Spustio pušku i prekrstio se pred manastirom: Ovo je životna priča srpskog ratnika sa Košara (VIDEO)
Tom bitkom ispisali smo jednu stranicu istorije odbrane otadžbine, ali, da bismo krenuli u budućnost, moramo se i te kako vratiti u prošlost
Jedna od slika koja je obeležila ustoličenje mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija, koje se u nedelju održalo na Cetinju, svakako je i pripadnik protivterorističke jedinice koji, u trenutku kada su se začula zvona sa Cetinjskog manastira kada je ustoličen mitropolit Joanikije, premešta automastku pušku iz desne u levu ruku i krsti se.
Reč je o pripadniku SAJ-a Petru Kneževiću. Kako se dalje navodi na društvenim mrežama, Knežević je Srbin iz Crne Gore, koji je, inače, bio na Košarama kada se branio srpski rod od NATO okupatora i albanskih terorista.
Pročitajte još:
Knežević je ranije sveodočio o borbama na karauli u knjizi Radenka Mutavdžića “Bitka na Košarama, sećanja učesnika 1999”.
Ovo je odlomak iz knjige sa Petrovim rečima:
Značaj te bitke sada, posle dvadeset godina, možda je veći nego tada. Tom bitkom ispisali smo jednu stranicu istorije odbrane otadžbine. Ali da bismo krenuli u budućnost, moramo se i te kako vratiti u prošlost. Nas prošlost obavezuje, te bitke su jedna velika snaga, uzor za mlađe generacije.
Dan pred Đurđevdan, pričestili smo se u manastiru Visoki Dečani. Sutradan smo otišli na Košare. Dolazak na Košare ostavio je nezaboravne slike i trag za ceo život. Otišli smo sa dva zadatka, da pomognemo našim vojnicima gore i da pružimo otpor neprijatelju. Videli smo da je šiptarskih terorista mnogo više nego što je rečeno, ali to ništa nije promenilo, jer 63. padobranska nikada nije pitala na koji zadatak ide i zašto ide. Ona je znala da mora da izvrši zadatak do kraja, do poslednjeg vojnika.
View this post on Instagram
Po dolasku na Košare videli smo da je svaki list na grani, svako drvo izranjavano. Tog jutra direktno smo ušli u vatru, borba je trajala neprestano. Mi smo bili prva linija na koti 601.
Naišli smo na izuzetno jak otpor terorista, preko puta nas su bili ponekad na samo 15 metara. Njihovi minobacači nisu stali tokom dana i noći. Onog momenta kada čujemo zvižduk minobacačke mine, slavimo, znači, živi smo. A onog momenta kada se ne čuje, pada između nas. Vojnik Ivan Mrašić je pokušao da upali vatru, da se ugreje na par minuta, a dobio je granatu direktno usred vatre i izgubio prste na ruci.
Granate padaju, snajperisti gađaju, a kasetne bombe napravile su nam najveće gubitke. Ali mi smo imali previše srca, previše hrabrosti, ne bismo odustali da je pred nama bio i drugi Kosovski boj, do zadnje kapi krvi. Pogotovu mi, koji smo bili iz Crne Gore, za nas ne bi bilo veće sramote da smo odustali od te bitke. Ali ne bi bilo ni veće časti da smo izgubili život, ili bili ranjeni, jer mi tako gledamo na poziv za odbranu otadžbine.
Naša jedinica bila je izuzetno osposobljena. Teroristi su bili mnogo lošije obučeni od nas, tako da su u borbi prsa u prsa bili kao glineni golubovi. Ali oni su imali podršku iz vazduha, to je bila njihova prednost. Bez obzira na to, nisu prešli ni metar na našu stranu.
Kada smo na Đurđevdan došli na Košare, dobili smo informaciju da postoji jedno mitraljesko gnezdo, koje je vrlo opasno po nas. Nije ga bilo lako otkriti, ni eliminisati, jer je dejstvovalo sa malo veće daljine i bilo je dobro skriveno. Dobili smo taj specijalni zadatak da ga eliminišemo.
Bili smo na toj poziciji na koti 601. koja je osmatrala deo odakle dejstvuje mitraljez. Posle dva dana uspeli smo da izvršimo zadatak. Ispostavilo se da je iz tog gnezda dejstvovala ženska osoba. Iz njene dokumentacije videli smo da je Italijanka. Bila je iznad našeg položaja, izuzetno dobro maskirana, i menjala je vrlo često svoj položaj.
Naši klasići, desetar Bojan Radojković i Rade Antonić, poginuli su 13. maja na stotinak metara desno od nas. Istog dana stupili smo u stroj 63. padobranske, ali, nažalost, nismo istog dana izašli iz stroja. Da napomenem, 9. aprila napunio sam 19 godina.
Ostali smo na Košarama do povlačenja naše jedinice, do zadnjeg dana. Nije tu bilo nekih velikih pomeranja linije, tek par metara napred-nazad. Borba je bila žestoka, takoreći bez prekida. Nekada je i sto metara bila večnost, jer ih je bilo vrlo teško osvojiti. Značaj te bitke sada, posle dvadeset godina, možda je veći nego tada. Tom bitkom ispisali smo jednu stranicu istorije odbrane otadžbine. Ali da bismo krenuli u budućnost, moramo se i te kako vratiti u prošlost. Nas prošlost obavezuje, te bitke su jedna velika snaga, uzor za mlađe generacije.
Naša pobeda na Košarama bila je čista kao suza. Mi smo tu odbranili veru i otadžbinu, osvetlali svoju profesiju. Bilo je na Košarama raznih uzbuđenja, loših i dobrih, mada više dobrih. To je bez konkurencije jedan od najvećih uspeha u mom životu i moj ponos. Odlikovan sam od tadašnjeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića medaljom za vrline u odbrani bezbednosti države.
Pročitajte još:
Kada sam kasnije u nekim ekscentričnim godinama to izjavljivao, gledali su me sa bojaznošću kao da to možda i ne treba da govorim. Ali ja sam ostao ponosan na ono što se desilo i biću ponosan do kraja života.
Kasnije su mi to neki od najboljih specijalaca sveta, američki marinci, priznali kao prednost. Sa njima sam, kroz obuku u Americi, u njihovim najboljim kampovima, stvorio velika prijateljstva. Pričali smo o iskustvima o bici na Košarama, da smo bili jako tvrdi i jako sposobni vojnici.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari