Sunovrat Beogradskog univerziteta: Blokade, nerad i politika stigli na naplatu

Sunovrat Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi mogao je da iznenadi samo neupućene. Pad na skoro 600. mesto je ogroman, ali objektivan.

Šta se radilo poslednje dve godine na Beogradskom univerzitetu? Kamo sreće da se nije radilo ništa. Studenti, ne samo na Beogradskom univerzitetu već i u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Novom Pazaru, blokirali su i okupirali zgrade fakulteta, onemogućivši održavanje nastave i ispita – jednom rečju, sve redovne aktivnosti. U Srbiji ima više od 40.000 studenata, ali samo mali broj onemogućava ostalima da studiraju. Da zlo bude veće, u tome su ih podržavali pojedini dekani fakulteta, kao i profesori.

Kao nekakva perjanica svih ovih protesta protiv vlasti uzdigao se, još samo na papiru, rektor Beogradskog univerziteta Vladan Đokić.

Univerzitet je preživeo dva svetska rata, ali kako je preživeo Đokića?

Beogradski univerzitet preživeo je dva svetska rata, ali ove dve godine pod rektorom Đokićem jedva da je preživeo. Ali kako?

Takozvani rektor Đokić dao se u politiku rušenja vlasti na ulici, a njegov osnovni posao odavno je prestao da ga zanima. Profesori fakulteta redovno su primali plate, kao i rektor Đokić, od iste te države, i to za nerad – ako se pod radom može podrazumevati pokušaj rušenja vlasti na ulici, i to nasiljem.

Nijedan od profesora koji su podržavali blokadere, pa ni sam rektor Đokić, nije odbio da primi platu u znak protesta, a mnogi profesori izvoleli su da izjave da su radili na projektima iako nije bilo predavanja i ispita!

Pa gde su ti projekti i naučni radovi koje su uvaženi profesori iznedrili u protekle dve godine? U kojim naučnim časopisima, a trebalo bi da budu prestižni, oni su objavljeni? U kojim privrednim granama ili bilo kojoj oblasti društvene delatnosti su njihovi projekti primenjeni?

Svega toga nema nigde jer oni nisu radili ništa, već su se bavili politikom i rušenjem države Srbije. Jer, šta je drugo svesno urušavanje prosvetno-obrazovnog sistema?

Profesori fakulteta žive sasvim pristojno, čak izuzetno dobro, dok primaju prinadležnosti iz više izvora.

Više od dva miliona dinara za 21 sednicu

Na primer, rektor Đokić je kao član Upravnog odbora Instituta za arhitekturu i urbanizam za 2024. i 2025. godinu, kao i do današnjeg dana ove godine, za prisustvovanje na ukupno 21 sednici primio 2.112.373 dinara. I to u vreme kada je sve vreme bio na ulicama, u stranim ambasadama, Briselu i drugim zemljama, gde je dobijao direktive za svoj dalji rušilački rad.

Na svu sreću, razrešen je članstva u ovom upravnom odboru, pa će sada imati više vremena za svoje političke aktivnosti, jer svoje rektorske obaveze odavno ne obavlja!

Licemerju Đokića i njegovih saboraca nema kraja, pa je dekan Hemijskog fakulteta u Beogradu Goran Roglić za njihove tajkunske medije izjavio da je do ovog sunovrata na Šangajskoj listi došlo zato što država ne ulaže dovoljno novca u obrazovanje!

Da je ovakva izjava, i to jednog dekana, odavno prešla granicu zdravog razuma, svim normalnim ljudima odavno je jasno!

Što bi rekao običan čovek, mesto Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi još je i najmanji problem, ali je suština pogubna za naše društvo. Studenti više ne žele da upisuju mnoge fakultete, pa po znanje odlaze u susedne države, a svi se pitamo sa kakvim će znanjem sadašnji studenti završiti studije. Ti mladi ljudi sutra treba tim svojim znanjem da nose ovo društvo u svim njegovim segmentima.

Država plaća, a nastave nema

Blokada univerziteta i fakulteta bilo je samo na državnim ustanovama, dok su privatni fakulteti nesmetano radili. Širom Srbije građani, bez obzira na stepen obrazovanja ili vrstu zanimanja, sa čuđenjem postavljaju samo jedno pitanje: Kako to da država njihovim novcem plaća nerad mnogih profesora, pa i pomenutog rektora Đokića?

Kako to da ljudi ne rade posao na svojim radnim mestima, pa čak čine i nemerljivu štetu društvu? Kako to da poljoprivrednik, zanatlija ili poslovni čovek, ako ne radi, ne dobija ništa, a zaposleni koji određeni broj dana neopravdano izostaje sa posla dobija otkaz, dok na fakultetima mogu da rade šta god hoće i niko im ništa ne može?

Još danima će se voditi polemika oko Šangajske liste, ali to neće ništa promeniti. Promene mogu doneti samo drastične mere, na koje država, kao osnivač fakulteta ili finansijer, a u krajnjoj liniji i vlasnik zgrada u kojima se održava nastava, i te kako ima pravo.

Mora da se prekine sa praksom da se mnoge katedre praktično nasleđuju kao da su nečija lična prćija, dok mnogi stručni mladi ljudi tamo ne mogu ni da privire.

Vreme je za konkurenciju u visokom obrazovanju

Država će najzad morati da uvede konkurenciju u naš visokoobrazovni sistem. Pokušala je, doduše, da donese zakon o otvaranju prestižnih stranih fakulteta u Srbiji u maju 2024. godine, ali je morala da ga povuče pod pritiskom ovakve akademske zajednice, koja je kasnije, u većini slučajeva, i te kako pokazala svoje pravo lice!

Ovoga puta država ne sme da poklekne. Zašto naši mladi talenti, kao i oni koji to mogu sebi da priušte, za ogroman novac odlaze na studije u inostranstvo kada bi za mnogo manje novca mogli da dobiju vrhunsko obrazovanje od inostranih profesora u Srbiji?

Ovakva zdrava konkurencija naterala bi dekane i profesore državnih fakulteta da pojačaju svoj rad, a oni koji to ne budu želeli mogu da se bave nekim drugim, privatnim poslom.

Kako god bilo, ovakvo stanje u našem visokoobrazovnom sistemu je neodrživo, što je pokazalo i objavljeno mesto Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi