Ivan Ikić: Vest o kandidaturi filma "Oaza" za Oskara bila je kraća od umrlice

Pobednik LIFFE 2015. sa filmom “Vavari”, reditelj Ivan Ikić predstavio je juče na ovogodišnjem 14. izdanju ovog festivala, svoje višestruko nagrađivano ostvarenje “Oaza“.

Tim povodom govorio je o ovom filmu koji je inače srpski kandidat za nominaciju za nagradu Američke filmske akademije, kao i o prilici da se naša zemlja nađe u trci za najznačajnije priznanje.

Kako ste primili vest da je “Oaza” srpski kandidat za Oskara? Koliko vam to znači kao autoru?

Nisam očekivao takvu odluku komisije i ona me je prilično iznenadila. S obzirom na sve kontraverze koje poslednje dve decenije prate ovaj izbor, odluka da “Oaza” bude kandidat naše zemlje deluje prilično neverovatno, čak i nama koji smo je stvarali. Toliko je nevorovatno da je zbunilo i same medije koji su do sada uvek sa fanfarama pratili kandidate. Ovoga puta nastao je muk, a vest o kandidaturi je u novinama bila kraća od prosečne umrlice. Mene iskreno raduje ako je ovo početak diskontinuiteta i jedna nova šansa za naš film da se jednim ozbiljnijim pristupom uključimo u trku za Oskara i redefinišemo šta od te trke želimo, pošto put kojim smo do sada išli evidentno nije dao nikakve rezultate.

Šta vas očekuje sada po pitanju promocije filma za članove Akademije?

To u ovom trenutku još uvek ne znam. To će zavisiti od sredstava kojima raspolažemo.

Film se prikazuje na LIFFE festivalu u Leskovcu koji vrednuje režiju. Je li vam utoliko draže učešće na njemu i šta ovaj festival predstavlja za vas?

Moj prethodni film “Varvari” je pobedio 2015. godine i ja tada nažalost nisam bio u Leskovcu, tako da je ove godine prilika da se nadoknadi propušteno.

Jeste li namerno “Oazu” stvarali kao film o slobodi i kako je ta ideja sazrevala?

Ideja slobode se nužno nameće u filmu u kome junaci žive u jednom zatvorenom, gotovo logorskom sistemu. Ona je čak i opasnost jer u tom kontekstu može da bude suviše očigledna autorska ideja. U filmu sam tražio način kako ona kroz sitne pukotine u sistemu uspeva da izađe na površinu u jednom veoma iskrenom i bolnom obliku.

“Oaza” je film i o onome što skrivamo – emocijama koje bujaju, a koje potiskujemo i eliminišemo danas. Vaše ostvarenje je u tom smislu otrežnjujuće?

Moja ideja je bila da gledalac makar tokom trajanja filma uđe u svet mojih junaka i proživi sa njima to vreme gledajući iz njihove perspektive. Onoliko koliko dopustite da vas film uvuče u sebe, toliko je snažna emotivna katarza kada se on završi. Ovo je ostvarenje koje svakako ostavlja posledice na gledaoce i te posledice uopšte ne prolaze brzo i lako i uopšte nije bezbolno na kraju.

“Oaza” nije tipičan projekat, na ivici je eksperimenta. Kako ste se snalazili u tim nesigurnim vodama?

Ta nesigurnost i neizvesnost je ono što mene u rediteljskom smislu motiviše. Mislim da film nastaje u tom našem suočavanju sa napoznatim u trenutku kada svaki plan propadne i kada sve ono što smo mislili da kontrolišemo postane sasvim van naše kontrole. U toj situaciji se najbolje snalazim. To je moj prostor kojim najbolje vladam. Tu počinje režija.

Šta vam je bilo najvažnije tokom snimanja u rediteljskom pristupu?

Najvažnije je bilo očuvati kontinuitet. Film se svakodnevno raspada pred vama na snimanju i vi kao reditelj pokušavate na sve načine da vratite u okvire vaše zamisli.

Pročitajte još

Emotivna ispovest Ljube Bandovića: Žena Bate Stojkovića me je poljubila u obe garave ruke

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi