Anatomija obojenih revolucija: Kako Zapad ruši demokratski izabrane vlasti pod plaštom borbe za demokratiju

Od pada Berlinskog zida i kraja Hladnog rata, Zapad je potpomogao više revolucija širom sveta i tako nametnuo sebi odane režime u državama čije su vlasti pokušavale da sačuvaju suverenitet svoje zemlje. Glavnu ulogu u tim “demokratskim revolucijama”, koje su nazvane obojene revolucije, odigrale su nevladine organizacije (NVO) i studentsko-omladinske organizacije, koje je Zapad (SAD i EU) finansirao i obučavao. Ove organizacije su činile glavnu udarnu snagu antisistemske propagande koja je na kraju često dovodila do pada demokratski izabranih vlasti.

Isti smibol korišćen prilikom pokušaja obaranja vlasti u više zemalja/Printscreen/YouTube

Sve obojene revolucije sprovođene su manje-više prema istom scenariju, koji je do najsitinijih detalja razradio Džin Šarp, američki politikolog kojeg su često povezivali sa Centralnom obaveštajnom agencijom (CIA) i drugim američkim bezbednosnim strukturama. S vremenom su politikolozi i bezbednjaci iz drugih država detaljno proučili način na koji je Zapad sprovodio obaranje njemu nelojalnih vlasti, tako da postoje brojni radovi i knjige koji jasno opisuju anatomiju obojenih revolucija.

Revolucije samo u državama čije su vlasti protiv SAD

Obojene revolucije su, po pravilu, pokretane u državama na čijem čelu je bila vlast sa širokom podrškom u narodu i koja je pokušavala da sačuva suverenitet svoje zemlje. U takvim državama su postojale i opozicione snage, koje su bile spremne da učine sve zarad dolaska na vlast, ali su one uvek bile razjedinjene i sa vrlo slabom podrškom. 

Prva faza revolucije

Tada počinje prva faza revolucije, koja još nije vidljiva. Preko noći se osnivaju razne NVO (za zaštitu ljudskih prava, zaštitu prava raznih manjina, zaštitu ekologije...), sa jasnim prozapadnim ili antirežimskim programom, i otpočinju realizaciju programa iz domena nevladinog sektora uz pomoć sredstava dobijenih sa Zapada i raznih “filantropa” poput Džordža Soroša, Rokfelerove fondacije i sl. Nastanak tog tipa NVO prati i osnivanje “nezavisnih medija”, koji su takođe finansirani iz istih centara.

Profimedia

Paralelno sa tim, ekonomski razvijeniji Zapad počinje da sapliće domaću ekonomiju (što ponekad ide i do direktnih sankcija) i tako namerno dovodi do loše ekonomske situacije u zemlji, dok “nezavisni mediji” za to optužuju vlast.

Mladi kao udarna pesnica druge faze revolucije

Kada se proceni da se nezadovoljstvo u narodu nagomilalo, započinje sledeća faza obojene revolucije: protesti. Na čelo demonstracija se postavljaju mladi ljudi, često studenti, koji najčešće već imaju karijeru učešća i rada u programima i radionicama NVO. Razloga za to je nekoliko: oni najčešće nemaju izgrađene karijere (često nemaju ni dan radnog staža), te je njihovu lojalnost moguće kupiti za mala novčana sredstva, opozicioni lideri imaju malu podršku i često su omrznuti u narodu, mladi su kreativniji i spremniji na žrtvu od starijih itd.

Profimedia

Kada se protesti rasplamsaju, na scenu otvoreno stupaju strani ambasadori i obaveštajci koji “nagovaraju” podeljenu opoziciju da stvori udruženi “demokratski” blok koji, u saradnji sa nevladinim organizacijama i raznim udruženjima (omladinskim organizacijama, sindikatima...), otpočinje predizbornu kampanju za svrgavanje vlasti demokratskim putem na izborima. Tokom kampanje se namerno protura ideja o tome da će “režim izvršiti izbornu krađu da bi ostao na vlasti” i vrše pripreme naroda da se u slučaju potrebe izborna volja građana odbrani “mirnim demonstracijama”. Pored toga se ističe podrška Zapada (SAD i EU) demokratizaciji zemlje, kao i to da će kada “dođe demokratija” zapadne zemlje finansijski pomoći ekonomski oporavak države. Drugim rečima, samo da se sruši trenutna vlast i u zemlji će da poteku med i mleko.

“Nenasilni protesti” koji završe nasiljem

Posle toga nastaje poslednja faza revolucije. Rezultati izbora koje objavljuje državna komisija pokazuju pobedu vlasti ili neophodnost drugog izbornog kruga. Ovakve rezultate opozicija proglašava izbornom krađom i poziva narod da mirnim protestima iskaže svoje nezadovoljstvo. Njihov stav tada potvrđuju i “nezavisni posmatrači” koji, po pravilu, dolaze iz zemalja Zapada i država u kojima je već izvršena obojena revolucija.

Profimedia

Tada počinju protesti koji pokazuju pravo lice Zapada. Demonstranti zauzimaju zgrade glavnih državnih institucija, što je propraćeno sukobima sa policijom. Zapadne vlade daju podršku opoziciji i proglašavaju je za novu legitimnu vlast.

Peti oktobar

Građani Srbije imali su priliku da, 5. oktobra 2000. godine, na svojoj koži osete čari obojene revolucije. Taj događaj je pripreman nekoliko godina i bio je finansijski dobro potpomognut sa Zapada, čime su se lideri DOS-a otvoreno hvalili i tako priznali da su primali novac iz inostranstva radi rušenja demokratski izabrane vlasti u svojoj zemlji.

- Većina para je stizala iz Budimpešte. Ja sam imao jednu jaknu, sa duplom kragnom, gde je moglo da stane jako puno novca. Oni mi samo kažu broj sobe gde da uđem. Ja uđem i oni me napakuju. Sam sam vozio. I onda me na granici pozdrave bogzna kako... Uvek su me puštali, nije bilo nekih problema – ispričao je jednom prilikom Velimir Ilić, jedan od vođa DOS-a.

Profimedia

Na sam 5. oktobar, kada je došlo da nereda u Beogradu, demonstranti koji su se “borili za demokratiju” su, simptomatično, zapalili simbol demokratije u svakoj zemlji – Skupštinu. Pored toga su, tvrdeći da su pobedili na izborima, sasvim logično, uništili izborni materijal, tako da nikada neće biti poznato koji su pravi rezultati izbora bili. Ali sam takav postupak dovoljno govori...

Plodove “pobede demokratije” Srbi su veoma brzo osetili. Praktično sve najbitnije firme su prodate u bescenje, a desetine hiljada radnika našlo se na ulici. Dok su se sa televizije smešili liderčići raznih partija, pravu moć u zemlji su imali strani ambasadori. Vojska Srbije je gotovo potpuno uništena, a država je i teritorijalno počela da se cepa.

"Otpor"

Predvodnici Petog oktobra bili su mladi okupljeni u organizaciju “Otpor”, čiji je jedan od osnivača Srđa Popović više puta govorio da su radovi Džina Šarpa, oca obojenih revolucija, direktno poslužili prilikom rušenja vlasti u Srbiji. Većina članova “Otpora” se, nakon što ih je Zapad iskoristio, povukla iz javnosti.

Srđa Popović/Profimedia

Popović je kasnije, kao član Demokratske stranke, blizak tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću - izabran u Narodnu skupštinu Republike Srbije, gde je sedeo sve do 2003. godine. Posle Đinđićeve smrti je od “Otpora” stvorio kratkotrajnu političku stranku, koja na izborima nije uspela da pređe cenzus i uđe u Skupštinu.

On je 2004. godine osnovao međunarodnu organizaciju Centar za primenjene nenasilne akcije i strategije (Centre for Applied Nonviolent Action and Strategies - CANVAS), koja je iskustva promene vlasti u Srbiji posle prenosila svojim “kolegama” iz Irana, Zimbabva, Burme, Venecuele, Ukrajine, Gruzije, Palestine, Zapadne Sahare, Zapadne Papue, Eritreje, Belorusije, Azerbejdžana, Tonge, Tunisa i Egipta. Zanimljivo, u svim tim zemljama “nedemokratski režimi” su se usprotivili mešanju SAD i drugih zapadnih zemalja u njihov suverenitet.

Otac obojenih revolucija

Džin Šarp (1928-2018) bio je američki politikolog, profesor političkih nauka na Univerzitetu Masačusets Dartmut i osnivač Instituta “Albert Ajnštajn”, neprofitne organizacije koja je zvanično posvećena “unapređenju proučavanja nenasilne akcije”. Bio je poznat po svojim obimnim radovima o nenasilnoj borbi, koji su uticali na brojne antivladine pokrete otpora širom sveta.

Šarpov Institut “Albert Ajnštajn” je, prema zvaničnim informacijama, dobijao sredstva od Ford fondacije, Međunarodnog republikanskog instituta i Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED), dok su neki bivši direktori ovog instituta došli iz RAND korporacije i Ford fondacije.

Džin Šarp/Profimedia

Najvažnije Šarpovo delo, koje je izašlo 1993. godine, jeste “Od diktature do demokratije”. Ovu knjigu koristili su članovi “Otpora” u Srbiji, da bi kasnije bila redovno štivo za sve pripadnike prozapadnih nevladinih organizacija širom sveta. U ovoj knjizi je do detalja opisano kako treba organizovati proteste na kojima će se organi reda provocirati kako bi upotrebili silu i time izazvali negativnu reakciju kod širih narodnih masa. 

Ove taktike su, između ostalog, podrazumevale: isticanje u prvi red protesta devojaka, starica i ratnih veterana (da ukoliko dođe do nereda u svet ode slika kako policija koristi silu na slabijima od sebe), nošenje cveća policiji (kao dokaz da su demonstracije mirne), organizovanje koncerta (kako bi se što više mladih ljudi privuklo na proteste), pritisak na porodice policajaca itd.

O uticaju Šarpa na promenu vlasti širom sveta pisali su mnogi mediji. Tokom obojene revolucije u Egiptu, brojni predvodnici pobune protiv Mubarakove vlasti su svedočili da su čitali Šarpova dela i da im je to mnogo pomoglo u svrgavanju vlasti. “Njujork tajms” je izvestio da su Muslimanska braća postavila Šarpovu knjigu “Od diktature do demokratije” na svojoj veb-stranici tokom egipatske revolucije 2011. godine.

Profimedia

Tokom svog rada Šarp je često optuživan da ima jake veze sa raznim američkim institucijama, uključujući Centralnu obaveštajnu agenciju (CIA), Pentagon i institucije povezane sa republikancima, kao što su Međunarodni republikanski institut, RAND korporacija i Nacionalna zadužbina za demokratiju.

Postojala je i debata oko Šarpovih dela koja utiču na Arapsko proleće, a depeša američke ambasade koju je objavio “Vikiliks” pominje da sirijski disidenti koriste njegov rad za obuku nenasilnih demonstranata. Šarp je uvek negirao ove tvrdnje.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi