Bata Stojković: Četiri ljubavi velikana kome su govorili da nije talentovan

“Mene ako se sete na Dan bezbednosti, sete se, ako se ne sete, nikom ništa, to je bila moja dužnost, da radim. Najveće zadovoljstvo biće mi misao da sam jednog čoveka izveo na pravi put”, rekao je Bata Stojković u filmu “Balkanski špijun”, ali nije bio u pravu, jer je ostao i ostaće upamćen u istoriji kinematografije kroz svoje maestralne uloge koje će, ne samo jednog čoveka, već još mnogo generacija podučavati i oduševljavati.

Danilo Bata Stojković rođen je 11. avgusta 1934. u Beogradu, a preminuo je na današnji dan 2002. godine.

Svoju prvu ulogu u pozorištu odigrao je još kao dečak, a igrom sudbine, tada je u publici sedeo Dobrica Milutinović, čijim se Prstenom danas odlikuju najveći glumci u našoj zemlji. Dobrica je nakon predstave prišao Stojkoviću, potapšao ga po ramenu i rekao: “Ti si, sine, još u majčinoj utrobi postao glumac.”

Nakon ovog razgovora i odatog priznanja, Bata Stojković doneo je čvrstu odluku – postaće glumac po svaku cenu.

Ipak, upisati Fakultet dramskih umetnosti bio je veliki zalogaj za, uskoro, svršenog maturanta. Pogotovo imajući u vidu da se nije baš mogao pohvaliti dobrim ocenama u školi. Štaviše, u osnovnoj je ponavljao osmi razred. Međutim, uz čvrstu rešenost i uz mentorstvo brata Žike, spremao se za popravne ispite i uprkos svemu upisao FDU.

Diplomirao je u klasi Josipa Kulundžića, ulogom Đorđa Crnojevića iz Jakšićeve “Jelisavete” i Kapetana vatrogasca iz “Ćelave pevačice”, nakon čega je i zvanično započeo glumačku karijeru 1959. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Međutim, nakon samo nekoliko godina u ovom teatru, otpušten je, a kao razlog otkaza navedeno je da nije talentovan.

Na sreću ova odluka nije poljuljala Stojkovićevu posvećenost glumi, te je 1962. godine postao stalni član Ateljea 212, a bogatu filmsku karijeru započeo je dve godine kasnije ulogom u filmu “Izdajnik”.

Stojković je neke od svojih najboljih uloga ostvario radeći sa rediteljem Slobodanom Šijanom, a među njima posebno se ističu ostvarenja za koja je scenario pisao Dušan Kovačević.

Tokom karijere, ostvario je više od 80 uloga u pozorištu i više od 50 na televiziji, a neka od najpoznatijih ostvarenja u kojima je glumio su filmovi “Ko to tamo peva”, “Maratonci trče počasni krug”, “Kako sam sistematski uništen od idiota”, “Varljivo leto ‘68”, predstave “Profesionalac”, “Urnebesna tragedija”, “Korešpodencija”, serije “Grlom u jagode” i “Bubuleja”, ali i mnoge druge.

Ipak, veliki broj filmskih kritičara kao njegovu najzapaženiju ulogu izdvaja lik Ilije Čvorovića u filmu “Balkanski špijun”. Odabran od strane reditelja Božidara Nikolića, Danilo Bata Stojković se toliko uživeo u ulogu da je vodio višesatne telefonske razgovore sa scenaristom Kovačevićem.

Ova kolaboracija dvojice umetnika vrhunac je doživela tokom jedne probe. Naime Kovačević, oduševljen onim što vidi, zaustavio je probu, prišao Bati Stojkoviću i iz duše izgovorio: “Bože, Bato, ti igraš to kao da si ti pisao!”

Za svoj rad primio je gotovo svako priznanje koje jedan glumac može dobiti u Srbiji, a neka od njih su Oktobarska nagrada Beograda, Sterijina nagrada, statueta Joakim Vujić, nagrada na Festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu, pored čega i dve za životno delo – u oblasti teatra “Dobričin prsten” i u oblasti filmskog stvaralaštva “Pavle Vuisić”.

Iako je poticao iz dobrostojeće beogradske porodice, živeo je skromno, u garsonjeri na Čuburi, a veliki deo vremena provodio je uživajući u mnogobrojnim prestoničkim kafanama, te se danas smatra jednim od poslednjih beogradskih boema.

U životu je gajio nekoliko ljubavi – prema pozorištu, cigaretama, kafani i svojoj supruzi Olgi, sa kojom se i upoznao u pozorištu.

Ipak, kako je i Olga isticala, Stojkovićeva najveća ljubav bila je ona prema pozorištu. Nje se nije odrekao do samog kraja života. Telo mu je klonulo posle višegodišnje borbe sa bolestima, ali nikada nije dozvolio da bolest slomi i njegov duh.

Na poslednje predstave koje je odigrao u Zvezdara teatru morali su da ga donose iz bolnice, jedva je hodao, ali i njih je uspeo da odglumi maestralno, ne dozvoljavajući da publika primeti da se ne oseća dobro.

Tristoti put je ulogu Simeona Njegovana Lupusa u predstavi “Korešpodencija” Zvezdara teatra odigrao 5. februara 2002. godine.

– Neki kažu da kad odigraju jednu predstavu pet puta više im se ne igra. Meni se tek igra kad igram dvestotu! Samo mislim na tristotu! Kažu: “Kako ti nije dosadno?”. Kako dosadno? Pa stalno ima posla oko uloge. To je kao kad imaš stan, pa ga jedanput počistiš i kažeš da je dovoljno za ceo život. Kad dobro odigram predstavu, ja ne mogu da zaspim celu noć. Kad igram loše, po mom nekom ubeđenju, odmah zaspim – da zaboravim. Mada me sutradan to kljuca – govorio je Stojković.

Nekoliko dana kasnije, 13. februara, poslednji put je stao na pozorišnu scenu koja danas nosi njegovo ime. U Zvezdara teatru odigrao je Luku Labana u predstavi “Profesionalac” po 416. put, a dva dana nakon toga legao je u bolničku postelju iz koje nikada nije ustao.

Nakon duge borbe sa teškim bolestima, Danilo Bata Stojković preminuo je 16. marta 2002. godine u Beogradu.

Poslednjih godina života njegov pozorišni opus vezan je za Zvezdara teatar gde je igrao od 1987. do 2002. godine i gde je odigrao sedam uloga sa čak 1.102 izvođenja.

Ostaće upamćen i njegov govor pred studentima na protestima protiv Miloševićevog režima, kada je, iznad mase, priznao da se prvi put osećao kao da je u publici, a ne na sceni.

– Deco, ja sam danas došao da se poklonim vama… – rekao je tada.

Stojković je pred smrt imao samo jednu želju, koju je zatražio od supruge Olge.

– Rekao mi je: “Ni slučajno nemoj da ti se dogodi da me staviš tamo”. Mislio je na Aleju zaslužnih građana. To je bila njegova odluka. Valjda nije želeo da ima ništa sa vlastima – rekla je za Nedeljnik jednom prilikom Olga Stojković, tako da je njegova urna nakon kremacije smeštena u rozarijum beogradskog Novog groblja.

Ovako su govorili velikani o velikom Bati Stojkoviću:

Dušan Kovačević

“Bata Stojković je bio i ostao moj veliki prijatelj, zauvek. Iz ovog našeg prijateljstva – svakodnevnih susreta ili razgovora, ostvareno je nekoliko “umetničkih poslova” koji su preživeli godine, decenije i XX vek. Radost rada je jedan od osnovnih preduslova da će predstava ili film to osećanje preneti i na publiku. Kao impresario velikog, očaravajućeg ciklusa, zvanog – život, Bata je odigrao uloge koje su ostale “lični karton” jednog vremena i naroda u potrazi za sopstvenim identitetom… Jedan od najvećih glumaca kojeg smo imali i koga ćemo imati.”

Dušan Makavejev

“Bata je čudesan glumac. Čim se pojavi na sceni, gledaoca nešto ščepa i on tog nesrećnika, koga Bata igra, odmah voli i odmah se veže za njega.”

Filip David

“Bata Stojković u punoj meri poseduje oba dara koja glumca čine velikim: sposobnost da izrazi tragično i sposobnost da ga preobrati u komično, da uspostavi vezu između ova dva naoko suprotstavljena osećanja, da vodi gledaoca od suza do smeha na način kako to čine samo najveći i najmoćniji.”

Mira Banjac

“Bata Stojković ne trpi male glumce, sa velikima je nemilosrdan. Družiti se sa njim nije lako, a raditi je žestoko. Svakako, Bata Stojković imaće svoj susret u istoriji sa velikanima.”

Pročitajte još

Mija Aleksić: Maestro komedije koji je preživeo “krvavu bajku”

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi