Nemanja Oliverić za 24sedam: Prepoznat po tužnim očima

02.05.2021

20:14

0

Autor: Dejan Ćirić

"Mislim da me moji nemiri, moje patnje i nezadovoljstva čine jedinstvenim i posebnim, kao i sve nas", ističe glumac

Foto: 24sedam/Katarina Mihajlović

Nemanju Oliverića smo tokom poslednjih godina gledali u nekim od napopularnijih TV serija, a takav trend se nastavlja, jer ćemo i u narednom periodu imati prilike da ga vidimo u vrhunskim projektima, jakim glumačkim ekipama i kvalitetnim ulogama. Ipak, nemamo toliko često priliku da ovog glumca upoznamo iza kamere i pozorišne scene, pa je samim tim ovaj intervju vredna ispovest koja nam otkriva mnogo o čoveku koji ima vrlo autentičan pogled na glumu i život, koji karijeru vodi tako što svesno izlazi na front između svetlosti i tame, jer kako kaže, tamo boravi život, a samim tim taj isti život u potpunosti poklanja likovima koje igra.

Za sreću mu nije potrebno mnogo, ne plaši se sopstvenih emocija, poraza i sumnji jer zna da je to njegov put – jedan jedini. Put na kome postoji samo jedna slepa ulica u koju ne želi da zalazi, a koju otkriva u priči koja je pred vama.

Donedavno smo vas gledali u dve dijametralno različite uloge u podjednako suprotnim žanrovima. Koliko vas taj, uslovno rečeno, kontrast svetlosti i tame koji smo videli u likovima Leona u seriji „Radio Mileva“ i Ljube Stojkovića u „Kalkanskim krugovima“ određuje kao ličnost i umetnika, i pomaže vam da uverljivo iznesete takve karaktere?

Postoje ideali u mom životu kojima stremim, ideali poput sreće, mira, bezbrižnosti, slobode, zadovoljstva… Ostvarivanjem tih ideala u većoj ili manjoj meri se verovatno uklapam u opštu sliku i priliku čoveka savremenog sveta. Ali, ono što mene ili bilo koga od nas čini jedinstvenim su suprotnosti, svaki od tih ideala postaje ideal upravo zbog svojih suprotnosti. Belo ne postoji ako ne postoji crno, zadovoljstva ne prepoznajemo ako ne upoznamo nezadovoljstva.

Mislim da me moji nemiri, moje patnje i nezadovoljstva čine jedinstvenim i posebnim, kao i sve nas. Jedna od stvari kojoj me uči moj poziv je da te suprotnosti posmatram neodvojno. Radeći ili čitajući velike pisce, upoznavajući široke karaktere i ljude čija su dela ili sam život bili ispunjeni usponima i padovima, naučio sam da tamo gde se smenjuju svetlost i tama zapravo boravi život. Volim da gradim karaktere sagledavajući obe strane, volim da se pitam zbog čega je srećan čovek tužan, čega se jaki plaše, šta slabog čini nepobedivim. To jeste moj posao kao glumca i to se uči.

Koliko suprotnosti u jednom karakteru nađemo, toliko će on biti bogatiji i zanimljiviji, samim tim i istinitiji, i tako se bližimo jedinstvenosti, a kao krajnji rezultat možemo da kažemo da smo poznavali tu osobu. Tako i u životu naučiš da prepoznaješ u sebi suprotne stavove, što ne znači da čovek sam sebe demantuje, već da razmišlja, traži i menja se. To nas čini živim – mrak podjednako kao i svetlost.

Foto: 24sedam/Katarina Mihajlović

Glumac u karijeri priželjkuje koliko je moguće podjednaku meru komedije i drame, u životu se većinom trudimo da budemo srećni. Šta vas izvodi na pomenutu svetlost kada se u životu dogode „zabran“ i tama?  

Profesor nas je učio da postoji samo jedan žanr i da je to drama. Da li će nešto bili smešno ili tužno određuju okolnosti, odnosno situacija u kojoj se nešto dešava ili ljudi kojima se to nešto dešava. Naučen sam da, kao glumac, posmatram problem i bavim se problemima. Cilj svakog čoveka je da bude srećan i velika je stvar pronaći je ali i izgraditi mehanizme za njenu odbranu. Srećan sam kada osetim bezbrižnost, kada me ne obuzima prevelika odgovornost. Volim da se branim smehom, mislim da je to najbolji lek za sve što mogu nazvati tamom.

Često ne uspevam, pa taj smeh više liči na ironiju ili sarkazam, što nije dobro jer to nije prava odbrana već beg. Sreća me čeka u porodici i kad je propuštam, zaokupljen mislima o poslu, smatram to svojim velikim neuspehom. Srećom, imam porodicu koja me čuva, ne mogu ni da zamislim gde bih bio bez nje, bio bih izgubljen. Kada radim nešto, moja polazna tačka je sumnja, to je možda najteži put, ali za mene je jedini. S pretpostavkom da nešto nije dobro dolazim do onoga što je najbolje moguće. Mogu da kažem i da je ta sumnja moj mrak, tu je lek rezultat, i kad se sve završi i pogledam iza sebe u velikoj meri mogu da kažem da sam išao pravim putem.

Šta vas je štitilo od saplitanja, zamki i pogrešnih putokaza na tom putu?

Kao mlad glumac trudio sam se da čujem sve što drugi pričaju, da saslušam svaki komentar, da svakome dam vremena da priča o mom radu, o uspehu ili neuspehu i poštovao sam svačije mišljenje. To me je umaralo. Sada duboko verujem da svaki glumac zna u sebi dokle je došao, šta je napravio i koliko je još mogao ili nije. Dakle, zadržavam se samo na konstruktivnom razgovoru, na razgovoru koji je radi boljeg kada sam ja u pitanju ili neko drugi. Prijateljstva koja sam sklopio sa nekim ljudima su mi takođe dobar znak. Kada dobro i pre svega iskreno radite, upoznajete se sa ljudima, što znači da smo se svi pustili i prepustili i da verujemo ljudima oko sebe.

Veliki znak ostaje i biće publika. Dešavalo se da imam divan proces, da lepo radimo i uživamo, odigramo predstavu dva puta, da je moja uloga u predstavi najzanimljivija mojim partnerima, a da publiku uopšte ne zanima. To su stvari koje sam naučio igrajući sa velikim glumcima i radeći sa velikim rediteljima. Slično je i u životu, trudim se da prepoznam bitne stvari i da se tome posvetim do kraja, a nebitne da zaobilazim. Više cenim jedan pravi razgovor nego deset površnih, a učim i šta je pravi razgovor, kada ima i svetlosti i tame, naravno.

Foto: 24sedam/ Katarina Mihajlović

Koja iskustva u tom procesu spoznaje sopstvenog glumačkog bića, ali i sebe kao čoveka su vas oblikovala i izgradila, a šta vas je najviše sputavalo? 

Mislim da nijedna uloga nije samo prošla pored mene, svaka se zadržala i, kao delovi, sve uloge se sklapaju u jedno, što mogu da nazovem mojim glumačkim bićem. Kada počinjem da radim nešto uvek se vraćam na početak, na osnovne stvari, kao i na one koje postoje od kad postoji pozorište, a to je pod broj jedan – priča. Ispričati i oživeti priču je osnova svega, a na kraju dolazi pitanje šta smo dobili slušajući tu priču, koja je pouka, i zašto je ona zanimljiva. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim poziciju glumca u takvoj postavci, jer nisam bio svestan šta sve postoji iza i ispred mene, imao sam veliku potrebu da odigram u svakoj rečenici ceo život lika koji tumačim. Vremenom sam osvestio da i kad nisam u sceni ili na sceni, moj lik živi, neko drugi priča o njemu. Iako smo sve bliži toj zabludi da je svako sebi najbitniji i da čovek može sve sam u životu da postigne, ne odustajemo od te divne povezanosti sa drugima, ne odustajemo od davanja i predavanja. Iako se pretvaramo da nam nije bitno, mi svakako jednim delom živimo kroz druge ljude, oči nekog drugog nam i te kako služe. U očima drugih dobijamo ono što je teško sebi priznati. U kojoj meri to prihvatamo, u toj meri postajemo bolji ljudi.

Šta ste do sada, kao glumac, videli u očima drugih i koliko je taj odraz bio sličan onom u vašim?

Velika je stvar kada osetite da ste baš vi potrebni u nekom projektu, da baš vas traže da igrate nešto, a pogotovo je velika stvar kad možete da kažete ne želim to i to da radim. U našem svetu nije bitno kako vi sebe vidite, već kako vas drugi vide. Istina je da se brzo donose odluke, brzo se snima, juri se vreme više nego smisao, ali ceo svet tako funkcioniše i to je valjda normalno. Koliko uspeš u svemu tome da se baviš sobom, tolika će uspešnost biti. S druge strane, još ne mislim da sam sazreo kao umetnik, za mene je to proces koji će, nadam se, trajati do kraja. Glavna uloga u projektu je svakako nešto što glumca diže u nebesa, i predstavlja izazov koji se ne odnosi samo na kvalitet odigrane uloge, nego na celokupno usmerenje misli, osećanja, samopouzdanja, formiranje jedne vrste mikrokosmosa. Jedan veliki glumac je rekao: „Kada glumac igra glavnu ulogu onda se javlja osećaj besmrtnosti“.

Foto: 24sedam/Katarina Mihajlović

Kad se sa nebesa glumac spusti na zemlju, koliko je važno biti realan prema sopstvenim greškama i odlukama, lošim ulogama i ličnim manama?

Jako sam surov prema sebi, sve što igram ili gledam počinjem analizom sebe, ali sam ubeđen da je to najbolji put. Ne razumem ljude koji pričaju o sebi u superlativu. Možeš, naravno, biti zadovoljan svojim radom, ali da pričaš kako si dostigao vrhunac – to mi zvuči kao neka krajnja tačka, kao predaja, jer uvek može i treba bolje. Kada pričamo o pogrešnim potezima, to je mač sa dve oštrice. Nažalost, ili na sreću, nikada ne možeš znati gde će te koji korak odvesti, pogotovo u umetnosti. Umetnik je kao neki džak u koji se trpa sve što padne pod ruku, možda ti se neka stvar učini beznačajnom i nepotrebnom, ali možda ti baš ona posluži da otkriješ ko si ili ko bi trebalo da budeš.

Kažete da je u glumačkom svetu bitno kako vas drugi vide. Uloga Leona u seriji „Radio Mileva“ je, pored ostalog, nosila i izrazitu boju arogancije i nadmenosti. Kako vas vidi publika koja glumce često poistovećuje sa likovima? 

To je zadovoljstvo ovog posla da ljudi prepoznaju te likove kao stvarne, kao ljude sa kojima su se srodili i povezali. Imaju osećaj kao da ih znaju i ma koliko to strašno zvučalo, oni imaju pravo na njih. Teško je podnositi predrasude o glumcima, kao što je ona da glumac treba da zabavlja okolinu. Gluma je posao kao i svaki drugi za sve, osim za samog glumca. Ona je zadovoljstvo ali i težak proces kopanja po najfinijim delovima koji se zovu emocije. S druge strane, glumac nema mnogo izbora, on je tu i mora da bude savršen, jer ako je i samo jedan čovek u publici i gleda vas, tu nema mnogo kalkulacije, to je sad i nikad više i to je taj najteži deo, jer uvek postoji bojazan da ne bude savršeno.

Foto: 24sedam/Katarina Mihajlović

Uz publiku, mediji su, posebno danas, nezaobilazna sprega nečijeg uspeha, popularnosti posebno. Čini se da birate udaljene staze od onoga što se zove šoubiznis i konstantno javno eksponiranje. Grešite li zbog toga?  

Nikad mi nije falilo posla, uvek sam radio po četiri ili pet projekata u isto vreme, tako izgleda moj put. Svestan sam šta znači napraviti dobru ulogu i šta ona donosi. Svojim radom i predanošću gradim nešto što sa ponosom mogu da pogledam i kažem odakle to dolazi i kako sam do toga došao. I onda kada nisam dovoljno dao, trudim se još više da sagledam posledice toga. Večiti je strah glumca da li će imati posla, on je kao neki zavisnik, i svestan sam da medijska prisutnost može da donese uloge. Pitanje je kako ko vidi sebe i šta želi. Mislim da polako dolazim do svesti da hoću da radim samo ono što me zanima ili da budem samo na onim mestima gde mogu da postignem nešto duboko, iskreno i meni uzbudljivo.

Delujete kao čovek kome je životni i unutrašnji mir veoma bitan i da ponekad imate potrebu za tišinom ili samoćom. Šta vam one govore?

Tišinu nikada nisam osećao, osećao sam prazninu u trenucima kada sam gubio najbliže. Tišina je teška kategorija, ne povezujem je ni sa rečima, ni sa pesmom, ni sa drugim ljudima, povezujem je jedino sa mislima. Kad budem osetio tišinu imaću veliki problem. Misli su najglasnije i najvrednije i siguran sam da bismo, kada bi im dali prostora, bili spokojniji. Mi žurimo da naše misli odbacimo tako što ih pretvaramo u reči, a niko nema vremena za taj proces, reči nam idu pre misli. Učim, vremenom, da cenim svoju misao, da joj dam koliko joj treba, za nekoga sa strane je to tišina, za mene je žurka. Želim da dam sebi prostor, mir, slobodu da pomislim. Teško je, svi traže mišljenje i izjašnjavanje, a ja tražim  da možda o nečemu i nemam mišljenje i da me možda nešto baš i ne zanima.

Foto: 24sedam/Katarina Mihajlović

Zbog čega se nazire tuga u vašim očima, čak i u ulogama kakva je Leon? 

Bravo za pitanje! Pre mnogo godina, u autobusu dok sam se vraćao iz škole, prepozna me dalja rođaka, koju nisam video baš dugo i ne sećam se ni ko je, i kaže: „Prepoznala sam ga po velikim, tužnim očima“. Ne znam, valjda je genetika. Izgled je nešto što u našem poslu dosta određuje. Ma koliko se trudio da budeš neko drugi ili da igraš nekog drugog, velikim delom si to ti. I ma kako se ti osećao, ono kako te drugi vide je presudno i tu nema dokazivanja. Čim kreneš u dokazivanje – lažan si. Kako me vide, takav sam!

Da li živite svoj posao ili ipak postoji neki drugi svet nezavisno od glume?

Nemam nijedan drugi svet, postoji samo ovaj u kom se nalazim. Shvatam da je teško ljudima oko mene da do kraja dokuče moj svet, posebno onima koji nisu iz sfere umetnosti. Kada rudar ide na posao, on uzme u ruke svoj alat i započinje proces koji mi na kraju uživamo tako što pipnemo topao radijator u svom stanu. Šta glumac uzme u ruke? Mi nemamo konkretan alat koji koristimo da bismo u publici izazvali smeh ili suzu, mi imamo naša osećanja i naše misli. To je svet u kome živim. Ako je to zaseban svet, jedini je i ne može se tek tako ostaviti po strani i sutradan ponovo uzeti i aktivirati, on traje sve vreme. Moja supruga je glumica i zna šta je naš svet. To nije težak život, već najlepši mogući. Glumac, kad pravi ulogu, ne može razmišljati koliko je struja poskupela ili koliko košta mleko, njemu se pruža mogućnost da se ceo prepusti, da razmišlja o jednoj replici dva meseca, ako iskoristi tu priliku. To je poseban poziv i to važi za sve umetnike. To me dosta određuje i ispunjava i zahvalan sam na tome, a još kad da imate porodicu koja vas prati u tome, to je najlepše od svega.

Foto: 24sedam/Katarina Mihajlović

Pomenuli smo sreću na početku. Gde pronalazite svoju? 

Ne vidim sreću kao zakopano blago negde u nekoj pustari, pa odeš jednog dana da je uzmeš. Mislim da je sreća rezultat napornog rada. Sve što mi se dešava u životu sagledavam kao posledicu nečega što se dešavalo pre. Bio sam sklon da odustajem i to je jedna vrsta odbrambrenog mehanizma koja je sve više prisutna, to je ono kad se zapitam da li išta ima smisla. Međutim, posredstvom neke više sile nikada nisam odustao, išao sam dalje ma koliko bilo teško, i sam se čudim sebi kako sam istrajao u teškim trenucima, ali jesam, i sa ove vremenske distance se ponosim time. To je sreća, to je i Bog, ako neko hoće da ga nazove tako. Za mene je to nešto što me čini živim i ne treba mi puno sreće. Sad sam više okrenut tim teškim stvarima kojih je puno zarad to malo sreće koje je dovoljno. Samo jedno jutro shvatim da se smejem, srećan sam! A to što odmah imam potrebu da znam zašto sam srećan, to je glumačka nesreća.

Pročitajte još

Postoji li uloga kojoj težite, jer osećate da ste u ovom momentu zreli za nju?

Imam potrebu da shodno svom životnom iskustvu i nekoj predstavi o sebi, pa čak i predstavi drugih ljudi ko sam i gde sam u ovom trenutku, predstavljam likove koji se uklapaju u tu sliku. Bilo bi mi jako inspirativno da tumačim roditelja, mislim da je to životna uloga. Isto tako bih voleo da se nađem u prilici da predstavljam nekoga ko je muž. Zvuči jednostavno, mnogi od nas to i jesu, ali mi baš to što ne treba puno da nosiš te titule izaziva radoznalost i zanima me koliko sam ja i svi drugi svestan šta one podrazumevaju i znače, pre svega drugima, a onda i meni. Osećam da bih mogao da stavim sebe na probu i ispitam šta tako važne figure znače u životu jednog čoveka – biti otac ili životni saputnik.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – 24sedam.rs

Komentari (0)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

Povezane vesti