Zoran Radmilović: Do poslednjeg daha na tronu Talijinog carstva
Kad polazim od kuće mrzim i sebe i publiku, a kad predstava počne, sva ta mržnja i jed eksplodiraju u svoju suprotnost - u ljubav, govorio je veliki umetnik
“Jednog mutnog jesenjeg popodneva, oko pola četiri, reših da odem u glumce. Obukoh svoj trenčkot, nabih šešir duboko na oči i zakoračih u carstvo gospođe Talije”, tako je, po sopstvenom priznanju, legendarni Zoran Radmilović otišao u glumce.
Čuveni glumac je rođen na današnji dan 1933. godine, u Zaječaru. Deda po ocu, Rihard Lang, bio je Nemac, arhitekta. Oženivši se Zoranovom babom Stevkom, prešao je u pravoslavlje i uzeo ime Radmilo. Odatle potiče porodično prezime Radmilović.
Po očevoj želji, upisao je Pravni fakultet u Beogradu i posle dve godine ga napustio. Potom je studirao na Arhitektonskom, koji takođe napušta, a ubrzo upisuje Filološki fakultet, odsek engleski jezik. Uporedo je oprobao glumačke mogućnostu u KUD “Ivo Lola Ribar”. Tada odlučuje da napusti studije engleskog jezika i posvećuje se glumi.
Na nagovor glavne glumice, koja mu je bila simpatija i sa kojom je bio partner u kulturno-umetničkom društvu, upisuje i postupno apsolvira glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, te započinje karijeru u Beogradskom dramskom pozorištu (1962—1968), u kome je isprva nastupao u manje značajnim predstavama. Diplomirao je 1963. godine, po povratku iz vojske.
Promo / Centar film
Godine 1964, zbog odustajanja Ljube Tadića, Radmilović dobija naslovnu ulogu predstavi “Kralj Ibi” (na sceni Ateljea 212). Tokom nastajanja predstave, njegova glumačka nadarenost dovela je do trijumfa improvizacije (veliki uspeh ostvaruje i na gostovanjima u Parizu, Moskvi, Njujorku, Veneciji…). Kasnije će “svoju scenu” ponovo predstavljati (zajedno s kasnijim Radovanom III Dušana Kovačevića), pune dve decenije.
Iako je ostvario niz uspešnih uloga u pozorištu (stalni je član Ateljea 212 od 1968. godine do smrti), na filmu i televiziji, sve su one ostale u senci “uloge života” u “Kralju Ibiju” (čak i kad se radi o briljantnom ostvarenju – ulozi Molijera u istoimenom komadu M. A. Bulgakova, za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda).
Takođe, njegova najpoznatija uloga bila je i u pozorišnoj predstavi Radovan III, po kojoj je i dobio titulu Kralja humora i improvizacije.
– Kad polazim od kuće mrzim i sebe i publiku, a kad predstava počne, sva ta mržnja i jed eksplodiraju u svoju suprotnost – u ljubav – govorio je Radmilović.
Zoran Radmilović Printscreen/YouTube
Na filmu je debitovao 1962. godine (“Čudna devojka”, Jovana Živanovića) i odigrao oko dvadeset uloga. Glavne je ostvario u filmovima “Glineni golub” (T. Janić, 1966), “Ram za sliku moje drage” (Mirza Idrizović, 1968), “Pogled u noć” (N. Stojanović, 1968), “Paviljon 6” (L. Pintilije, 1978), “Srećna porodica” (Gordan Mihić, 1980).
Nema ko ne pamti njegove uloge kao što su “Bili Piton”, “Života” ili serije “Priče iz Nepričave”.
Njegove replike i citati i danas se spominju, a jedan od njih je i:
– Ja sam dobar čovek. Čak i kada nekog oteram u p*** materinu, pitam se da li je dobro i bezbedno stigao.
Zahvaljujući Radmiloviću sigurno su mnogi, bar jednom, prokomentarisali da su “komarci k’o rode”, možda ponosno istakli činjenicu da su “član biblioteke” kojem karta štrči dva prsta iz džepa ili, dok su požurivali goste izgovarali: “Sad idite, jer da biste ponovo došli prvo morate da odete”.
Zamediatelevizija
Reditelj Ljubomir Draškić, kod koga je Zoran odigrao važne uloge, rekao je da ne pamti da je Radmilović neku predstavu igrao sa pola snage: “Zoran je glumac koji se publici daje do kraja.”
– Gledam partnera uvek u oči, pratim svaki njegov mig… – govorio je Ramilović, a svojom igrom radio je za partnera i tako zasluživao da i oni igraju za njega.
Svoju poslednju, 299. predstavu, “Radovan III” je odigrao 9. juna 1985. godine, uz velike bolove, ali opet, uz njegovu veliku želju, predstava je održana do kraja. I u takvom stanju publiku je nasmejao do suza i odigrao maestralno.
Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. Preminuo je 21. jula 1985. godine u 53. godini života, na Prvoj hirurškoj klinici, od problema sa digestivnim traktom. Kremiran je, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom Groblju u Beogradu.
Zamediatelevizija
Bio je oženjen glumicom Dinom Rutić (1943—2019). Usvojili su ćerku, devojčicu Anu rođenu u Peći i mnogo su je voleli. Zoran je Anu obožavao. Inspirisana njime, ona je napisala dve knjige – “Zalažem se za laž” (2009) i “Kad je svet imao brkove” (2011).
Godine 1991. ustanovljena je nagrada “Zoranov brk” koja se dodeljuje svake godine u njegovu čast na manifestaciji “Dani Zorana Radmilovića” u Zaječaru.
Ulica u Zoranovom rodnom Zaječaru nosi njegovo ime, kao i jedna ulica u Beogradu. Postoje i njegovi spomenici u oba grada.
Godine 2010, 21. jula na njegovoj kući u Mileševskoj ulici u Beogradu postavljena je spomen ploča u Radmilovićevu čast, u organizaciji Ateljea 212 i čelnika opštine Vračar.
Zamediatelevizija
Pokojni glumac Ivan Bekjarev je neposredno pre smrti režirao i igrao u predstavi “Glumčina” o Zoranu Radmiloviću, koju nažalost nije stigao da izvede pred publikom.
Pročitajte još
Milan Caci Mihailović napisao je knjigu “Čarobnjak Radmilović” koja će večeras biti predstavljena u Ateljeu 212, uz učešće velikih umetnika koji će evocirati uspomene na doajena našeg glumišta.
Reditelj Đorđe Kadijević kaže: “Zoran je glumac koji se ne zaboravlja”.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari