Tajna Eustahije Arsić: Prva srpska književnica čiji je lik otkriven na porcelanskoj šoljici za čaj

Eustahija ili Evstahija Arsić bila je prva srpska književnica i veliki dobrotvor. Rođena je 14. marta 1776. godine u Irigu od oca Gavrila i majke Marte. Od kada je monahinja Jefimija posle boja na Kosovu spevala „Pohvalu knezu Lazaru“, u naredna četiri veka se među Srpkinjama nije pojavila nijedna pesnikinja. Onda je 1776. godine u fruškogorskoj prestonici svet ugledala Eustahija Arsić. Sve više poklonika književnosti i istorije nju uzima za istinsku pionirku među srpskim poetesama, pošto se srednjevekovna prethodnica nije služila perom, nego iglom i zlatnim koncem, slažući sitnim vezom stihove na pokrov palom vladaru. Eustahija je otišla mnogo dalje. Pošto se žestoko zalagala za savremeno vaspitanje žena, slovi i za našu Žorž Sand, čuvenu Francuskinju koja je svoja književna dela morala da potpisuje muškim imenom. Interesovala se za prirodne nauke i bila je pobornica školovanja žena.

Od malih nogu je vaspitana u duhu kosmopolitizma i prosvetiteljstva. Sa porodicom se početkom 19. veka preselila u Arad, u današnju Rumuniju, tako da se jedino njeno sećanje na bezbrižne godine u rodnoj varoši nalazi u odlomku njenog dela „Poleznaja razmišljanja“ u kome sa ponosom ističe da se u Irigu rađaju samo izuzetni ljudi, „oni koji su osim sveta“. Kod savremenika, ipak, nije nailazila na razumevanje. Ova prva „slaveno-serbska spisateljica i književstva slavenoserbskog ljubiteljica“ je u očima svog kolege Joakima Vujića „u supružestvu veoma neščasna bila“. Istina je, udavala se tri puta, a i nevera joj nije bila strana, ali samo zato što je udajom otvarala vrata koja su muškarci u to doba otvarali redovnim školovanjem i karijerom. Najpre je bila u braku sa trgovcem Lackovićem u Koprivnici, a potom sa Tomislavom Radovanovićem u Karlovcu, bogatašem koji je od bečkog dvora dobio zvanje plemića. Tu titulu je ponela i Eustahija. Treći suprug joj je bio Sava Arsić građanin i gradonačelnik aradski i dobrotvor srpske i rumunske „Prosvjete“.

Tek kada se udala za Savu dospela je u visoko društvo. Proširuje svoje obrazovanje i obaveštenost, stiče slavu književnice i umne žene. Govori nemački i engleski, rumunski i latinski, možda i grčki i francuski. Čita dela Jovana Rajića, Atanasija Stojkovića, Pavla Kenđelca. Jedna je od prvih pretplatnica na dela prosvetitelja i svetskog putnika Dositeja Obradovića. Baš kao i njena francuska savremenica Sand, anonimno je objavila svoj književni prvenac „Sovjet maternij obojega pola junosti serbskoj i valanijskoj“. Bilo je to u Budimu, 1814. godine. Svoje ime je sakrila pod jednu od dve pesme dodate na kraju knjige. Ipak, i to je bilo dovoljno da čitav jedan vek kasnije ugledni srpski profesor Andra Gavrilović ovu godinu označi kao prvu „od kako se u srpskoj književnosti javlja ženskinja, javlja Srpkinja s perom u ruci, kao književnik“. Knjiga „Sovjet maternij“ bila je namenjena vaspitanju srpske omladine kod koje je autorka stekla i veliko uvažavanje.

Bila je prva srpska književnica koja je štampala svoje knjige i prva žena koja je postala član Matice srpske 1838. godine. Sastavljajući plejadu znamenitih zemljaka u knjizi „Mozaik žitelja iriških“, Ladislav Varga, publicista i dramski pisac, posvetio se i Eustahiji Arsić. Ona je u svom vremenu ostavila trag, time i podatke, ali je autoru uporno nedostajao slikani portret. Dugo se nije znalo kako Eustahija izgleda. I, dogodilo se čudo! U zaostavštini njenog drugog supruga naslednici su pronašli porcelansku šoljicu. Na njoj je austrijski majstor Bauer oslikao lik gospodarice trgovčevog dvora, a ona, ispijajući čaj u raskošnom salonu, sigurno nije ni sanjala koliko će taj portret biti dragocen dva veka kasnije.

U vreme Karađorđevog ustanka, u osvit 19. veka, Eustahija je bila prva obrazovana Srpkinja koju obilato pominju i stranci. Pruski oficir i radoznali putnik Oto Dubislav Pirh je 1829. godine u knjizi „Putovanje po Srbiji“ opisivao i stanje u kulturi među narodom. Eustahiji pripisuje da je prevodila Voltera, Vilanda, Džemsa Tomsona. Uz znanje nekoliko jezika, dobro je poznavala i literaturu naroda čiji je jezik govorila. Njena pesma „Slovo nadgrobnoje“ ima svega pet stihova, ali je zaslužila mesto u mnogim antologijama. U njenoj biblioteci sabirala su se dela Dositeja Obradovića, istoričara Jovana Rajića, fizičara Atanasija Stojkovića, prvog slavenoserbskog romanopisca Milovana Vidakovića, francuskog prosvetitelja Voltera.

Uvažavaju je i svi viđeniji ljudi s početka 19. veka. Eustahija je retko sakupljala pretplatu, ali je Vuk Karadžić, koji ju je izuzetno cenio, uspeo da je na to nagovori. U pismu iz 1821. naziva je „blagodarnom i visokoučenom gospođom“ i navodi da mu je dobro poznata njena „revnost k našemu knižestvu“. Moli je da sama, ili preko svojih poznanika skupi pretplatnike za njegovu zbirku narodnih pesama. Eustahija mu je ubrzo poslala spisak od sto pretplatnika, i novac. Kasnije se ispostavilo da je od knjiga koje joj je Vuk poslao zapravo prodala samo šest, a da je ostale otkupila sama i razdeljivala ih najboljim srpskim đacima u Aradu i Srbiji. Na taj način Eustahija je širila knjige među Srbima i potpomagala književnike. Isto je radila i sa svojim knjigama. Četiri stotine primeraka svog prvog dela poslala je školama, s uputstvom da se novac od prodaje stavi pod kamatu, i da se od tog novca svake godine nagradi „siromašan, a dobrog vladanja učenik srpske Preparandije (učiteljske škole) u Somboru“.

Poslednjih 30 godina života nije ništa napisala. Veruje se da je razlog tome pritajena bolest koja ju je mučila još od 1816. Kad je tridesetih godina 19. veka umro njen suprug, život joj nije bio nimalo lak. Potpuno je preuzela brigu oko imanja i morala je da se parniči oko salaša.

Pročitajte još

Isidora Sekulić: Usamljena, nesrećna i veličanstvena

Savremenici o prvoj Srpkinji među književnicima nisu mnogo pisali, što i nije za čuđenje. Muškarcu u to doba nije bilo svejedno da li će njegova žena da uzme u ruke pero ili varjaču. Tako se i Eustahijino ime pojavilo dva-tri puta u nekim časopisima i nestalo. Umrla je na današnji dan, 17. februara 1843. godine, gotovo zaboravljena. Trideset godina ranije, napisala je svoju poslednju želju u stihu, moleći pesnike da joj makar spomenu ime: „Spomenite mja so pjesnimi, ljubimci muzi, tu ja žertvu potrebujem blagodarnosti“. Želja joj nije ispunjena. Niko je nije ožalio ni u stihu, ni u prozi. Nikoga nije bilo da joj makar upiše ime na nadgrobnoj ploči porodice Arsić u crkvi u Aradu. Potomaka nije imala, pa je testamentom imovinu ostavila prijateljima, dvema aradskim crkvama i crkvi u Irigu, županijskoj bolnici, Matici srpskoj i srpskim školama u Aradu. Zaveštala je i fond od 3.000 forinti na upravu opštini crkve Save Tekelije tako da godišnju kamatu uživa pet siromašnih srpskih udovica.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi