktne investicije između 2020. i 2023. u proseku iznosile 6,6 odsto BDP-a, ocenjujući da je Srbija bila izuzetno uspešna u privlačenju kontinuiranih investicionih tokova.

Samo tokom 2025. ukupna robna razmena Srbije sa svetom premašila je 84,5 milijardi dolara i bila je za 12,3 odsto veća nego godinu ranije.

Devizne rezerve su ojačane, količina zlata u rezervama višestruko je uvećana, a dinar je godinama zadržao relativnu stabilnost prema evru. Na kraju 2024. bruto devizne rezerve iznosile su rekordnih 29 milijardi evra, dok su zlatne rezerve dostigle 48 tona.

Kruna finansijske konsolidacije stigla je 2024. godine, kada je Srbija prvi put dobila investicioni kreditni rejting. Međunarodni monetarni fond kasnije je konstatovao da su ekonomski rast i zaštitni finansijski mehanizmi Srbije ostali otporni, kao i da su fiskalne i spoljne rezerve ojačane.

To nisu rezultati zemlje koja stoji u mestu. To su pokazatelji države koja je obnovila ekonomsku snagu i stekla sposobnost da ulaže u sopstvenu budućnost.

Srbija je postala veliko gradilište

Vučićev politički potpis najjasnije je ostavljen na infrastrukturi.

Decenijama najavljivani projekti počeli su da dobijaju konkretne obrise. Izgrađivani su auto-putevi Miloš Veliki, Moravski koridor i deonice prema istoku i jugu zemlje, kao i obilaznice, mostovi i brze saobraćajnice. Modernizovana je pruga Beograd–Novi Sad, a razvoj železničkog saobraćaja ponovo je postao državni prioritet.

Iza svakog kilometra puta nalazi se mnogo više od asfalta. Nalaze se brži dolazak investitora, lakši prevoz robe, veća vrednost zemljišta, razvoj turizma i šansa da porodice ostanu u mestima u kojima su rođene.

Obnovljeni su i izgrađeni klinički centri, bolnice i zdravstvene ustanove, a Srbija je tokom pandemije pokazala da ume brzo da reaguje. Dok su se i mnogo bogatije države borile sa nedostatkom opreme i kapaciteta, Srbija je izgradila kovid bolnice, nabavljala respiratore i među prvima u Evropi omogućila građanima izbor između više vrsta vakcina.

Takav sistem nije nastao preko noći. Iza njega je stajala država koja je prethodno obnovila finansijsku sposobnost da u trenutku najveće krize zaštiti ljude i privredu.

Printscreen RTVPink

 

Lider koji je ostao uz narod i kada je bilo najteže

Vučićeva politika nije vođena iz bezbedne udaljenosti.

Njegov način rada podrazumevao je stalno prisustvo na terenu, obilaske gradilišta, fabrika, bolnica, sela i porodica kojima je bila potrebna pomoć. Često je lično preuzimao odgovornost i za pitanja koja institucionalno nisu bila u neposrednoj nadležnosti predsednika Republike.

Zbog toga je za veliki broj građana postao prva adresa kojoj se obraćaju kada sistem negde zakaže.

Njegovi protivnici takvu prisutnost nazivaju političkim marketingom. Za ljude kojima je rešen problem, otvoreno radno mesto, izgrađen put ili pružena pomoć, ona predstavlja dokaz da ih država vidi.

Vučićeva politička snaga ne počiva samo na stranačkoj organizaciji. Ona se zasniva na uverenju velikog dela naroda da na čelu države postoji čovek koji radi više od drugih, koji poznaje svaki važan projekat i koji je spreman da podnese najveći deo pritiska.

Tanjug/Vladimir Šporčić

 

Između Istoka i Zapada – politika sa srpskim predznakom

Malo koja evropska država veličine Srbije vodi spoljnu politiku pod toliko suprotstavljenih zahteva.

Od Beograda se tražilo da bira između tradicionalnih odnosa sa Rusijom i evropskog puta, između ekonomskog partnerstva sa Kinom i političkih očekivanja Zapada, između sopstvenih državnih interesa i zahteva da prihvati nezavisnost takozvanog Kosova.

Vučić je u takvim okolnostima pokušavao da vodi politiku koja nema ni ruski, ni kineski, ni američki, ni briselski, već srpski predznak.

Srbija je nastavila evropski put, ali nije prekinula tradicionalna prijateljstva. Privlačila je investicije iz Evropske unije, Kine, Japana, Ujedinjenih Arapskih Emirata i drugih delova sveta. Sačuvala je vojnu neutralnost i odbila da svoje vitalne interese podredi bilo kom centru moći.

Istovremeno, Vučić je na najvažnijim međunarodnim adresama insistirao na poštovanju Povelje Ujedinjenih nacija i teritorijalnog integriteta Srbije. U Generalnoj skupštini UN ukazao je na dvostruke standarde prema kojima se teritorijalni integritet priznaje svim državama osim Srbiji.

Kosovo i Metohija – borba bez predaje

Najteži pritisci odnosili su se na Kosovo i Metohiju.

Vučić je pregovarao u okolnostima u kojima je veliki broj zapadnih država već priznao jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, dok je srpski narod na terenu bio izložen stalnim pritiscima Prištine.

Uprkos tome, Srbija nije priznala takozvano Kosovo, nije pristala da se odrekne svog naroda i nastavila je da insistira na formiranju Zajednice srpskih opština, obavezi koju je Priština preuzela još Briselskim sporazumom.

Kompromis je tražen da bi se sačuvao mir, ali predaja nikada nije prihvaćena kao rešenje.

Upravo u tome je razlika između lake parole i odgovorne državne politike. Lako je vikati kada ne odgovarate za živote ljudi. Mnogo je teže sedeti za pregovaračkim stolom, trpeti pritiske najvećih sila i istovremeno sačuvati mir, narod i državni interes.

FOTO TANJUG/ JADRANKA ILIĆ/ bg/RTS printscreen

 

Vojska koja ponovo uliva poverenje

Srbija danas ima neuporedivo opremljeniju, snažniju i sposobniju vojsku nego pre nešto više od decenije. Razlika je vidljiva u gotovo svakom segmentu – od protivvazduhoplovne odbrane i avijacije do artiljerije, oklopnih jedinica, bespilotnih letelica, radarskih sistema i opreme običnog vojnika.

Vučić je zatekao vojsku koja je godinama smanjivana i sistematski zapostavljana. Pod izgovorom reformi, prethodne vlasti gasile su jedinice, smanjivale brojno stanje, zatvarale kasarne i rashodovale tehniku, dok su ulaganja u novo naoružanje bila nedovoljna. Vojska je ostajala bez savremenih sredstava, odbrambena industrija bez jasne državne podrške, a piloti su čuvali nebo u avionima čiji su resursi bili pri kraju.

Država je pod Vučićevim vođstvom promenila takvu politiku iz korena. Vojska Srbije više se ne tretira kao trošak kojeg se država odriče, već kao jedan od najvažnijih stubova njenog suvereniteta i bezbednosti.

Obnovljena je lovačka avijacija modernizovanim avionima MiG-29, nabavljeni su transportni avioni C-295, borbeni helikopteri Mi-35, transportni Mi-17, višenamenski H-145M i „super pume“, dok nabavka francuskih „rafala“ treba da obezbedi novu generaciju zaštite srpskog neba.

Protivvazduhoplovna odbrana, godinama jedna od najbolnijih tačaka sistema, ojačana je sistemima FK-3, „pancir“, HQ-17, „mistral“ i modernizovanim sistemom PASARS, kao i savremenim radarima GM-200 i GM-400. Time je Srbija dobila višeslojnu zaštitu vazdušnog prostora kakvu ranije nije posedovala.

Kopnena vojska opremljena je modernizovanim tenkovima M-84, tenkovima T-72, borbenim vozilima „Lazar 3“ i „Miloš“, vozilima MRAP, modernizovanim borbenim vozilima pešadije M-80 i savremenim protivoklopnim sistemima. Artiljerijske jedinice dobile su samohodne haubice „Nora“ od 155 milimetara, modernizovane „gvozdike“ i unapređene višecevne lansere raketa „oganj“, dok modularni raketni sistem „Puls“ dodatno povećava domet i vatrenu moć Vojske Srbije.

Poseban iskorak napravljen je u oblasti bespilotnih sistema. U naoružanje su uvedene izviđačko-borbene letelice CH-92 i CH-95, „Hermes 900“, kao i domaći izviđački i napadni dronovi. Paralelno se razvijaju domaće platforme, sistemi elektronskog ratovanja i sposobnosti za upotrebu veštačke inteligencije, jer je Vučić među prvima prepoznao da će upravo dronovi i nove tehnologije određivati izgled savremenih sukoba.

Obnovljena je i domaća odbrambena industrija. Fabrike koje su nekada jedva opstajale ponovo razvijaju i proizvode oklopna vozila, artiljerijske sisteme, rakete, municiju, bespilotne letelice i naoružanje koje koristi Vojska Srbije, ali koje pronalazi kupce i širom sveta. Time se ne jača samo odbrana zemlje, već se čuvaju radna mesta, znanje i tehnološka samostalnost Srbije.

Ulagano je i u plate pripadnika vojske, uniforme, zaštitnu opremu, kasarne, hangare, skladišta, poligone, obuku i popunu ratnih materijalnih rezervi. Jer snažnu vojsku ne čini samo savremeno oružje, već motivisan, obučen i poštovan vojnik.

Svrha takve politike nije priprema za rat, već njegovo odvraćanje. Vučićeva poruka bila je jasna: Srbija nikome ne preti, ali više nikada ne sme da bude laka meta niti država o čijoj će sudbini drugi odlučivati zato što ona nema snage da zaštiti sebe i svoj narod.

Vojna neutralnost može da bude održiva samo ako iza nje stoji ozbiljna vojna moć. Zato je obnova Vojske Srbije jedan od najvažnijih rezultata Vučićeve politike – od sistema koji je prethodna vlast smanjivala, razoružavala i ostavljala bez perspektive stvorena je moderna, dobro opremljena i sve sposobnija vojska koja danas ponovo uliva poverenje svom narodu i poštovanje drugima.

Pritisci nisu slomili Srbiju

Za sve to vreme, Srbija se suočavala sa pandemijom, ratom na evropskom tlu, energetskom krizom, poremećajima na svetskom tržištu, pritiscima zbog Kosova i Metohije i zahtevima da promeni svoju spoljnu politiku.

Istovremeno, unutrašnju političku scenu pratili su protesti, blokade, pokušaji osporavanja izbornog legitimiteta i kampanje u kojima su političke kritike često prerastale u napade na Vučića i članove njegove porodice.

Može se raspravljati o svakoj odluci vlasti. To je pravo svakog građanina i suština demokratije. Ali se ne može izbrisati činjenica da je Srbija u periodu najvećih globalnih lomova sačuvala mir, energetsku sigurnost, snabdevenost i sposobnost da nastavi velike investicije.

To je, pre svega, rezultat politike koja nije dozvolila da se odluke donose pod naletom trenutnih emocija.

Poverenje potvrđeno na izborima

Tvrdnja o Vučićevoj velikoj podršci ne zasniva se samo na istraživanjima javnog mnjenja, već na izbornim rezultatima.

Na predsedničkim izborima 2022. godine Vučić je pobedio u prvom krugu sa 58,59 odsto glasova. Lista koja je nosila njegovo ime na parlamentarnim izborima 2023. osvojila je 1.783.701 glas, odnosno 46,75 odsto, i 129 poslaničkih mandata.

U vremenu u kojem se politički lideri širom Evrope smenjuju posle jednog mandata i u kojem vlade često nastaju sa podrškom tek petine birača, takav kontinuitet predstavlja izuzetan politički rezultat.

Vučićeva podrška traje zato što znatan deo građana svoj život ne upoređuje sa idealnim svetom, već sa Srbijom kakvu pamti pre njegovog dolaska na vlast.

„Srbija 2030“ – od obnove zemlje do borbe za tehnološku budućnost

Vučićev plan ne završava se onim što je već urađeno.

Nacionalna strategija „Srbija 2030“, predstavljena 7. marta 2026. godine, zamišljena je kao prelazak u novu fazu razvoja. Njena prva tačka nije finansijska, već državna – očuvanje mira, stabilnosti, slobode, nezavisnosti i vojne neutralnosti.

Važno je naglasiti da su to projektovani ciljevi, a ne već ostvareni rezultati. Njihova vrednost biće merena stepenom realizacije. Zvanično predstavljena strategija predviđa 17 milijardi evra kapitalnih ulaganja do 2030. i još 31 milijardu od 2030. do 2035, ne računajući planirana sredstva za vojsku i policiju.

Suština strategije jeste Vučićevo upozorenje da će države koje ne savladaju veštačku inteligenciju, robotiku i novu industrijsku revoluciju zaostati decenijama. Zbog toga sledeća velika borba Srbije više nije samo borba za puteve i fabrike, već za znanje, energiju, digitalnu suverenost i tehnološku nezavisnost.

Tanjug/Jadranka Ilić

 

Čovek koji je Srbiji vratio veru u sebe

Vučićeva politička biografija ne može se svesti na jednu odluku, jednu kampanju ili jedan mandat.

Njegov rezultat jeste zbir hiljada projekata, teških odluka, pregovora, kriznih noći i pritisaka koji najvećim delom nikada neće biti potpuno poznati javnosti.

Preuzeo je zemlju u kojoj se govorilo šta sve ne možemo. Danas se u Srbiji govori o brzim prugama, nuklearnoj energiji, veštačkoj inteligenciji, robotima, novim bolnicama i platama koje treba da dostignu evropski nivo.

Nije svaki problem rešen. Nisu svi građani jednako osetili napredak i pred Srbijom ostaju ozbiljni izazovi – od demografije i regionalnih razlika do jačanja institucija, obrazovanja i vladavine prava. Ali upravo se odgovoran bilans razlikuje od propagande po tome što ne krije ono što tek treba uraditi.

Ipak, jedna činjenica ostaje teško osporiva: Srbija danas nije zemlja kakva je bila 2012. godine.

Ona je finansijski stabilnija, infrastrukturno povezanija, vojno snažnija i međunarodno vidljivija. Ponovo ima ambiciju i veru da može da bude među vodećim državama regiona.

Zato Vučićeva najveća tekovina možda nije nijedan pojedinačni auto-put, bolnica ili fabrika. Njegova najveća tekovina jeste što je Srbiji vratio osećaj da poraz nije njena sudbina, da ne mora večno da moli i ustupa i da, ako ima dovoljno znanja, rada i državne odgovornosti, može sama da gradi svoju budućnost.

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi