Šta svaki Srbin treba da zna o najboljima i najgorima među nama!?

09.06.2021

17:58 >> 20:27

0

Autor: Milan Ivanić

Nema sumnje da je Haški tribunal od početka bio politički instrument koji je stvoren da se do kraja obračuna sa Srbima

Šta svaki Srbin treba da zna o najboljima i najgorima među nama!?
Profimedia

Žalbeno veće Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove izreklo je juče kaznu doživotnog zatvora ratnom komandantu Glavnog štaba Vojske Republike Srpske Ratku Mladiću, čime je potvrđena prvostepena presuda.

Pročitajte još:

Opšti je utisak da je presuda generalu Mladiću odavno donesena, te da je juče samo zvanično pročitana. Zato odluka tzv. suda u Hagu nije iznenađenje jer su i najveći optimisti mogli da očekuju upravo ovakvo ismevanje pravde.

O Haškom tribunalu ne treba trošiti reči. Ta kvazi-pravna institucija odavno je pokazala koja je njena misija i nije bilo razloga da na kraju svog postojanja menja dosadašnju praksu. Lažni svedoci, falsifikovanje i podmetanje dokaza, menjanje pravila u toku suđenja i mnogo drugih neregularnosti obesmislili su taj „sud“ u tolikoj meri da će se, sasvim sigurno, stotine naučnih radova time baviti na pravnim fakultetima širom sveta u godinama koje dolaze.

Podsetimo, kada se saberu sve presude nekadašnjeg Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju Srbima je dosuđen čitav jedan milienijum zatvora. Presudama ovog suda Srbi su ukupno osuđeni na 1.038 godina zatvora! S druge strane pored etničkog čišćenja u zločinačkoj akciji Oluja i brojnih drugih zločina Hrvati su osuđeni na ukupno 294 godine zatvora, a najviši činovnici njihove vojske poput Ante Gotovine i Mladena Markača su oslobođeni. Bošnjaci su osuđeni na ukupno 42 godine zatvora, a Albanci na 13.

Profimedia

Nema sumnje da je Haški tribunal od početka bio politički instrument koji je stvoren da se do kraja obračuna sa jednim, u njihovim očima, malim ratobornim narodom koji se usudio da se usprotivit okupaciji. Drakonskim kaznama najistaknutijim Srbima Hag je, pored zadavanja konačnog udarca protivniku, dao primer ostalim, eventualno neposlušnim, narodima i državama kako prolaze protivnici Novog svetskog portka.

S njihove strane to se moglo i očekivati. Ali kakvo opravdanje imaju oni koji su zaseli u fotelje 5. oktobra 2000. godine i vršili najodgovornije funkcije punih 12 godina? Prisetimo se narativa o “srpskoj krivici” koji se provlačio kroz sve medije tih godina. Prisetimo se izvinjavanja za navodne srpske zločine onima koji su proterali stotine i pobili desetine hiljada Srba. Prisetimo se priča o tome kako „jedan čovek drži za taoca ceo srpski narod i njegov evropski put“.

Prisetimo se skandaloznog ponašanja tadašnjeg predesenika Srbije Borisa Tadića na konferenciji za novinare povodom hapšenja Ratka Mladića. Želeći, valjda, da pokaže svu svoju poniznost, on je dobar deo obraćanja pričao na engleskom jeziku. Istorija će zapamtiti stav, tada prvog čoveka naše zemlje, koji se najbliže može opisati kao mahanje repom i ushićenost lovačkog psa koji je svom gospodaru doneo ranjeni plen. Prisetimo se sreće i likovanja tadašnjih medija i svih laži da su “sada svi uslovi ispunjeni” i “da će Srbija konačno da postane deo evropske porodice naroda”. Da li ih je danas barem malo sramota što su svesno obmanjivali sopstveni narod?

Profimedia

Poznato je da su kolonizatori varali južnoamerička i afrička plemena dajući im bezvredna svetlucava ogledalca za ogromne količine zlata i dijamanata čiju vrednost domorodci nisu znali. Ipak, istorija nije zabeležila slučaj da je neki poglavica bio spreman da okupatorima preda nekog od svojih ratnika. Oni su imali dovoljno ponosa i političke svesti da bi znali da se to ne radi.

Međutim, postpetooktobarskim vlastima to ništa nije značilo. Oni su za šaku dolara bili spremni da predaju sve i tako pogaze suverenitet i srpsku državotvornu tradiciju koja je, inače, jedna od najstarijih u Evropi. Kako će moći da se pogledaju u ogledalo kada se jednom sazna ko je sve od njih podelio novčanu nagradu za isporučivanje našeg državnog i vojnog vrha?

Da su se tadašnje vlasti barem malo ugledale u svoje gospodare, umesto što su slepo sledile nihove naredbe, mogli su da vide kako se oni odnose prema svojim veteranima i borcima. Sjedinjene Američke Države nikada ne isporučuju svoje građane drugoj državi, a čak su i osvedočene ratne zločince poštedeli zatvora. S druge strane, nekadašnji režim u Srbiji, na čelu sa Demokratskom strankom, isporučio je najbolje među nama samo zato što su branili svoj narod i zemlju.

Profimedia

Iza svega se krio veliki plan tadašnjih svetskih sila, a njihovi poslušnici u Srbiji su samo izvršavali zadatke. Nije to bio samo obračun sa poraženim protivnikom, koji je vojničkom veštinom u borbi i oštrom inteligencijom, dosetljivošću i šarmom u pregovorima, često kod njih stvarao osećaj inferiornosti. To je, pre svega, bio pokušaj obesmišljavanja borbe srpskog naroda za slobodu kako bi buduće generacije unapred bile spremne jedino za predaju. Zbog toga su srpski lideri i vojskovođe morali da budu demonizovani raznim besmislenim presudama kvazi-suda, a Srbi kao narod da nose etiketu zlikovca, a nikako boraca za slobodu.

Ipak, milijarde uloženih dolara u razne partije, medije, nevladine organizacije i programe promene svesti srpskog naroda nisu dali razultate. Danas je nacionalna svest Srba ponovo na visokom nivou. Srpski narod, a pogotovo mlađe generacije, znaju ko je ovu zemlju branio a ko je bio na strani njenih neprijatelja. Šteta samo za toliko bačenog novca kojim je moglo mnogo toga korisnog i humanog da se uradi, ali to je već problem onih koji su ga davali za unapred propalu investiciju.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam