Surove, brutalne i iskrene reči Zorana Radmilovića o pozorištu, smrti, tati i svojoj velikoj ljubavi: Pisao je srcem i bolom

Godišnjica smrti glumačke legende Zorana Radmilovića (1933 - 1985) nedavno je bila povod da njegovi Zajčerci još jednom evociraju uspomene na slavnog zemljaka: u Pozorišnom muzeju predstavljena je knjiga "Njim samim: Zapisi iz života".

Printscreen/Youtube/zutube

Reč je o svojevrsnom dnevniku, u kojem je Zoran beležio neke značajne detalje iz svog života, intimna razmišljanja, neobične pozorišne trenutke, strahove i - stihove. Tako je daleko od očiju javnosti, u tišini i tajnosti, nastajalo delo neveliko po obimu i bez namere da se ikada nađe pred čitaocima...

Onakvog, kakvog su ga znali samo najbliži, a možda čak ni oni

Pre gotovo tri decenije (1995) njegova kći Ana predala je ove beleške u ruke Dušana Prelevića koji je, pod istim nazivom, knjigu objavio u izdanju NIP "Telegraf print".

Ipak, ostala je nepoznata široj čitalačkoj publici, koja je sada dobila priliku (u izdanju "Ključ izdavaštva") da upozna jednog drugačijeg Zorana, pišu Novosti.

Printscreen/YouTube/jugosaund

Ni mrguda ni "majstora improvizacije", kako su ga mnogi doživljavali, već nežnog, melanholičnog, ponekad duboko filozofski zamišljenog nad svojim vremenom, profesijom i životom. Onakvog, kakvog su ga znali samo najbliži, možda čak ni oni.

Razgovarao je sa sobom

- Zoran je pisao srcem i bolom koji ga je pratio poput bata sopstvenih životnih koraka. Razgovarao sa sobom. Mi ga svakako ne bismo razumeli. Taj namrgođeni dobričina morao je da se oslobodi tapšanja po ramenima i ispraznih pohvala - objasnio je u predgovoru Prelević, navodeći moguće motive za glumčevu potrebu da neke trenutke sačuva od zaborava.

Printscreen/Youtube/ppns

I već na početku, govoreći o glumačkom pozivu, Zoran objašnjava zašto se za njega može reći da je "rodonačelnik psovača sa scene" i jedan od prvih koji je na taj način počeo da komunicira sa gledalištem:

- Čudno je to što se niko nikada nije zapitao kome su te psovke upućene i šta su one?! To je, u stvari, jedna vrsta optužbe. Optužbe, između ostalih, tzv. kritičara koji su samo neminovni produkt jednog stanja duha. Optužujem ih tako na posredan način, za glupost i površnost, za lenjost duha i tela, za često malo znanja o predmetu kojim se bave (a to je, nažalost,pozorište), za nezainteresovanost.

Bojao se Boga, za svaki slučaj

U beleškama (koje su uglavnom nastajale 60-ih i 70-ih godina prošlog veka), Radmilović je kritičan i prema sopstvenoj branši, od nastanka teatra do savremenog doba.

- Hoće glumac da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad-tad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se prikaže ravnopravnim, značajnim.

Printscreen/Youtube/RTS

Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči nešto. Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja - piše Radmilović, objašnjavajući da u svemu leži "pusti" strah. - Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.

Pismo jačem

I zato je, kako otkriva u "Pismu jačem" (objavljenom u NIN-u), on odlučio da se ne boji više ljudi, "već samo Boga, za svaki slučaj"...

Bez trunke sujete i pun iskrenog divljenja, sačuvao je i svoje "Slovo o Ljubi Tadiću" javno izrečeno nekim povodom, kao i pismo Savetu Ateljea 212 (1983) u kojem traži da ga isključe iz članstva.
Povod su izjave nekih kolega (takođe objavljene u NIN-u), a Zoran naglašava da među njima izuzima v. d. upravnika Dejana Čavića "koji časno i ozbiljno obavlja nametnutu mu dužnost" i "mladog Svetozara Cvetkovića koji je očigledno izuzetno talentovan, iskren, ali neobavešten".

Printscreen/Facebook/Negde sa interneta

Nedvosmisleno, ističe da misli na učesnike rasprave "koji godinama sede mirno u ovom teatru, rade malo ili nimalo, obavljajući pri tom sve vreme svoje poslove na drugoj strani i isto tako mirno primajući svoju veliku platu za mali rad"... Sa takvima, piše u ostavci Radmilović, ne želi da sedi za istim stolom ni u kafani.

Svestan je da bi posle ove ostavke bilo normalno da je podnese i u pozorištu, ali to ne radi iz dva razloga: zato što ne bi imao od čega da živi i zato što čeka da to prvo učine oni koji su za postojeće stanje (ako ga ima) odgovorniji od njega.

"Selu u pohode"

Poseban deo Zoranove knjige predstavlja dnevnik koji je vodio u velikoj akciji "Selu u pohode"

- Predveče počinje oluja i kiša! Seljaci su radosni jer je dugo čekaju: glumci im doneli kišu?! Pripremamo se za predstavu u sali doma, mada je bilo predviđeno da se sve dogodi napolju na divnom mestu koje smo pre podne odabrali.

Printscreen/ Wikipedia/Radosav Stojanovic

Noć, pun doživljaj, ispunjenje svega što smo samo mogli priželjkivati. Nema struje, predstava je pod svećama: narod stoji oko nas, delimo deci knjige, stotinu dečjih ruku pruža se ka knjigama! Pravo pozorište. Bez iluzija, otvoreno, stopljeno sa gledalištem, bez laži, najjednostavnije moguće - zapisao je o poseti selu Žaočani.

O smrti

Iskren do srži, neočekivano, još 1965. (pune dve decenije pre odlaska) prepoznaje u sebi strah od smrti, osećaj koji je prisutan i opseda ga. Dve godine kasnije, u bolničkom dnevniku vraća mu se. Deli ga s ljudima oko sebe i, duboko proživljavajući okolnosti, primećuje da pacijenti glume nonšalantnost, prezir prema situaciji.

- Ali ubrzo sam shvatio koliko je to sve perfidno i bedno. Sve te šale sa sobom i svojom bolešću, veseli pokušaji konverzacije sa sestrama, doktorima... Pred lekarom uvek ponizni, uzdrhtali, a čim ovi odu počinju njihovi komentari svega što je ovaj, kao, propustio. Šta ne zna, šta je mogao da nauči za sve ove godine, a nije, komentar svega što svaki bolesnik zna (uvek!) bolje od lekara.

Printscreen/imdb

Produženi boravak u bolnici doživljava "smešno, histerično",ipak, savlađuje ga odlično, čita mnogo, primećujući da te knjige čudnom koincidencijom imaju mnogo sličnosti sa situacijom:

- Manov "Čarobni breg" i "Duševni poremećaji ljudi". Te dve knjige ulivaju mi čudnu snagu, postajem cinik spreman na sve.Sinoć sam nehotice izgovorio rečenicu: "Ako sada zatvorimo prozor, šta ćemo da radimo zimi?" Znači, spreman sam podsvesno, da ovde dočekam i zimu. Nisam se ni trgao kada sam to izgovorio.

Nežne reči o veličanstvenoj ljubavi

Upravo u takvim danima i noćima, ispunjenim zebnjom i neizvesnošću, sa sveprisutnim blizinom smrti, Zoran beleži nežne reči, nadahnute veličanstvenom ljubavlju:

- Teško mi je što nisam sa Dinom. Volim je i hoću da budem sa njom. S mojim drugom, prijateljem, ženom, mojim čovekom. Svega se manje plašim kad sam s njom. Kakav je to osećaj, Gospode, kakav je veliki, divan, jedinstven osećaj! Dina mi uvek donosi ruže.

Milan Maricic/ATAImages

One su uvek na mom stolu. Dina dolazi svaki drugi dan. Živim od "svakog drugog" do svakog drugog dana... Volim te, Dina, uvek ću te voleti, sada sam u to potpuno siguran. Sve se između nas može promeniti sem moje ljubavi.
Smrt je njegov sustanar, kaže, "idiotska, apsurdna, glupa". Njen ledeni dah dodirnuo ga je bolno i pokajnički, u trenutku očevog odlaska:

- Oca više nema. Neće ga nikada, nikada, nikada biti. Nestao je, a mogao je da ostane uz mene, prosto da bude moj otac, zbog duga koji mu ne odužih, zbog moje čežnje za njim... Otac moj da mi oprosti, ne sme i ne treba. Mnogo sam kriv i molim ga da me sačeka, doći ću kod njega i sve objasniti. Nikada nikoga neću zanemarivati više, ja prokletnik!

Milan Maricic/ATAImages

I otišao je, 21. jula 1985. godine. Glumac zbog kojeg su se protezali dugi redovi ispred Ateljea 212 i iznova u njima stajalo da bi se još jednom videla ista predstava. Sve je pokazao na sceni. Ali, i za one koji su ga sretali iz dana u dan (kako je svedočio Jovan Ćirilov), kao "sinonim nečeg prisnog, bliskog, sa svetle strane života", ostao je tajna.

Bonus video:

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi