Priča o čuvenoj knjizi napisanoj u jeku epidemije: Mnogo više od niskih strasti

Kada sredinom 14. veka u Firenci izbije epidemija kuge, sedam devojaka i tri mladića potraže spase u vili nadomak Fijezole. Tokom dve nedelje ove samoizolacije gotovo svake noći (sa izuzetkom praznika i dana kada čiste domaćinstvo), pričaju priče kako bi ispunili vreme u iščekivanju da epidemija prođe. Svake večeri jedno od njih nosi titulu kralja ili kraljice, i ima zadatak da zada temu na osnovu koje će ostali ispričati priču. Deset noći po deset priča – ukupno 100 priča u koricama najslavnije, a mnogi će reći i najlascivnije knjige italijanskog, ali i evropskog srednjeg veka – „Dekamerona“ Đovanija Bokača.

Našli su se tu i lažljivi grešnici, potkupljivi sveštenici, naivni vitezovi, tragične devojke, krvoločni vladari, svetitelji i razvratnici, dame i junaci, heroji i lude…

Iako mnogi na pomen „Dekamerona“ promišljaju o lascivnim radnjama i nezajažljivom bludu, Bokačovo delo je mnogo više od niskih strasti ili uzvišenih ideala, piše istoričarka umetnosti Tamara Ognjević za Artis Center, prenosi nationalgeographic.rs. Ono je težnja ljudskog duha da nadiđe vreme u kome hara pošast Crne smrti, i pobudi um da stvarajući priče oplemeni čoveka, izazove njegov duh, nagna ga na polemiku. Ukratko da mu poruči – život je pored svih provalija i strahova, iznenađenja i iskušenja, ipak, lep, i vredi ga živeti.

Uzbuđivao je i uzbuđuje Bokačo svojim „Dekameronom“ majstore slikarstva od kad je ova knjiga ugledala svetlost dana 1353. godine. Razni su Bokačovi junaci našli svoj likovni oblik, kako u ilustracijama za brojna izdanja ovog književnog klasika, tako i u likovnoj umetnosti uopšte. Kada se pojavio film kao umetnički medij i „Dekameron“ dobija brojne interpretacije, među kojima je svakako najpoznatija ona Pjer Paola Pazolinija iz 1971. godine.

Među slikarima možda je najinteresentniji motiv iz „Dekamerona“ koji bira Džon Vilijam Voterhaus, jedna od perjanica veselog i maštovitog pre-rafaelitskog bratstva. Zapravo, Voterhaus na svom čuvenom platnu „Priča iz Dekamerona“ iz 1916. godine, ne slika neku od brojnih skaski, već same pripovedače. Vidimo ih okupljene u italijanskom renesansnom vrtu, odevene na način kako je Voterhaus zamišljao pripadnike viših slojeve Bokačove epohe, mlade, udubljene u priču, ponegde poneki karakterističan instrument, raspupele ruže i sitno poljsko cveće, delikatan detalj antičke fontane (Voterhaus je rođen u Rimu, dobro zna kako izgleda vrt italijanske vile izvan grada). Da nema preciznog naziva slike, teško da bi se i najdomišljatiji istoričar umetnosti setio o čemu je reč.

Slika naprosto zavodi posmatrača ritmom, estetikom, bojama… sve na njoj nekako otmeno “peva”. I priroda i ti lepi mladi ljudi zadubljeni u razgovor.

U celoj postavci najviše intrigira to što posmatrač nigde ne sluti Crnu smrt koja hara nadomak ovog mirnog vrta u kome sve buja od proleća i mladosti. Da se ne zna da je u tom času, kad slika nastaje, i sam Voterhaus teško bolestan od karcinoma u odmaklom stadijumu (preminuo je 1917. godine) i da u Evropi besni rat neslućenih razmera, ova lavina života na slici bi opijala svojom lepotom. Zato ona, u stvari, izražava ogromnu moć umetnosti, ne samo za posmatrača ili poznavaoca, već za samog stvaraoca. Umetnost je ovde taj Voterhausov renesansni vrt bez senki i straha, slabosti i patnje. Magično sredstvo u rukama čarobnjaka, koji pripovedajući, oblikujući sliku, produžava život, čini ga smislenijim, lepšim i boljim. Jer i pored svih provalija i strahova, iznenađenja i iskušenja, život jeste lep, i treba ga živeti.

Pročitajte još

Nove misterije o najpoznatijoj slici na svetu: Gde je originalna Mona Liza?

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi