Anđelka Prpić za 24sedam: Teže je odglumiti iskren osmeh nego zaplakati

Premijera prvog domaćeg filma u ovoj godini “Jedini izlaz” zakazana je za 10. februar u Sinepleksu “Ušće”, a danas smo imali priliku da prisustvujemo prvoj projekciji za medije, nakon koje smo porazgovarali sa glavnom glumicom Anđelkom Prpić. Publiku je dosad osvojila humorom i prirodnošću u mnogim komedijama, ali u ovom projektu pred njom je prva naslovna rola u triler-drami.

Prpićeva tumači lik Ane Kolar, žene koja se budi u bolnici nakon što je preživela požar u klubu i jedino čega se seća je da je izgubila muža, ali ne i kako i zbog čega se tamo zadesila. Priča teče vrlo pitko i uzbudljivo za ljubitelje ovog žanra, a kako glumica u razgovoru za 24sedam kaže, nada se da će publika biti zadovoljna njenom izvedbom jer je i za nju ovo iskustvo “bilo potpuno iskakanje iz zone komfora”.

Publika je navikla da vas vidi u komedijama, koliko vam je bilo izazovno da se nađete u liku Ane koja se toliko razlikuje od svega što ste do sada igrali?

Uživala sam zaista. Kada me je reditelj Darko Nikolić pozvao i rekao da je u pitanju glavna uloga i još triler-drama mislila sam da se šali, a sada sam mu zaista zahvalna i veoma sam uzbuđena da čujem šta publika ima da kaže. Lik Ane se vrlo razlikuje od Anđelke, ona suzbija emocije i sve drži u sebi, ali se bori do kraja. Najveći kompliment mi je bio kada su mi rekli da na snimanju zaista nisu videli Anđelku. Bilo mi je važno da što duže živim taj lik da bih bila što uverljivija i nadam se da sam uspela.

U filmu vaš lik prolazi kroz unutrašnju borbu pokušavajući da se seti tragičnog događaja, traume su svuda u njenom životu, ali se ona grčevito bori da zadrži stvari u svojim rukama i da sazna istinu. Kako ste u sebi pronalazili i budili sve te emocije?

Kao i što ste rekli, sve isključivo iz sebe. Pokušavate prvo da razumete tu priču, okolnosti u kojima se događa, s kojim saznanjima živi u tom momentu. Zahtevno je, ali nije nemoguće da razumete i u sebi pronađete taj osećaj kada shvatite sve ekstremne okolnosti u kojima je moja junakinja. Ona jeste potpuno drugačija od mene privatno, ali zato mi je i bilo izazovno. Potrebno je mnogo promišljanja, jer znate kako kažu, kad imate problem ispred sebe – onda ste na pola puta do rešenja. Od kada pročitate scenario, pa sve do seta, to se u vama kuva i o tome mislite i kad ne mislite, to je sa vama i u vama. Imali smo sreće da su i kolege i reditelj i scenarista zaista imali veliku želju da snimimo ovo kako valja, tako da smo jedni druge inspirisali.

Šta je teže – iskreno se nasmejati ili zaplakati pred kamerom?

Veoma teško pitanje, iskreno zavisi od raspoloženja i onoga šta se kuva u vama, ali ipak bih rekla da je teže smejati se onda kada vam nije do toga, a možda još teže i važnije nasmejati iskreno publiku. U ovom projektu mi je jako važno bilo to što sam mogla da odvojim svoje vreme i sebe samo za lik Ane. Da se posvetim toj njenoj unutrašnjoj borbi, jer na njenom licu se ne vidi mnogo, a zapravo iza se krije mnogo toga. Teško je kada se prenosite iz jedne emocije u drugu, zato je i naporno kada paralelno radite više različitih projekata ili kada vam iz scene u scenu traže da se menjate u sekundi, ali to je sve trening. Trening emocija i svega ostalog i na kraju krajeva to je nešto što priželjkujete. U tom stalnom radu na sebi i glumi je čar ovog posla. Ako je čovek tu iz pravih pobuda, onda su to one stvari koje vas teraju da pomerate svoje granice i radite na tome da budete bolji.

Pročitajte još

Sećanje na Radu Savićević: „Mislim da ne bih ni mogla da igram neku lošu ili zlu žensku, osmeh bi me izdao“

Ljubinka Klarić za 24sedam: Bez slobode bih se ugasila

Jedna od važnijih tema ovog filma je i zlostavljanje. Koliko je važno kroz umetnost skrenuti pažnju na taj problem koji u poslednje vreme sve više izbija na površinu?

Mislim da je jako važno da radimo ovakve priče i filmove. Filmski centar Srbije je između ostalog i zbog same teme podržao film, jer je u neku ruku angažovan bez pretenzije da to bude. Nismo sedeli i pitali se šta je aktuelna tema i uzeli ovo da radimo, ovo je priča koja je došla iz pera Marka Popovića, ali koja, nažalost, ima uporište u sigurnoj istini jer se ovakve stvari događaju na svakom trećem koraku. Nismo hrlili za nečim što je aktuelno, naprotiv, želeli smo da ispričamo ovu priču, ali ova tema je aktuelna i nažalost mislim da će biti uvek. Baš zato imamo obavezu i potrebu da o tome govorimo, da nekako osnažimo ljude da ne mora da bude tako, da se dešava i drugima, i jako bitna stvar je da nije žrtva kriva, niti je ikad tako nešto zaslužila, bilo da je u pitanju muškarac ili žena… Niko nema prava da maltretira, ni zlostavlja i ako ovaj film otvori oči bar jednoj osobi, onda smo uradili pravu stvar.

Šta je lično za vas jedini izlaz kada se čini da se nalazite u bezizlaznoj situaciji?

Uvek mislim da ima izlaza, ali uvek i samo kroz dobro i ljubav. Ljubav prema svemu, životu, poslu, ljudima… Ako radite dobro, vratiće se dobro – to je moja mantra i mislim da ću je se zauvek držati.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi