Dejan Lutkić je sačuvao dete u sebi: Bog me je spasio od svih gluposti koje sam pravio

Nepisano pravilo je da za intervjue s poznatim umetnicima uvek mora da postoji značajan profesionalni povod. Ipak, tokovi života, koji se prožimaju sa uspesima u karijeri, podjednako su važni i otkrivaju mnogo. Dejan Lutkić strogo dozira svoje plovidbe u medijskim vodama, ali ima svoja pristaništa na kojima se rado usidri. Proletos nas je oduševio u „Švindlerima“, a trenutno, i kao glumac i producent, priprema niz zanimljivih ostvarenja. U pauzi stvaranja, za naš portal je govorio upravo o tim tokovima života koji nisu toliko vidljivi, ali bez kojih njegova vidljivost, u svakom smislu, ne bi bila takva kakva jeste.

Svedoci smo stalnih i prebrzih promena svakodnevice i umetnosti. Kako, u toj stihiji, sačuvati sebe kao glumca koji želi da traje i ostavi trag?

Veoma je turbulentno vreme u kome živimo, pa tako i posao. Treba da se uhvatimo ukoštac sa ovim načinom života i da naučimo kako da ne izgubimo sebe u ovoj brzini dešavanja. Umetnost je svevremenska, ako se dotakne i ako se desi, ona ostaje zauvek. Čuvajući umetnost, mi koji se njome bavimo, čuvamo i sebe.

Za jesen se najavljuje mnogo novih serija. Da li je pozorište spas, ili beg od sveopšte pomame za snimanjem tokom poslednjih godina?

Pozorište ima svoju ulogu u životu. Pozorište je trenutak koji se desi tad i nikada više. Ono je važno za glumca, za život, za trajanje. Kvalitet je važan, i njega se ne smemo odreći.

Da li je biti producent, na jedan način, takođe uloga, i koliko je inspirativna?

Produkciju doživljavam kao sredstvo da se naprave neki novi koraci i plasiraju nove ideje. Biti producent nije nimalo lako. Ljudi se za to školuju, s razlogom. Kreativna je na svoj način.

Posle kog dela ste, u različitim sferama svog posla, znali da je to ono za čim ste tragali kao umetnik, i kakvu promenu u vama je to uslovilo?

– To je jedan kompleksan proces, a traganje, vera i strpljenje su ključni u tom procesu, po mom mišljenju. Svaki put se trudim da odem korak dalje u svemu što radim i živim. Svako delo je novo, i iz početka se sve radi. Nadam se da ću jednog dana moći da kažem to je bilo to.

Šta ste, tokom godina, prepoznali kao najvažniji putokaz u životu i glumi, i šta od toga uvek nosite u sebi?

Verovao sam, i još više verujem sada. Bez vere i ljubavi nema ni života, ni glume.

Igrali ste u mnogo serija tokom poslednjih godina. Čini se da ste dostigli onaj stepen da određene uloge pripadaju samo vama. Oton Muha u „Švindlerima” je najnovija. Kako, kroz tu prizmu, salgledavate sebe, a kako vas drugi vide?

Ne razmišljam o tome kako me drugi vide. Trudim se da dam najbolje od sebe, ali ponekad ni to nije dovoljno. Treba još jače od najboljeg, i tada nastupa snaga koja prebacuje rampu.

Kakvu podelu u nekom novom projektu priželjkujete?

Neka to ostane tajna.

Ka čemu još, osim ka glumi, usmeravate svoju kreativnost, a da donosi ispunjenje i otkriva možda manje poznatu stranu vaše ličnosti?

Volim da kuvam, to me ispunjava i jako je kreativna stvar. Kuvanje je stvaranje, a ja volim da stvaram i trudim se da napredujem.

Vaš život je obeležio trougao Vrbas – Kula – Zemun. Zašto ste baš u Zemunu spustili sidro?

Pored toga, i Nadalj je obeležio deo mog života, tačnije najranijeg detinjstva, a i Vranje je bilo veoma intenzivno prisutno. Moje odrastanje je bilo uzbudljivo u svakom od ovih mesta, ali je nekako Zemun uspeo da me smiri, i dalje me smiruje, i sve više mi prija. Na kraju krajeva, ovde sam najviše. Branko Najhold, čuveni zemunski hroničar, rekao je: „Biti Zemunac nije stvar krštenice, nego stanje duha.”

Da li su vam Beograd i sve njegove scene pružili ono što ste očekivali kada ste krenuli putem glume, i kakvu umetnost čuva ovaj grad?

Beograd je metropola, veliki grad koji te ili uzdigne, ili olupa o zemlju. Mislim da svako može da dobije šansu, samo je pitanje kako će da je iskoristi. Zahvalan sam Bogu što sam dobio priliku i uspeo da opstanem. Beograd je grad s velikom tradicijom, voleo bih kada bismo svi mi, koji živimo u njemu, više pažnje posvećivali njegovoj lepoti, istoriji, kulturi. Ovakav grad to definitivno zaslužuje.

Mnogo radite za decu. Kao student ste čak igrali predstave u obdaništima. Kakvo dete ste bili, a kakvo ste danas?

Bio sam izuzetno nemirno dete, sam Bog me je sačuvao od svih gluposti koje sam pravio. Prvo sam imao želju da što pre odrastem, a sada imam želju da što duže ostanem dete u duši. Valjda je to normalan proces.

Kako godine prolaze, kako sazrevate vi, kao čovek i glumac, a kako vaše tuge?

Padam i uzdižem se, krećem iz početka svaki put. To te ojača. Verujem da smo sami sebi najveći neprijatelji, i ako smognemo snage da se upustimo u tu borbu, već smo na dobrom putu. Blažena tuga je prava milost.

Šta je zapisano u beležnici vašeg života, a predstavlja upravo život?

Svemoguća ljubav, svemoćna milost i svesilna dobrota! To je u mojoj beležnici zapisano velikim slovima.

Izjavili ste da ste zimski čovek i noćna ptica. Šta kriju zimske noći, a da vas to u potpunosti određuje?

Mir, tišinu, „punjenje” duše. Volim miris zime, miris zdrave hladnoće.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi